ИКОНЕ ПОТРОШАЧКЕ КУЛТУРЕ
Медијске звезде у америчкој политици
Иако у свету има разних примера преплитања индустрије забаве и политике, само је у САД замисливо да брак популарне културе и непопуларне политике буде истовремено довољно чврст да се ниједан од та два ланца ДНК не компромитује и довољно лабав да се по потреби раскине
Популарна телевизијска и позоришна глумица је одлучила да отреситост по којој је у јавности позната покуша да транспонује на ниво високе политике због чега постаје омиљена тема медија. Врло је лако замислити четири пријатељице из серије „Секс и град“како читаву епизоду разглабају о њеним разлозима, сналажењима и дометима. Фикција овај пут није инспирисала вазда домишљатију стварност – Синтија Никсон која је у овој серији тумачила лик темпераментне, самоуверене адвокатице Миранде Хобс заиста се јесте окушала у трци за кандидата демократа за гувернера савезне државе Њујорк, и то на листи Радних породица, мале, независне партије. У серији би можда и освојила већинску наклоност гласача Демократске партије, али је с ове стране измаштаног убедљиво изгубила од Ендруа Куома којем је отуда отворен пут да на новембарским изборима победи и републиканског представника и тако освоји трећи узастопни мандат. Највише је гласова добила у матичној изборној јединици, где је и забележила једину победу. Њено прегалништво, додуше, није плод каприца, већ је круна вишедеценијског активизма. Као дете разведених родитеља које је ка светској слави грабило пузећи кроз сиромаштво, већ се бавила питањима минималне зараде и бесплатног здравства и образовања, а као бисексуалка је дуго укључена у активности ЛГБТ заједнице. Међутим, искуство и контакти као најважнији политички капитал били су на страни актуелног гувернера, иначе сина Марија Куома, такође некадашњег гувернера Њујорка.
Није само америчка политика подложна упливу познатих лица с насловница. Геније лоптања и стадијумски шармер Жорж Веа постао је поткрај прошле године председник Либерије, а филипински мајстор борилачких вештина и глумац Џозеф Естрада je с истог места своју отаџбину увео у трећи миленијум. Данас је градоначелник Маниле. Италијански комичар Бепе Грило је својевремено ударио темеље покрета „Пет звезда“, данас политичког актера с највише посланика у тамошњем парламенту. Амандмане је крајем осамдесетих претресала и мађарско-италијанска порно глумица Ћићолина. Од ње смркнутији добитник Нобелове награде за књижевност Марио Варгас Љоса био је 1990. на прагу да постане председник Перуа. И новија балканска историја пуна је сличних примера – истини за вољу, нису били најапсурднији. Довољно је сетити се „јоги летача“. Ипак, Либерија баш и није бастион демократије; Естрада влада упркос проневери 80 милиона долара државног новца; Ћићолина је била тек маркетиншки трик Зелене странке, а Берлусконијева непочинства показују да савремена верзија популизма постоји дуже но откад смо јој наденули име. С друге стране, само је у Америци, земљи у чију су друштвену стварност једнако уткани и шоу-бизнис и прокламована аутономност институција,
замисливо да брак популарне културе и непопуларне политике буде истовремено довољно чврст да се ниједан од та два ланца ДНК не компромитује и довољно лабав да се по потреби раскине. Макар је тако било досад.
Преживела је америчка политика и Џерија Спрингера, правог оца ријалити програма, данас најпознатијег по телевизијској емисији у коју је позивао преварене супружнике и љубавнике, изневерене родитеље и још више разочарану децу. Додуше, био је градоначелник Синсинатија свега годину дана, и то 1975, пре но што је постао једна од најконтроверзнијих личности у историји америчке телевизије. Не рачунајући Роналда Регана, о чијој ће политичкој каријери бити речи, прва америчка медијска звезда која је на неку функцију легитимно изабрана умногоме захваљујући својој популарности био је „кечер“Џеси Вентура, који је 1999. на листи Реформистичке партије постао гувернер Минесоте. За четири године је надгледао изградњу метроа и кресање пореза на доходак и на имовину, а Америка је била задивљена чињеницом да неко ко је глуматао падања по рингу може да очита државничку лекцију каријерним политичарима. Данас држи предавања по америчким универзитетима.
На концу преплитања индустрије забаве и политике налази се Доналд Трамп. Као што он није у Белу кућу засео искључиво зато што је био гротескнија верзија бизнисмена из „Монопола“, већ и зато што није избијао из телевизора у ријалитију „Шегрт“који се до лане емитовао једанаест година с паузама, Арнолд Шварценегер није од 2003. до 2011. био гувернер Калифорније само зато што је као млади бодибилдер био Мистер Олимпија. Ипак је пресудило то што је глумио у низу блокбастера у којима је пребијао терористе и спасавао Јенкије, а најбоље се показао у улози робота, што сликовито говори и о његовом глумачком дару. Политичким талентом је, као и Вентура, све изненадио. Први је амерички званичник који је усвојио неки званични документ о смањењу емисије штетних гасова, и то давне 2006, а партијске, републиканске колеге је саблазнуо заступањем права на абортус и истополне бракове. За шефицу кабинета именовао је Сузен Кенеди из редова демократа, а основао је и институт чији је циљ анализа учинака политичара независно од партије из које потичу. Освојио је други мандат 2008, а згодне доскочице из филмова нису могле да грађане девете најбогатије савезне државе убеде да предстојећа финансијска криза неће подразумевати крах система. Стари Шварци се, суочен са смањењем буџета и подривањем из државног сената, није најбоље снашао, јер нити је имао храбрости да се супротстави мерама штедње из централне банке, нити је хтео да у целости отпише запослене у јавном сектору. На крају је само унедоглед пролонгирао неминовне отказе. Подршка коју је имао је с 56 одсто спала на 23 одсто. Чињеница да је пред последње председничке изборе стидљиво подржао Бернија Сандерса, самопрокламованог демократског социјалисту, сведочи да се на идеолошком спектру добрано померио улево.
До избијања кризе, међутим, Шварценегерова популарност била је толика да су га појединци видели као могућег председника САД. Чињеница да није рођен на америчком тлу свела је ту могућност на спекулацију – америчка јавност до тада није ни обраћала много пажње на ово правило – те „терминатор“није могао да понови успех свог претходника и колеге, Роналда Регана, који је из фотеље гувернера Калифорније прешао у фотељу у Белој кући. Не одмах, додуше – председавао је у Сакраменту од 1967. до 1974, а у Вашингтон је стигао 1981. где је руководио до 1989. године. Са непуних 70 година је био најстарији изабрани председник САД све до Трампа.
Његов параполитички пут је, међутим, почео још педесетих када је као млади лево опредељени глумац постао председник синдиката глумаца. Касније ће се сазнати да је играо важну улогу у искорењивању комунистичког сентимента међу колегама – улогу која му је засигурно утрла пут ка гувернерству, а потом и председничкој фотељи.
С временом је постао и парадигматичан приказ варљивости, па и селективности колективног сећања. У његове мандате учитава ко шта жели, сматра Ајван Морган, професор историје на Лондонском универзитетском колеџу и аутор референтне биогра-
Прва америчка медијска звезда која је на неку функцију легитимно изабрана умногоме захваљујући својој популарности био је „кечер“Џеси Вентура, који је 1999. на листи Реформистичке партије постао гувернер Минесоте
фије о Регану. Неспорно је да је, паралелно с Маргарет Тачер у Великој Британији, спроводио неолибералне реформе које у Америци данас називају „регономијом“и које из данашње перспективе углавном подразумевају смањење јавне потрошње и пореских стопа. Неспорно је и да је имао успеха, ако судимо по макроекономским показатељима – инфлацију је оборио сa 12,5 на 4,5 одсто, а привредни раст се кретао између три и четири одсто годишње (и даље не највише од Другог светског рата). Међутим, чињеница је и да је Америка под њим дочекала и највеће дизање пореских стопа у својој историји и највећу пореску реформу која је добрано треснула крупна предузећа по џепу. Те би потезе данашњи републиканци, на челу с Трампом који се често позива на Регана, окарактерисали као социјалистичке. Ретко се помиње и увертира у финансијску кризу из 2008. у Регановој режији – препуштање штедних институција тржишту довело је до највеће финансијске кризе још од 1929, чије су последице грађани морали да плате већ 1991. године.
Исто тако, Реган се данас сматра заслужним за крај Хладног рата и пропаст Совјетског Савеза. Морган подсећа да то не би било могуће без једнако сарадљивог Михаила Горбачова чији је основни циљ био да елиминише могућност нуклеарног конфликта и усредсреди се на неопходне реформе. Поново, републиканци су били згрожени чињеницом да један амерички председник уопште преговара с Русима. Чак су 1987. покушали да блокирају рад Сената како се споразум о смањењу нуклеарног наоружања не би усвојио. Заслуге су Регану приписали тек по слому посрнуле совјетске империје који се одиграо две године по окончању његовог другог мандата. Тада је настао мит о Регану-миротворцу, премда је било неприкладно у њега укључити и листу десничарских диктатура које су САД помагале у скоро свим јужноамеричким земљама.
Напослетку, евентуални економски успех који су САД забележиле током осамдесетих формирао је клупко превеликог ослањања на приватни сектор који је и довео до последње велике економске кризе коју данас осећамо сви и због које је Трамп као детињасти демагог уопште на власти. Симптоматични резултати прошлогодишњег Галуповог истраживања показују да данас свега 53 одсто Американаца сматра да је Реган био успешан председник. Поређења ради, о Трампу слично мисли мање од 30 одсто бирача. О историји увек ваља судити из будућности.
Трампов улазак у Белу кућу инспирисао је привилеговани део гласачког тела Демократске партије да брже-боље нађе његову потпуну супротност за председничке изборе 2020. године. Избор је пао на Опру Винфри, чија је животна прича требало да послужи као доказ да је остварење фамозног америчког сна и те како могуће – тамнопута жртва силовања измигољила се из тешке немаштине и постала једна од најбогатијих и најутицајнијих жена на свету. Ућуткало их је тек њено недвосмислено одбијање. Ипак, чињеница да ју је добар део суграђана већ видео на састанцима с другим светским званичницима указује да се криза политике донекле да поистоветити с кризом поверења и емотивног залога у људе који доносе одлуке. Просто речено, Опри људи верују, свакако више но другим високопрофилним политичарима. Али, кад је једна од опција Хилари Клинтон, и сам би ђаво деловао симпатично, а камоли Трамп.
На концу преплитања индустрије забаве и политике налази се Доналд Трамп који није у Белу кућу засео искључиво зато што је био гротескнија верзија бизнисмена из „Монопола“, већ и зато што није избијао из телевизора у ријалитију „Шегрт“