УЗЛЕТАЊЕ НА ОДЛОЖЕНО
Концесија за београдски аеродром
Иако уговор важи од марта, јавност још не зна шта у њему пише и на шта се држава тачно обавезала, јер и концесионар и надлежни органи Србије као да су се заветовали на ћутање. Дотле се по кулоарима шушка да Ванси још није обезбедио новац за инвестиције и једнократну надокнаду држави
Најлепша песма за председникове уши, како је Александар Вучић у једној ТВ емисији у јануару ове године назвао причу о концесији за београдски Аеродром „Никола Тесла“, напрасно је утихнула. Снови о импозантним бројкама које ће француски концесионар Ванси уплатити у буџет Републике Србије (једнократно 501 милион и годишње између 4,4 и 16 милиона евра) и инвестирати у аеродром (732 милиона евра у наредних 25 година), још нису почели да се остварују, пошто је помињани рок до којег ће Ванси уплатити првих пола милијарде евра и преузети управљање аеродромом, са септембра сада померен за крај ове године. Тако барем тврди министар финансија Синиша Мали, не наводећи успут разлоге због којих је преузимање аеродрома одложено. О истима ћуте и у Влади Србије, као
и у ресорном Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, јер ни једни ни други ни после више од десетак дана нису одговорили на питања НИН-а зашто је рок пролонгиран и да ли потписаним уговором уопште постоји рок до којег концесионар мора уплатити 500 милиона евра и преузети уговорени посао. На завет ћутања обавезао се изгледа и концесионар, па НИН ни од њих није добио одговоре због чега чекају крај ове године, као и да ли су средства која морају да уплате држави Србији већ обезбеђена или су пак тачне кулоарске спекулације да Ванси има потешкоћа да од банака позајми новац за своју најновију концесиону операцију.
Мане скривања концесионог уговора, који је потписан пре нешто више од шест месеци, почеле су да извиру, а да посао око концесије аеродрома
није ни отпочет и нико са сигурношћу не зна када ће. Иако се ради о имовини државе, али и готово свих њених грађана, они као акционари имају увид једино у оно што власт одлучи да им саопшти или покаже. За сада, то је готово ништа, пошто се у објављеним документима на Порталу јавних набавки не може прочитати ниједна, за јавност, важна информација о уговореном послу са Вансијем, па ни то да ли постоји рок након кога држава има право да раскине уговор, уколико до тада концесионар не уплати једнократну концесиону накнаду. И зато, иако је председник Србије певајући поменуту „најлепшу песму“тврдио да се нама никако неће десити случај „загребачког аеродрома“(иницијално добар концесиони уговор знатно је измењен анексима, на штету хрватске државе), стручњаци већ сада подозре-
вају да ћемо проћи још горе. Јер, уговор о концесији је потписан и важи од марта ове године, а нико, притом, не зна шта у њему пише и на шта се држава тачно обавезала Вансију.
УЕвропској инвестиционој банци, на питање НИН-а да ли су тачне спекулације да је дошло до застоја у преговорима ЕИБ-а и Вансија о кредитирању концесије, тачније инвестиција на које се концесионар обавезао, јер Ванси не пристаје на услов банке да она именује свог супервизора, одговарају: „Европска инвестициона банка је у контакту са компанијом Ванси и отворена је да размотри финансирање Аеродрома `Никола Тесла`. ЕИБ има вишегодишње искуство у финансирању заснованом на концесијама, укључујући и финансирање аеродрома у Загребу. Напомињемо да у свим пројектима у којима учествујемо, Банка захтева да буду испоштовани највиши стандарди, а приликом одобравања кредита, процењује се и усклађеност са циљевима ЕУ, као и да ли је пројекат финансијски и економски одржив.“
Са друге стране, на сајту једне друге међународне финансијске институције, Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), пише да је у току
пројекат кредитирања концесије Аеродрома „Никола Тесла“са 100 милиона евра, те да ће одбор Банке у другој половини октобра заседати како би размотрио ову позајмицу. Не прецизира се, притом, да ли је реч о позајмици за уплату концесионе таксе или о кредиту за будуће инвестиције Вансија у Аеродром „Никола Тесла“, али сигурно је да кредит ЕБРД од 100 милиона евра није ни приближан бројци од 1,46 милијарди колико се власт пролећа ове године хвалила да ће Србија добити одлуком да се аеродром да концесионару, уместо да њиме и даље управља држава.
Махмут Бушатлија, саветник за страна улагања, каже за НИН да га уопште не чуди вест да Ванси касни са уплатом концесионе накнаде и преузимањем управљања аеродромом. На време је, тврди, упозоравао да је концесија, нарочито за аеродром, превазиђен модел управљања и да држава на себе преузима огроман ризик. „Ванси није компанија која се превасходно бави концесијом, иако се шири баук да има 44 аеродрома широм света и да је четврта највећа компанија у свету у овом послу. Ако погледате перформансе тих аеродрома, они су углавном сви мањи од нашег, дакле не ради се ту о великим светским аеродромима.“Бушатлија упозорава да је посао проналаска концесионара од почетка рађен наопако, па се зато и не може очекивати повољнији исход. „Није нормално да ви донесете одлуку о давању аеродрома у концесију, упркос свим лошим искуствима из региона, а да притом јавности не предочите ниједну чињеницу о оправданости такве одлуке. Нити је аеродрому у Београду потребна нова писта, нити она технички може да се изгради. Прича о 732 милиона евра инвестиција је крајње неоправдана, а са друге стране, када погледате садашњи профит аеродрома, односно
Не бих да поредим концесију за аеродром са уговором о управљању Железаром, али годину и по након његовог потписивања испоставило се да ништа није онако како је тврђено када је тај посао склопљен Немања Ненадић
његов годишњи промет, јасно је да се ради о компанији која је и сама могла да се задужи код банака за износ потребан за даље инвестиције и развој. Суштина је да ми концесионару дајемо у концесију профит, а не аеродром који треба да се даље развија и шири“, изричито тврди Бушатлија, наводећи да се ништа друго није ни могло десити када је власт за приватизационог саветника за аеродром ангажовала француски Лазар, консултанта који, по његовим речима, има лошу репутацију у свету, а притом је у пословним и власничким односима са будућим концесионаром.
На питање како је могуће да јавност у Србији не зна да ли уговор предвиђа рок до којег концесионар мора да отпочне управљање, пошто је претходно уплатио једнократну концесиону накнаду, овај саговорник НИН-а одговара: „Наравно да није нормално, али у овом послу, од самог старта, ништа није рађено како треба, нити у складу са нормама једне демократске земље и слободног тржишта. Од избора саветника, преко непостојања студије која би јасно показала зашто је концесија бољи модел од неког другог, на пример докапитализације, до на крају скривања уговора о концесији од грађана који су власници аеродрома. Не смемо заборавити чињеницу да су грађани који имају право на бесплатне акције акционари аеродрома и да држава због тога има још већу обавезу да све у овом послу буде транспарентно, а ми видимо да није ништа.“
Није познато да ли ће држава икада, а најављивала је то одмах након уплате концесионе накнаде, обелоданити уговор склопљен са Вансијем, али већ сада је познато да поједине његове делове јавност никада неће видети, јер садрже пословне тајне и поверљиве податке о личности. О каквим подацима и којим тачно личностима је реч, такође је непознаница, али оно што се зна јесте да на Порталу јавних набавки нема баш ничега што би могло барем имало одшкринути врата уговореној тајни, иако су представници Владе покушали да јавности потуре информацију како је све већ објављено. Наиме, посланицима Скупштине Србије премијерка Брнабић још пролетос је устврдила да на сајту Министарства финансија и Комисије за јавно-приватна партнерства постоји уговор, „у форми у којој је тренутно могуће“, на шта је одмах реаговала организација Транспарентност Србија, тврдећи да је ово обмана и да једино што се о уговору о концесији може наћи јесу штури подаци о његовој регистрацији на Порталу јавних набавки. Осим што у том регистру пише да ће у складу са прописима Србије поједини делови уговора, односно његови прилози, бити увек сакривени, јавности се не нуде никакве важне информације, а поготово не оне које би потврдиле оно чиме се власт хвали. Импозантним бројкама од готово 1,5 милијарди евра, као и чињеницом да су испреговарали услове у којима Србија као власник аеродрома ни на који начин неће бити оштећена.
„Не бих да поредим та два случаја, нити да тврдим да ће се то поновити, јер и даље ништа не знамо о концесији и уговору, али подсетимо се случаја уговора о управљању Железаром. Годину и по након његовог потписивања испоставило се да ништа није онако како је тврђено када је посао склопљен“, каже Немања Ненадић из Транспарентности, уз опаску да грађани о концесији знају само оно што власт жели да им саопшти, а и то што саопшти не могу никако да провере. „То не само да је лоше са становишта транспарентности и контроле, већ се може испоставити штетним и опасним, баш зато што нам се то у прошлости већ дешавало.“
Ненадић каже да је проблематично и то што власт ни протести који су се догађали у Нишу, након одлуке да се тамошњи аеродром преда држави у власништво, нису натерали да стави тачку на спекулације о потенцијалној штетности концесије и да обелодани уговор. „Грађанима се оставља једино опција да верују властима. Тачно је да су на Порталу јавних набавки објављени неки подаци о концесији, на пример зна се да почетак овог посла зависи од испуњености претходних услова, али се не зна који су то услови и када они морају бити испуњени. Такође, апсурдно је да објавите како поједини прилози уговора неће смети да се објаве, али зато нисте објавили шта пише у онима који немају клаузулу тајности“, упозорава Ненадић.
Листа апсурда када је о концесији београдског аеродрома реч, већ је довољно дуга. А на њеном почетку могла би се наћи тврдња власти да ће аеродром вероватно бити дат у концесију, иако све доказује да се он и сам може развијати, што би у преводу могло да значи да је Србија толико дарежљива да ће пре дозволити да неко други убира профит на аеродрому, уместо да то ради она сама.
Није нормално да јавност у Србији не зна да ли уговор предвиђа рок до којег концесионар мора да уплати једнократну накнаду и преузме управљање, али у овом послу, од самог старта, ништа није рађено како треба