Систематско уништавање независности
УСТАВНА РЕФОРМА У ПРАВОСУЂУ
Влада је преко ноћи одбацила све документе које је својевољно израдила о деполитизацији правосуђа и овластила Министарство правде да у Устав угура што већу партијску контролу
На 27 амандмана везаних за измену Устава из области правосуђа, које је фантомски тим Министарства правде приложио на проверу за то надлежној европској институцији, Венецијанска комисија је узвратила са 44 препоруке у којима тражи измене или потпуно уклањање појединих делова. Ништа страшно, узвратила
је министарка Нела Кубуровић и најавила да ће у наредних неколико дана скокнути до канцеларије и све то ускладити. На примедбу струке да се показала и доказала као неко ко није способан то да учини, бар не без помоћи стручњака за уставно право и релевантних организација из правосуђа, а да њени неименовани „помоћници“
у том послу баш и немају кредибилитет, тврдоглаво је остала при свом ставу – нема јавне расправе, не требају ми стручњаци, на правом сам путу и све могу сама. С обзиром на то да се ипак ради о документу који не само да представља највиши правни акт наше државе већ и услов за улазак у ЕУ, НИН је тада поставио
питање кабинету Ане Брнабић да ли има намеру да интервенише или ће тврдоглаву министарку пустити да гура по своме. Посебно након што је нашем листу из Венецијанске комисије потврђено да после усаглашавања амандмана нова јавна расправа мора да се одржи. Одговор је био обесхрабрујући – они верују да ће Нела Кубуровић то успешно завршити сама. Конкретно: „Влада Србије указује да ће након усаглашавања Нацрта уставних амандмана у области правосуђа са мишљењем Венецијанске комисије, то бити један јако квалитетан документ, чија су решења у потпуности у складу са ЕУ стандардима и праксом. Влада РС верује да ће, уколико народни посланици усвоје амандмане, а грађани потврде исте на референдуму, они ојачати независност, али и одговорност правосуђа у Србији.“
Па, показало се да нису изнедрили квалитетан документ и да ЕУ није спремна да понуђено решење тек тако пусти у скупштинску процедуру да би га тамо „поправила“напредњачка већина. Очито под јаким спољним притиском, Министарство правде је прошле недеље организовало скуп коме је присуствовала премијерка Ана Брнабић и на ком су говорили сви релевантни европски званичници, али и струка. Нажалост, премијерка баш није до краја схватила смисао скупа, па је иступила са антологијском реченицом: „Једино отворено питање за мене је судство независно од било чега и кога.“Од извршне власти, уљудно су јој објаснили страни званичници. Шеф делегације Европске уније Сем Фабрицио рекао је да се око измена Устава морају усагласити све стране јер је владавина права један од кључних елемената за улазак Србије у ЕУ и да реформа Устава мора да елиминише политички утицај на правосуђе, док је шеф мисије ОЕБС у Србији Андреа Орицио био конкретнији: „Циљ је веома јасан - да се ојачају независност, ефикасност и одговорност судства у интересу грађана Србије. Мишљење Венецијанске комисије даје широку лепезу могућности за различите области у којима су изнете примедбе. Наша нада је да Србија неће ићи на минималну опцију по питању стандарда.“
И није ишла на минимум стандарда, ишла је испод минимума. И то не само испод минимума које је поставила Венецијанска комисија, већ и испод оних на које се Влада Србије обавезала 2016. када је донела Акциони план за поглавље 23. Тај нонсенс је најбоље на самом скупу објаснио председник Касационог суда Драгомир Миливојевић: „Још пре усвајања Акционог плана за поглавље 23, Националном стратегијом за реформу правосуђа препозната је потреба за изменама Устава које би се односило на самосталност и независност судова и судија. У том смислу је 2013. формирана комисија са задатком да изради предлог. Формирала ју је Влада и у њој су били угледни професори, представници струке и невладиног сектора. Они су тај посао урадили, 2014 је целокупна струка тај предлог прихватила, а онда је почетком ове године, како гром из ведра неба, дошао радни текст који је припремило Министарство правде.“А такође је, на фин начин, и премијерки објаснио да је Венецијанска комисија инсистирала да се мења и део који се односи на уставна начела јер је недопустиво да стоји да се три гране „контролишу“како је писало пре, или „међусобно ограничавају“како пише сада, већ се судска власт мора изузети.
Идеја уставних промена је и била да се политика одстрани из правосуђа, а као услов за то владина комисија је захтевала да минимум 50 одсто чланова новог судског и тужилачког савета (задуженог за избор нових судија и тужилаца) буде из реда струке, а да представници власти више не буду у тим телима „по службеној дужности“. Венецијанска комисија је додатно нагласила да чак и ако се одлуче да министар и даље буде у неком од тела, не сме да буде пуноправни члан и да има глас у доношењу низа одлука. Последњи предлог кабинета Кубуровићеве је: само 50 одсто чланова Високог савета судства ће бирати струка а преосталу половину скупштинска већина, док ће у Високом савету тужилаца бити скандалозних 40 одсто из редова струке, а она ће као министар седети у том телу и пуноправно одлучивати уз подршку државног јавног тужиоца (бира га Скупштина) и још четири „еминентна правника“која наравно такође бира Скупштина. И тако бројни и супериорни никако неће доносити политичке одлуке, већ ће тужилаштво бити тотално самостално.
Стиче се утисак да је додатна политичка контрола над тужилаштвом била приоритет приоритета и да је власт по сваку цену желела да је прогура. Своја лепа обећања о деполитизацији, имајући у виду да једино деполитизовано тужилаштво може да води успешну борбу против високе корупције (постоји озбиљна немачка студија која то доказује), напуштена је негде када и жеља власти да се обрачуна са корупцијом. Режиму који троши сумануте своте на јелке, светлеће ирвасе или арапске пријатеље сигурно не би легла једна Лауру Кодруту Ковеси, која је као главна тужитељка Румуније, након што је тужилаштво добило независност, повела истрагу против више од хиљаду државних функционера а многе од њих сместила у затвор. Уз то, актуелној власти се никако није допало ни то што захваљујући Државном већу тужилаца (сада Високом савету тужилаца) 2016. није успела да прогура своје кандидате за тужиоце већ су прошли они које је предложила струка. Када се већ успешно отарасила свих контролних институција и када броји дане до краја мандата Родољуба Шабића, најмање што јој треба је правосуђе које би је контролисало. Зато се и одлучила за модел тужилаштва који данас постоји само у земљама бившег Со-
Тачно је да се укида пробни мандат на три године и да председнике судова више неће бирати Скупштина, али сва остала решења поништавају ове бољитке тако да ће финални ефекат бити далеко већа политизација Ова влада тврди да тежи уласку у Европску унију, а у ЕУ се не улази уколико правосуђе није независно и уколико не постоји потпуна подела власти Драгана Бољевић
вјетског Савеза и још неким из бившег источног блока, што је легитимно али са чим се не улази у ЕУ.
Коментаришући последњу понуду Министарства, председник Удружења тужилаца Горан Илић каже: „Текст је донекле унапређен у односу на претходну верзију, али не осигурава деполитизацију правосуђа и у једном делу су препоруке Венецијанске комисије изигране а у другом делу, у ком су усвојене, прихваћени су најнижи стандарди. Други велики проблем је што у делу које се тиче Уставног закона уопште није било дебате. Мера квалитета неког прописа није само његова садржина већ и начин његовог доношења. Ако је пропис донет у недемократској процедуру, чак и уз претпоставку да су његове одредбе добре, он је лош због начина доношења. Општи је утисак да се на сваки начин жели политичка контрола над тужилаштвом и да оно жели да се задржи у некој врсти временске капсуле са хијерархијом која је напуштена у великом броју европских земаља. Притом текст нацрта уставног закона може да баци сенку сумње да је начин регулисања мандата високих савета судства и тужилаштва последица критичког става које су ова два тела изнела на радни текст амандмана. Оваква сумња би била забрињавајућа и непотребна, зарад тога би је било добро отклонити кроз инклузивну и садржајну јавну расправу о Уставном закону и мишљењу Венецијанске комисије о нацрту. Ово би било корисно и због осећаја неизвесности у погледу сталности функције судија и тужилаца насталог у поступку општег избора који је спроведен на основу Уставног закона важећег Устава.“
Илић такође упозорава и на чињеницу да у погледу скраћивања мандата због промене уставног уређења правосуђа, постоји одлука Великог већа Европског суда за људска права. У случају Бака против Мађарске суд је заузео становиште да је скраћивање мандата председника највишег суда Мађарске било у узрочној вези са његовом критиком реформе правосуђа и да је постојала узрочна веза између коришћења права на слободу изражавања Баке и превременог престанка његовог мандата, као и да престанак мандата услед критика уставних реформи делује прилично обесхрабрујуће на остале судије.
Ана питање како су судије прошле у трећем покушају Министарства да задржи политичку контролу над правосуђем а јавности прода причу о „усаглашавању“документа, председница Друштва судија Драгана Бољевић каже: „Имамо само козметичке промене, али сам прилично уверена да то није верзија која ће бити усвојена и да ЕУ неће дозволити да такав Устав буде на снази у земљи која би једном требало да постане њена чланица. Ови амандмани нису усаглашени и не обезбеђују боље решење него што га већ имамо у Уставу. Тачно је да се њиме укида пробни мандат на три године и да се председници судова више неће бирати од стране Скупштине, али сва остала решење поништавају ове бољитке тако да ће финални ефекат бити далеко већа политизација правосуђа него што смо је до сада имали.“
Управо због тога су све релевантне правосудне и невладине организације овластиле Бољевићеву да на скупу изложи њихове захтеве: да Влада као званични предлагач направи своју радну групу, да Скупштина када јој буде прослеђен документ формира своју у којој ће бити еминентни професори уставног права, представници највиших правосудних институција и аутентичних струковних удружење (не и она која се сваке године формирају ад хок да би када треба аплаудирали оном што је Министарство урадило) и да напишу документ који би збиља био усклађен са порукама Венецијанске комисије, али и „који би рашчистио да ли ми у Србији хоћемо независност судске власти или хоћемо да победник на политичким изборима управља свиме у овој држави“. Такав документ би морао да се поново пусти на јавну расправу и након усаглашавања да изнова буде послат Венецијанској комисији. Па када се и те препоруке узме у обзир, да тек онда оде на усвајање. А ако одбију? „На скупу су били представници свих земаља које су одобриле отварање поглавља 23, сви су са великом пажњом слушали шта је речено и сви су заузели став да је потребна примена највиших стандарда владавине права, што је и препорука Венецијанске комисије. Ова влада тврди да тежи уласку у ЕУ, а у ЕУ се не улази уколико правосуђе није независно и уколико не постоји потпуна подела власти. Уосталом, процедура коју сам описала је гарантована и у Акционом плану за поглавље 23, који је наша држава усвојила у априлу 2016, након што је преговарала са свим чланицама ЕУ и на тај потез се обавезала“, каже Драгана Бољевић.
Слично мисли и Илић: „Ако буде донета политичка одлука да се овакви амандмани прогурају и да их већина у Скупштини усвоји, мораћемо да правимо нови круг уставних измена док не усвојимо решење које ће обезбедити деполитизацију правосуђа. ЕУ не може да спречи суверену државу да уради шта хоће, али ће то имати последице. После Пољске, Румуније и Мађарске, ЕУ је подигла стандарде и од држава попут наше тражи далеко више стандарде у независности правосуђа и поштовању људских права.“
Да ли ће Влада ипак, сигурно ушушкана у моћ коју јој даје парламентарна већина и медији који вичу „браво“, устаљеном демагогијом „ми радимо најбоље“, покушати да обмане и ЕУ, остаје нам да видимо. Оно што смо већ видели јесте најава министарке Кубуровић да ће опет скокнути до кабинета и мало сама дорадити те амандмане пре него што их колико сутра упути Влади.
Режиму који троши сумануте своте на јелке, светлеће ирвасе или арапске пријатеље сигурно не би легла једна Лауру Кодруту Ковеси, која је, након што је тужилаштво добило независност, повела истрагу против више од хиљаду државних функционера Влада се одлучила за модел тужилаштва који постоји само у земљама бившег Совјетског Савеза и неким из бившег источног блока, што је легитимно али са чим се не улази у ЕУ