РОРШАХОВ ТЕСТ
Иван Вујачић
Америчка флексибилност, која у магловитој форми први пут дозвољава такозвана креативна решења две стране без експлицитног противљења разграничењу, изазвала је прави шок. Ова промена се може тумачити како избором Доналда Трампа за председника, тако још више доласком Џона Болтона на место саветника за националну безбедност
Последњих недеља појавиле су се бројне спекулације на тему односа Србије и Косова у вези са најавом споразума који би у себи садржао неки вид разграничења. Употреба овог појма је у јавности примљена као нека врста Роршаховог теста. Да подсетим, то је психолошки тест у којем се пацијенту показују мастиљаве мрље које он интерпретира и тиме открива своје сопствене психолошке пројекције. Саме мрље немају никакво значење, али им зато пацијенти могу приписивати многа. На сличан начин, многи актери на нашој јавној сцени се утркују у оспоравању или пружању подршке неком имагинарном виђењу како би то разграничење требало да изгледа и шта би оно подразумевало у дипломатском смислу. Сви, или готово сви, при томе заборављају да разграничење може значити најразличитије ствари - од померања границе за пар стотина метара на Копаонику, преко суверенитета над Газиводама, па све до широке замене територија и хуманог пресељења становништва. На дипломатском плану, то би могло подразумевати све, од пуног признања и свеобухватног мировног споразума до повлачења противљења уласку Косова у Уједињене нације до
апсолутно ничега. Све се ово одвија на фону најконтрадикторнијих изјава два водећа преговарача. Они не само да често демантују свог саговорника, него, често дан за даном, и сопствене изјаве.
Аналогија са Роршаховим тестом се овде, међутим, не завршава. Недефинисано значење разграничења се шири и на интерпретацију позиција међународне заједнице у вези ових преговора. Пре свега, у први план је дошла интерпретација ставова САД. Донедавно су САД у Србији биле перципиране као пристрасни заштитник Косова. У том смислу очекивало се да САД буду оштар противник било какве идеје која подразумева разграничење.
Америчка флексибилност, која у магловитој форми први пут дозвољава такозвана креативна решења две стране без експлицитног противљења разграничењу, изазвала је прави шок. Ова промена се може тумачити како избором Трампа за председника, тако још више доласком Џона Болтона на место саветника за националну безбедност. За време док сам био амбасадор у САД, лично сам имао прилике да се у више наврата уверим да је он био експлицитан противник унилатералног проглашења независности Косова и противник охрабривања овог чина од стране администрације Џорџа Буша. Више пута сам недавно у разним интервјуима и наступима рекао да је политика САД од доласка Трампа на аутопилоту када су у питању наши простори, јер не привлаче пажњу врха администрације. Да је ова констатација била тачна, потврдио је истим речима и сам Болтон по доласку на функцију. Долазак Болтона је првенствено резултат доласка Трампа на чело САД, па би промене требало тумачити кроз промену циљева и средстава у спољној политици САД. Другим речима, председник Трамп је на власт дошао бучним противљењем естаблишменту и покушава да покаже да је спреман да ревидира многе уврежене и чинило се, непроменљиве ставове којих су се разни председници (републиканци и демократе) држали деценијама. Ово је видљиво на читавом низу планова спољне и трговинске политике на којима предузети потези Трампове администрације могу произвести много веће последице по САД и свет, него што је то ревизија ставова о задатим оквирима за преговоре о Косову. Прихватање разговора о корекцији граница Србије и Косова се уклапа у Трампово виђење политике као процеса трговине и склапања послова, уз често блефирање, претње, прекид преговора и заоштравање захтева.
Ова испољена флексибилност САД је постала још једна Роршахова мрља. Тумачи се као напуштање Албанаца и придобијање Србије како би се потиснуо утицај Русије. Она се тумачи и као радикалан заокрет који подрива утицај Европе, па и саму ЕУ у покушају да се покаже да она не може решавати проблеме без САД. Постоје и бројна друга тумачења, али у одсуству других информација, сва су у сфери крајње субјективних пројекција сопствених предубеђења такозваних
аналитичара. Оно што се занемарује је да допуштање преговарачима да предложе решења, ни приближно не значи одобравање. Заборавља се да је у спољној политици САД ово тема од релативно малог значаја и да је сређивање овог простора суштински било препуштено ЕУ да се њиме бави у оквиру евроинтегративних процеса. Пренебрегава се чињеница да је страх од дестабилизације региона дубоко укорењен у америчком спољнополитичком естаблишменту, те да ће се предлози гледати кроз ту призму. На крају, имајући у виду процес приступања чланству ЕУ, поставља се питање да ли су САД најрелевантнији спољни чинилац у овим преговорима.
Тачно је да из историјских разлога САД имају највећи утицај на албанску страну, те да њихов притисак може бити делотворан. Тачно је, такође, да су функционери у Бриселу дали благослов за преговоре који укључују разграничење, што се тумачи њиховом жељом да реализују успех пре него што им истекну мандати. Разлаз ЕУ и САД у вези читавог низа важних питања, говори, међутим, у прилог сумње да је престала координација политика када је у питању решавање отворених питања Косова и Србије. Другим речима, подршка САД на овом плану би можда била одлучујућа у ери пре Трампа, али данас није. Ово је видљиво из чињенице да се неке водеће земље ЕУ противе разграничењу у смислу мењања граница (Немачка сигурно, Француска вероватно), те да ће оне (уз наравно неке друге земље ЕУ) бити одлучујући чинилац у одобравању предложених решења. Игнорисање њиховог става може довести у питање прокламовани циљ учлањења у ЕУ.
Имајући све ово у виду, тешко је видети да ће предложено креативно решење које укључује разграничење ЕУ прихватити, чак и ако га САД одобре. Начин на који се преговори воде под светлошћу рефлектора уз општу какофонију, служи као нехотична (?) илустрација начина за њихово минирање. Ако преговори пропадну, два главна носиоца ће себи обезбедити алиби за унутрашњу употребу, али ће њихов међународни кредибилитет бити значајно умањен.