ДОБИО САМ ПОДРШКУ НЕКОЛИКО МИНИСТАРА

Владан Вукосављевић

Лако нам је да замислимо колико у СНС има претендената за сваку министарску функцију и колико су ти људи уложили својих амбиција да би се домогли неке функције, а поготову министарске. Мислим да је и кампања која се ових дана води

против мене делимично део те приче

Разговор који је пред вама је вођен у суботу 22. септембра у Министарству културе, у канцеларији министра за културу и информисање Владана Вукосављевића. До дана када текст одлази у штампу нема вести која би довела у питање истинитост горњих информација, адреса и функција господина Вукосављевића још увек важе.

Да ли разговарам са министром у оставци?

Што се мене тиче не намеравам да поднесем оставку. Ако је и када је будем подносио, то ће бити из сасвим других разлога. У овој ситуацији, у вези са овим стварима и догађајима апсолутно не видим разлог за тако нешто, барем не данас док разговарамо. Ствари се код нас мењају муњевитом брзином.

Како бисте формулисали „ове ствари и догађаје“?

Као да сам пробушио неки чир. Покуљале су разне ствари и испоставило се да ме је подржао много већи број људи него што сам очекивао. Људи су много интолерантнији на простаклук и безобразлук него што би неко волео да представи.

Шта је прецизно ваш став: ријалити програми су простаклук који треба забранити?

Мало је компликованије. Мој став је да има превише простаклука у неким програмима који се емитују на националној фреквенцији, без обзира на то како се појединачне емисије зову. Министарство културе и информисања нажалост нема надлежност за те ствари јер оне припадају независном регулаторном телу.

Да ли сте очекивали неки мање простачки одговор од оног који сте добили од чланице РЕМ-а?

Мене је веома обрадовало оглашавање госпође из РЕМ-а. Садржај њеног говора је муња која је осветлила таму наше медијске стварности, али и још многе друге ствари које нисмо могли у тој тмини да запазимо.

Шта, на пример?

Проблеми не проистичу из назива програма. Било који програми, било којих назива у које су уткани скаредни садржаји, простаклуци, голотиња... не би требало да буду присутни на телевизијама са националном фреквенцијом.

Ви сте сада изјавили нешто много револуционарније него да се ријалити програми изместе на канале који се плаћају. По критеријумима које сте навели, укинули бисте скоро па цео програм телевизије Пинк?

Не, нисам против било које телевизије поименце, говорим о феноменима. ТВ Пинк има и добар информативни и филмски програм, на пример, није све ријалити.

Како објашњавате да вас се у име приватне телевизије одрекну председница владе, а онда и министар полиције!? Шта је ваш одговор на питање министра Стефановића како вам не смета да вас брани Ђилас?

Ничију подршку нисам тражио нити ми је она потребна. Оно што је приказивано у почетку је дечје обданиште у односу на ово што имамо данас. Са великом забринутошћу се питам шта нас чека за годину-две ако се процес дизања адреналина гледалаца настави? Неко убиство у ријалитију? Шта нас друго чека ако се сложимо да је гледаност једини атрибут квалитета? Колико ћемо спуштати или подизати летвицу у том смислу? Свака нова медијска година која доводи до нових скаредних садржаја, поквари за један молекул морал једног друштва.

Запазио сам на неки начин медијску невидљивост опозиције, међутим, мени се чини да опозиције слабо има и тамо где би требало да је има, а не само у медијском простору. Опозиција, у овом тренутку, једва и да постоји

Нема ниједног интервјуа који сте дали од дана кад сте постали министар да нисте рекли да ријалити програмима није место на националној фреквенцији. Зашто је сад први пут тај став изазвао хистерију?

Имам своје мишљење о томе. За сада није за јавност.

Како сте пропустили да приметите језиве кампање, против Оливера Ивановића, против Јеремића, Ђиласа, Сергеја Трифуновића,...

... И против председника државе и против председнице Владе. Истина има две ноге и две руке. Не сме се посезати за псовкама у јавном простору, без обзира на то ко је жртва морамо да се боримо против тога. Та борба ће бити тешка јер смо прилично забасали.

Зашто нисте проговорили пре „забасавања“?

Нисам директно, али сам говорио где смо као друштво дошли у схватању општег морала. Живимо у епохи потпуног либерализма који намеће друштвени образац у коме морала нема.

Шта би за вас била дефиниција морала?

Мислим да је добро посегнути за једном прастаром дефиницијом морала: морал чини поступак који је добар за неко друштво у неком тренутку Схватања морала варирају од једне до друге епохе.

Да ли је премијерка по тој дефиницији поступила неморално стављајући се на страну Жељка Митровића, уместо да заштити свог министра?

Мислим да није поступила неморално и да није стала на страну Жељка Митровића. Заузела је административно становиште да Влада није надлежна за питања уређивања медија, што је тачно.

Да ли вам је Ана Брнабић на културан начин дала оставку?

Нисам тако разумео. Она има законом предвиђен начин да ми уручи оставку, нема разлога да посеже за симболичким алатима.

Да ли би било морално да кажете: ако сам министар у Влади где немам подршку ни од кога за елементарне ствари, ја одавде идем?

То је ствар укуса и процене. Прилика за изазов који ви афирмишете ће бити када се, на пример, на дневном реду нађу усвајање Стратегије развоја културе или неких закона. Ако на тој тачки не буде подршке Владе, владајуће коалиције, или Народне скупштине, то је разлог за оставку. Да ли су до вас стигле спекулације да је ваш иступ део договора - Митровић-Вучић-Вукосављевић?

Јесу. То је чиста бесмислица.

Да ли вам је пало на памет да је „удар на ријалити“- удар на комплетну политику председника Србије?

Не, не. У Министарству непрестано звони телефон, стиже ми велики број мејлова потпуно непознатих људи који ми дају подршку... Указало ми се светло на крају тунела, можда сам превелики оптимиста па видим ствари у ружичастим бојама, али, верујем да мора да постоји барем неколико тема око којих ово друштво треба да има релативно неупитну сагласност без обзира на крупне политичке разлике и на то што смо ми народ са наглашеним партикуларизмом у политичким и другим јавним пословима.

Поновићу питање – да ли је удар на простаклук и афирмацију речника увреда директан удар на Вучићеву политику?

Мислим да није. Речник простаклука је врло равномерно подељен у нашем политичком простору. Дистрибуција простаклука није привилегија једне, друге или треће политичке групације.

Зар није одговорност на оној групацији која је најјача?

Генерално, увек је тако. Али апел против тог манира није удар на најјачег.

Мислите да председник случајно бира да се обраћа нацији најчешће са ТВ Пинк, бирајући термин између два ријалитија?

Нисам запазио ту закономерност. Али, зашто је то за осуду? Политичари се у целом свету, од Исланда до Рта Хорн, труде да буду што више у медијима и у терминима где ће их што већи број људи видети. Не браним председника Вучића, ни Трампа, ни Путина, својствено је политичарима да тако раде. Где видите проблем?

Политичари се уздржавају од коментара када је нека ситуација неизвесна. Од епилога ће зависити да ли ћете бити сведок великог и званичног тапшања или ће ми следовати јавна осуда

Да ли мислите да су се председник и чланови врха СНС-а случајно определили за ријалити политику псовки и вређања, без истраживања која су рекла да „народ то највише воли“?

Био бих дубоко разочаран када бих схватио да председник једне државе, нарочито моје државе, процењује свој народ као народ који воли псовке. То

би за мене било велико разочарање. Према свему што знам, то није тако.

Очекујете ли смену због „скандала“који сте направили одлуком да финансирате филмове „Терет“и „Мезимица“које је неко препознао као „антисрпске“?

Морам да признам да не знам ни за какав „скандал“. Можда сада из мене проговара „мали диктатор“, али ми је заиста жао што Министарство културе и министар лично немају већа овлашћења приликом доношења различитих одлука. Волео бих да лично будем одговоран за све што је битно за културу ове земље. Када је реч о финансирању пројеката из филмске индустрије, колико ја знам још увек постоји потпуна сувереност Филмског центра Србије.

У том смислу, да ли вам је жао што је комисија ФЦС-а донела одлуку да финансира филм „Терет“?

Не могу да одговорим будући да филм нисам видео. Чуо сам из добро обавештених извора који су га гледали да се никакви Албанци у филму не помињу?! Према томе, некоме се нешто привидело. Никада не бих пристао да дам било који новац за филм који има неке антисрпске елементе на начин како ја то доживљавам. А како ја то доживљавам може да буде предмет једног другог интервјуа.

Ако филм говори о злочинима Срба над Албанцима, да ли је то „антисрпски“?

Постављате ми деликатно питање.

Знам. Али понављам питање.

Не нужно. У ратовима који су вођени на простору бивше Југославије све стране су чиниле злочине. Не могу да кажем да српска страна није. Ерго - ако је „наша“страна чинила злочине - није немогуће да неко жели да сними дугометражни играни филм на ту тему. Не могу да кажем да је априори неки филм „антисрпски“само зато што говори о српским злочинима на објективан и концептуално разумљив начин. Исто тако ми је апсолутно необјашњиво то што српска кинематографија није породила практично ниједан играни филм о стравичним злочинима над српским народом током ратова 90-их.

Да ли се плашите да ћете остати запамћени као министар у чије доба је забрањено снимање једног филма? Да ли верујете да је продуцент филма „Мезимица“без политичких уцена и притисака одустао од филма недељу дана пред почетак снимања?

Нема говора о било каквој забрани, јер цензура у Србији не постоји. Колико сам упознат, реч је о томе да су Филмски центар Србије и продуцент филма споразумно раскинули уговор. Немам сазнања, ни посредна ни непосредна, да је било притисака на било кога у том случају. С друге стране, чини ми се да многи актери на кинематографској сцени превиђају чињеницу да је свуда у свету финансирање филмова могуће из различитих извора, а не само од државног новца.

Ако сте својим иступањем против простаклука на националним фреквенцијама изазвали „пуцање чира“, шта би пукло када бисте рекли да нисте задовољни информисањем? Да ли су грађани Србије објективно информисани?

И то је врло деликатно питање. Постоји огроман број информација које су приступачне. То што су те информације често контрадикторне, обојене бројним страстима и тумачењима, последица је духа времена од којег Србија није изузета.

Да ли национална фреквенција подразумева обавезу објективног информисања?

По закону о јавном информисању, без сумње - да.

Да ли у том смислу националне фреквенције испуњавају свој задатак?

Не на идеалан начин.

Што би значило - шта?

Да је то мање од идеалног.

Шта би за вас био пример онога што недостаје?

Опет ћете помислити да избегавам одговор, али заиста мислим да недостају вести о нашим ђацима који освајају медаље на такмичењима из математике, биологије,...

Ко је још невидљив у вестима?

Огроман број вредних и поштених људи који раде и живе у овој земљи. Нема места за учитеље пешаке који држе наставу у школама по засеоцима за неколико ђака, за вредан свет који се носи са животним недаћама на херојски начин, за мале велике подвижнике ....

Да ли сте приметили да нема места за опозицију?

Запазио сам на неки начин, међутим, мени се чини да опозиције слабо има и тамо где би требало да је има, а не само у медијском простору. Опозиција, у овом тренутку, једва и да постоји.

Шта сте хтели да кажете?

Скупо би коштало да им наплатим савете како треба да раде.

Не видите шта је чудно у томе да неки политичар жели да буде присутан у медијима, да ли видите нешто чудно у томе да је само тај политичар, односно та политика присутна у медијима?

Постоје избори, на тим изборима неко добије X а неко Y процената гласова и логично је да у медијској сфери тај проценат има свој рефлекс. Не може неко ко на пример има 30 одсто, да буде заступљен у медијима као неко ко има један одсто. Осим ако тај што има један

одсто није у свом приватном животу Алберт Ајнштајн, Нилс Бор, или Иво Андрић, па по том основу наступа у медијима. По основима бављења политиком има смисла логика у којој ће они који су освојили највише бити по аутоматизму заступљени у медијима адекватно изборном резултату.

Судећи по медијској слици и логици коју препоручујете, ми живимо у једнопартијској држави?

Мислим да је та оцена претерана, зависи како где, на којој телевизији. Имате мрежу локалних телевизија... Да ли говорите о телевизији или уопште о медијима?

Питам за ваш утисак о информацијама које грађани добијају са националних фреквенција и јавног сервиса...

Зависи од угла из којег гледате. На пример, припадници владајуће странке који се баве медијима оштро критикују РТС, наводећи као аргумент да нема довољно представника те странке у емисијама јавног сервиса.

Смејете се док ово изговарате...

Ја сам по природи насмејан човек, немојте то да везујете за ово питање.

Да ли независно од оцена Јоханеса Хана примећујете да нема помака у томе да се медији отварају и за другачије мишљење?

Како који медији.

Да ли сте уочили напредак РТС-а за отварање простора за другачија мишљења?

Никад нема довољно плурализма у информисању. Увек треба имати више.

Пробаћу да дођем до одговора другим путем. Где сте били 5. октобра пре осамнаест година?

Био сам на улици, испред Скупштине, испод прозора ове канцеларије Министарства у којој разговарамо.

И били сте члан које странке?

Ја никада нисам био члан ниједне странке.

Нисте били у ДСС-у?

Нисам, али сам био врло близак ДСС-у. Званично нисам никада био члан, али сам за ту странку гласао од када је основана па док је Коштуница био на њеном челу. Како сте постали градски секретар за културу?

На предлог ДСС-а, али не као њихов члан.

Да не мењамо тему: шта је ваш утисак, да ли је пре 18 година било више плурализма у медијима него данас?

Компликовано је за поређење, другачији је дух времена.

Тада је била демократија, а данас је диктатура?

То сте ви рекли.

А шта ви кажете?

Данас је демократија. Можемо да организујемо неки следећи интервју на ту тему да кажем шта мислим о томе.

Сада говоримо о демократији у медијима, могућности да гледате разговоре политичких неистомишљеника, ....

Била је једна занимљива емисија у којој су гостовали различити политички неистомишљеници.

На коју емисију мислите?

Не могу тачно да се сетим назива. Али бих волео да подсетим да је пре више од 120 година Бењамин Калај, губернатор Босне, министар спољних послова Аустроугарске, рекао: „Наш највећи савезник на Балкану је српски партикуларизам.“Нисмо много одмакли од оцене Калаја, то ме највише брине.

Да ли ово треба да прихватим као одговор на питање: да ли су медији били слободнији пре 18 година него данас?

Одговорио сам са једне шире платформе. Ако то није довољно, могу да будем и конкретнији. Наша медијска сцена је била тада, као и сада, препуна напетости и искључивости. Мржња, искључивост и анимозитети узимају превише учешћа у политичким одлукама и у политичком животу. И то је погубно за друштво. Политика јесте терен сукоба, али код нас сукоби одлазе у поље ирационалног антагонизма.

Говорите о подршци грађана која вас је охрабрила, да ли сте подршку добили од колега у Влади? Неки медији преносе да су звали 21 кабинет да им поставе питање да ли подржавају ваш став и да није одговорио нико?

Добио сам подршку од неколико министара. Којих?

Када буду желели да се представе јавности, сами ће то да ураде. За сада ми верујте на реч.

Да ли вас обесхрабрују подршке „у поверењу“?

Политичари се уздржавају од коментара када је нека ситуација неизвесна. Од епилога ће зависити да ли ћете бити сведок великог и званичног тапшања или ће ми следовати јавна осуда.

Како се зове та људска особина?

Не могу да се сетим. Будући да нисам члан ниједне странке, логично је да имам мањи степен солидарности од оних који су обухваћени тим феноменом. Кијавица, љубав, сиромаштво и припадност политичкој странци, тешко да могу да се сакрију.

Постали сте министар на предлог СНС-а?

Суштински гледано - на предлог тадашњег премијера Вучића. То је наравно морало да прође процедуру, он је свој предлог афирмисао на главном одбору своје странке, па су онда они гласали. Али морам да вам кажем да му одајем признање за тај рискантан потез. Лако нам је да замислимо колико у његовој странци има претендената за сваку министарску функцију и колико су ти људи уложили својих амбиција, труда и да не набрајам чега још да би се домогли неке функције, а поготову министарске. Мислим да је и кампања која се ових дана води против мене донекле део те приче.

Неколико пута сте поновили да сте охрабрени и да видите светло на крају тунела...

Учинило ми се на мах.

Шта по вашем осећању држи наше друштво у мрачном тунелу?

Да се разумемо прецизно, када вас нешто охрабрује онда се каже „светлост на крају тунела“, то не значи да је цела стварност у тунелу. Ако ме питате шта мислим да је највећи проблем Србије, то је пре свега изложеност глобалним и локалним невољама свих врста. И изостанак солидарности. Мислим да смо ми потпуно изгубили солидарност као друштво. То је за мене ужасавајући феномен.