ИЗ КРИЗЕ У КРИЗУ
Посртања немачке владајуће коалиције
Очекивало би се да политичар с толико искуства колико га има немачка канцеларка Ангела Меркел у свако доба дана и ноћи може да препозна да ли је неки компромис, као крајње одредиште сваке конструктивно вођене политике, утемељен на здравим основама, или је, просто речено, труо. Заправо, нека ранија верзија Меркелове, из времена кад је била на врхунцу политичке
моћи, ту дистинкцију сигурно не би пропустила да уочи. Њена актуелна верзија - видно уморне, потрошене лидерке којa из осећања дужности још није спремна да се повуче, но чији се ауторитет сваким даном круни - то, међутим, више није увек у стању; показује то и случај крајње трапаво одрађеног посла око смене шефа службе унутрашње безбедности Ханса Георга Масена.
Доскорашњи челник Службе за заштиту уставног поретка (задужене за надзор над верским и политичким екстремизмом) прошле седмице је смењен јер је, јавним довођењем у питање канцеларкиног виђења недавних догађаја у Кемницу, граду на истоку земље у коме су раније овог месеца одржане масовне демонстрације ултрадесничара - у знак протеста због смрти једног младог Немца страдалог у сукобу с двојицом имиграната - у питање довео не само екстремистички карактер тог скупа и онога што је после њега уследило, већ и ауторитет саме Меркелове. Посебно је засметало Масеново оспоравање аутентичности једног кратког видео-записа који је узет као доказ више да је после десничарског скупа на улицама бившег Карл Маркс Штата заиста било насумичног „лова на мигранте“и друге који су својим изгледом одговарали стереотипу „уљеза“, као што су медији известили; да се не говори о томе што шеф једног таквог државног органа не би уопште требало да се оглашава по новинама својим личним виђењима догађаја које је дужан да прати.
Реакција јавности, али и Социјалдемократске партије (СПД), млађег партнера у влади коју предводи све крхкији блок канцеларкине Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), била је таква да се питање смене Масена наметнуло као императив, тим више што га СПД и део медија одраније сумњиче да је ксенофобичној Алтернативи за Немачку (АфД), сада формално водећој опозиционој странци у Бундестагу, достављао поверљиве обавештајне податке (што он очекивано негира). И - смена је уследила; али уместо да се тиме стави тачка на случај, ствари су се само закомпликовале.
Меркел је, наиме, у троуглу са вођом ЦСУ, министром унутрашњих послова Хорстом Зехофером, који је одлучно бранио Масена и тврдио да нема основа за његову смену, те Андреом Налес, лидерком СПД која је инсистирала да Масен мора да оде, покушала да обома делимично изађе у сусрет: пристала је да Масен буде смењен - али и да одмах буде именован за државног секретара у министарству унутрашњих послова. Штавише, наговештено је да ће и на новој позицији бити надлежан за унутрашњу безбедност, укључујући и витално важан надзор над савезном полицијом; а да све буде лепше, испоставило се да ће на новој дужности имати и већу плату, пошто место државног секретара спада у виши платни разред од положаја шефа Службе за заштиту уставног поретка. Другим речима: Масен је кажњен тако што је унапређен.
Није потребно наглашавати да је ово додатно разбеснело СПД, друге парламентарне странке на левици, те све остале који су очекивали да после коментарисања збивања у Кемницу Масен буде најурен с посла, а не тетошен. Меркел је ситуацију покушала да умири указујући да Масен у министарству неће радити на пословима који се тичу унутрашње безбедности, већ неким другим, али није вредело: у јавности је дотад већ формирано уверење да су чланице владајуће коалиције склопиле веома лошу погодбу - која лоше говори и о свакој од партија понаособ. А да није у питању била само пролазна иритација понашањем странака на власти наговестило је и нетом објављено истраживање јавног мњења према којем је АфД избила на друго место по популарности, прескочивши социјалдемократе: још један индикатор, ако је уопште потребан, да традиционално водеће партије - ЦДУ спорије, ЦСУ и СПД брже - настављају да губе упориште у бирачком телу.
Схвативши да оваквим „решењем“случаја Масен ништа нису решили, већ само додатно нарушили ионако пољуљано поверење у управљачки капацитет изнуђене коалиције, челници три странке су се за викенд састали још једном. Резултат тог сусрета је нова нагодба: Масен ће бити распоређен у министарство унутрашњих послова, али као Зехоферов специјални саветник, а не државни секретар; биће задужен за европску и међународну безбедносну сарадњу, не за унутрашњу безбедност; неће прећи у два ранга виши платни разред, већ остати у оном у коме је и досад био; а државни секретар из СПД који је требало да остане без посла како би се направило место за Масена остаје ту где је. Дакле, нема ни унапређења, ни веће плате; случај решен.
Само кад би ствари биле тако једноставне.
Из ове епизоде ниједан од троје лидера није изашао неокрњен. Налес, на челу СПД тек од овог пролећа, пристајући на првобитно решење испала је исувише попустљива према коалиционим партнерима мада накнадни, измењени договор, чијем постизању је допринео и унутарстраначки притисак под којим се нашла, показује и да је у стању да брзо коригује своје ставове кад ситуација то намеће. Меркелова се ни овог пута није показала у најбољем светлу. Њена осуда збивања у Кемницу јесте била правовремена и недвосмислена, али је најпре пропустила да иступи храбрије - да, рецимо, отпутује тамо и симболично се супротстави очевидној политичкој радикализацији на простору бивше Демократске Републике Немачке, па и по цену звиждука који би је сигурно дочекали; да би онда, покушајем да удовољи Зехоферу, који јој иначе у влади константно прави више проблема него сви други министри заједно, демонстрирала слабост - и своју као лидера, и коалиције коју предводи. Коалиције у коју иначе Немци имају све мање поверења: не треба заборавити да је пре само пола године формирана влада већ у јулу била на прагу колапса због спора између Меркелове и Зехофера око имиграционе политике.
У највећим проблемима тренутно је ипак Зехофер, за кога се у првом тренутку учинило да ће из овог случаја изаћи као победник, да би на крају и он добио по прстима. Његову ЦСУ, која делује само у Баварској, богатој и многољудној покрајини на југу Немачке, у октобру чекају избори на којима ће, према свим најавама, остати без апсолутне већине коју је деценијама имала; према тренутним проценама, очекује се да на њима освоји око 35 одсто гласова, и даље далеко више него све друге странке, али за критеријуме ЦСУ катастрофално мало. Највише гласова се од ЦСУ у последњих неколико година одлило ка АфД, па је и ова конзервативна странка, у покушају да тај процес заустави, у том периоду отишла још знатно више удесно, поготово кад је реч о имиграционој политици - али ефекти тог маневра очито нису онакви какви су прижељкивани. Спекулише се зато да би Зехофер у случају нарочито незадовољавајућег резултата могао да остане без лидерске позиције у странци, па и функције у савезној влади. Хоће ли у том случају влада канцеларке Меркел запасти у још једну кризу у размаку од само неколико месеци? Како је кренуло, сва је прилика да хоће.
Из ове епизоде ниједан од лидера три владајуће странке није изашао неокрњен