Неизвесност, а не бољитак
КЉУЧНЕ МАНЕ ПРЕДЛОЖЕНИХ ИЗМЕНА ПЕНЗИЈСКОГ ЗАКОНА
Стабилизација пензијског система и боља буџетска позиција су прилика, али не да се укине формула за усклађивање, већ да се усвоји нова, дарежљивија формула која би на уређен, системски начин водила ка побољшању економске позиције најстаријих грађана. Уместо тога, Влада жели да дискреционо одлучује о начину, времену и износу повећања пензија
За разлику од неких ранијих ситуација, Фискални савет овога пута није критиковао предложене измене пензијског закона због тога што су оне буџетски неодрживе. Спровођење фискалне консолидације и нарочито пензијске реформе из 2014. године успели су да финансијски стабилизују пензијски систем и да расходе за пензије доведу на прихватљивих и законских 11 одсто бруто домаћег производа. У овом контексту, Влада Србије је у праву када каже да се сада отварају буџетске могућности да се пензије, на економски одржив начин, повећавају више него што је до сада био случај и више него што прописује тренутна законска формула за усклађивање пензија (проценат раста цена + проценат раста БДП-а изнад четири одсто). Међутим, боља буџетска ситуација свакако није разлог да се потпуно укида формула за усклађивање пензија која је одувек, у некој форми, била саставни део пензијског система не само Србије, већ огромне већине европских земаља.
Опште је познато да грађани, рационално, преферирају извесност у односу на несигурност и неизвесност. Ово је нарочито случај код старијих грађана и пензионера који се теже прилагођавају великим економским и социјалним променама. Управо је сврха формуле за усклађивање да грађанима пружи дозу сигурности и извесности у вези с начином на који ће се одређивати и усклађивати њихова пензијска примања.
Стабилизација пензијског система и боља буџетска позиција Републике Србије зато јесу прилика, али не да се укине формула за усклађивање, већ да се усвоји нова, дарежљивија формула која би на уређен, системски начин водила ка побољшању економске позиције најстаријих грађана. Чак се отворила ретка могућност да се помире, с једне стране, економске могућности земље и, с друге стране, друштвена очекивања најстарије популације – тако што би се усвојила дарежљивија формула за усклађивање коју су предлагале поједина удружења пензионера (раст цена плус раст БДП-а већи од два процента).
Влада Србије могла је да своје легитимне циљеве повећања пензија оствари путем усвајања опште фор- муле за усклађивање пензија, попут: „пензије се редовно усклађују два пута годишње за раст цена и такође за део привредног раста који неће повећати укупне расходе за пензије изнад 11 процената БДП-а“. Без обзира на то што ова општа формулација можда не би била економски оптимална, на овај начин Влада би имала могућност да, у складу са својом политиком, сав расположив буџетски простор искористи за повећање пензија; и то би урадила на уређен начин.
Уместо тога, Влада жели да дискреционо одлучује о начину, времену и износу повећања пензија. Отуда укидање формуле за усклађивање неће омогућити већи или бржи раст пензија у наредним годинама, јер ће он у сваком случају зависити од привредног раста земље. То јест, не би требало да омогући већи раст пензија
Предложено новчано увећање уз пензију заправо крши основне принципе одговорне социјалне политике, јер игнорише укупно материјално стање домаћинства у коме пензионери живе. На овај начин се, на пример, изједначава истински угрожена особа која живи сама и прима ниску пензију с пензионерком која има ниска примања али живи у вредној имовини и са ситуираним мужем
од економских могућности, пошто би супротно, видели смо небројено пута, водило у економску катастрофу. Дакле, укидање формуле ће само непотребно унети нову дозу неизвесности код грађана и додатно појачати политичке ризике који прате јавни пензијски систем.
Поред укидања формуле за усклађивање пензија, још један проблематичан и контроверзан елемент предложених измена пензијског закона јесте увођење могућности исплате „новчаног увећања уз пензију“о чијем би износу и начину исплате одлучивала Влада Србије. Реч је, на првом нивоу, о несрећној језичкој конструкцији. „Новчано увећање уз пензију“није ништа друго до селективно увећање појединих пензија, без икаквих објективних и системских критеријума и приметна је жеља да се еуфемизмом то некако сакрије. Суштински, на овај начин подрива се основни принцип пензијског и инвалидског осигурања, који је у Србији установљен још 1922. године Законом о осигурању радника – да су износи пензија у чврстој вези и директно зависе од износа уплаћених доприноса током радног века.
Иако би се наизглед могло учинити да се ради о мери социјалне политике, предложено новчано увећање уз пензију заправо крши основне принципе одговорне социјалне политике, јер игнорише укупно материјално стање домаћинства у коме пензионери живе. На овај начин се, на пример, изједначава истински угрожена особа која живи сама и прима ниску пензију с пензионерком која има ниска примања али живи у вредној имовини и са ситуираним мужем.
Давање Влади дискреционе могућности да, у складу са својим политичким преференцама, исплаћује увећања уз пензију био би изузетно опасан преседан који би могао да промени карактер јавног пензијског система у наредним годинама и деценијама. Отвара се, наиме, могућност „уравниловке“- да се постепено слаби веза између висине пензије и уплаћених доприноса и да се она до те мере уруши да већина осигураника у будућности прима исте или сличне износе пензија. На овај начин, пензијски систем престао би да буде економски систем и претворио би се у социјални систем.
Уколико је то намера, одговоран и траспарентан прелазак са система јавног пензијског осигурања, који у Србији функционише деценијама, на систем социјалних пензија захтева огромне транзиционе трошкове како би се исплатили и надокнадили доприноси које су радници већ уплатили. У супротном, уколико се покуша имплементација „уравниловке“без адекватне надокнаде раније плаћених доприноса и раније остварених права – дошло би до урушавања поверења у јавни пензијски систем, које је изграђивано током генерација. А није искључена ни могућност великих судских трошкова и накнадних буџетских трошкова уколико нека од ових законских решења буду у будућности правно оспорена.
Укидање формуле за усклађивање неће омогућити већи раст пензија, јер ће он у сваком случају зависити од раста БДП-а. То јест, не би требало да омогући већи раст пензија од економских могућности, пошто би супротно, видели смо небројено пута, водило у економску катастрофу. Дакле, укидање формуле ће само непотребно унети нову дозу неизвесности и додатно појачати политичке ризике