У идеалном систему нема новца
Пишући своју аутобиографску исповест, наш прослављени дизајнер је осветлио нешто што га је мучило готово 30 година. Када је подвукао црту, добио је сасвим нову животну причу
Ја сам, наиме, из Београда, главног града једне европске земље која је некада, када сам се ја родио, била поприлично велика, али се под притиском историјских догађаја, провучена кроз центрифугу разноразних интереса, смањила, скупила и скврчила, и сад тражи себе баш као и ја. Иако ја сада мислим да знам ко сам – ја сам онај који иде да, испред носа највећим дизејнерима света, отме најпрестижнију награду, на њиховом терену, у центру света, у Њујорку...
Овако на почетку књиге Девет - пише њен аутор Славимир Стојановић Футро (49), дизајнер и визуелни уметник, који први пут говори о свом првом роману. Седимо у Монксу, на Врачару, ја признајем како ме је до суза дирнула његова аутобиографска исповест и питам откуд то да се као писац огласи (издавач Амоните) баш овом врстом прозе:
„Тиштало ме је превише то што сам држао у себи. Морао сам сада да подвучем црту. Најпре сам на Фејсбуку поделио једну причу о себи, како сам прво добио награду за животно дело, а потом после 30 година студирања на Академији примењених уметности коначно дипломирао и још понешто. Тај есеј је прочитало на стотине хиљада људи, добио сам више од 50.000 лајкова, 3.500 шерова, 2.500 коментара од којих могу да направим срцепарајућу збирку. То ме је окуражило да почнем да пишем књигу.“
Шта је то било превише што сте држали у себи?
Мој покретач је целог живота био да се докажем да сам вредан родитељске љубави, јер сам мислио да је добијам мање него што је има мој млађи брат. Нисам схватао да ме подједнако воле и требало ми је скоро педесет година да то освестим. Мене су као веома малог послали у Америку код бабе и деде, путовао сам сам, авионом, и све је то била ужасна траума. Када сам се после годину дана вратио, доживео сам шок, заборавио сам родитеље а моје место је заузео тек рођени млађи брат. И тако је кренуло. А онда, као све породице у том периоду распада Југославије и мало пре тога, и моја породица је трпела све те лоше последице позног социјализма. Они су имали једну представу о томе шта радити, ја другу, удаљио сам се од њих и хтео да побегнем. Било је то бекство под притиском спољних фактора као што је распад земље, бекство на Академију примењених уметности о
чему нико из моје породице није имао никаквог знања, па сам могао себи да кажем како нису имали разумевањa за мене. Бежао сам од њих јер сам мислио да нису имали праве емоције за мене, а оне су у ствари све време биле ту. То је грешка коју праве многи млади људи мислећи да су им родитељи монструми, а они су у ствари питома бића са мањком разумевања за млађе верзије себе самих.
Има туге у роману која читаоцу изазива сузе у очима?
Роман је састављен од дубоко проживљених искустава која су била потискивана деценијама. То су тренуци када сам доживео велики емотивни колапс. Смрт мајке са којом се нисам испричао, нисам се помирио, нисам стигао да направим корак ка љубави. Остао је да труне у мени тај цвет који сам понео из куће. Пар недеља после њене смрти родила ми се ћерка и у тих првих девет година њеног живота о којима прича роман, родила се та катарза која је букнула у виду романа. Ја сам заиста други човек од када сам га написао. Напустиле су ме, нестале, неке ствари које није никада ни требало да буду део моје личности.
Веома пластично описујете како сте у једном трнутку, због сукоба са моћним и богатим клијентом, остали без посла и практично изгубили фирму. Озбиљан, тада већ прослављени дизајнер се не понаша тако?
Био је то једини начин да се супротставим том робовласничком односу у коме ја нисам равноправан партнер ономе ко од мене наручује посао, већ искључиво радна снага којом он има право да управља како му падне на памет. Наравно, тај мој потез је уједно био и тестерисање гране на којој сам седео, јер сам имао две фирме, у Београду и у Словенији, и обе сам морао да угасим. Данас радим у свом студију четири дана недељно и бирам са киме ћу да радим. И не прихватам да радим ако код клијента видим да иза тога постоји само новчана мотивација. Не могу свакоме да урадим оно што стварно умем, нити свако заслужује моје време нити га је свако достојан. Ми дизајнери смо с једне стране пуни себе, а с друге стране смо мањи од маковог зрна када треба добити посао. Ја држим до тога да сам заслужио само квалитетне пројекте и ако их нема, радићу нешто друго. Сликам, бавим се концептуалном уметношћу, ево сада сам написао и књигу... И после овог открића са писањем, још теже ћу пристајати да радим у дизајну посао који ме не обузима потпуно. Битно ми је само да што чешће улазим у зону креативности и што касније излазим из ње. И постао сам још жешћи противник узрочно-последичног система у коме се новцем вреднује било шта. Када бих могао сада да укинем новац, одмах бих то урадио и увео тачкице и бонове. Идеалан систем за мене је онај у коме нема новца.
И даље се држите свог давног избора да не радите политичке кампање, да не учествујете у њиховом осмишљавању?
Не могу да се идентификујем ни са једним политичким правцем. Могу само стручно да помогнем својим знањем средини у којој живим. Због поремећеног односа вредности овде и у свету, увек имам помало сатиричан однос према реалности, али с друге стране сматрам својом дужношћу, када се укаже прилика и кад се то од мене очекује, и да помогнем. Нема користи ако човек само критикује, а ништа не проба да уради. Написао сам књигу за децу, у ствари књигу својој ћерки, али њен циљ је да утиче на децу својим најбољим намерама. Нема насиља, нема никакаве негативне енергије, промовишем само племенитост, доброчинство и другарство. Неко ће рећи да су то архаичне вредности којих више нема, али ја тако хоћу да направим оклоп против евидентно карикатуралних фигура и односа који нас лагано савладавају.
Да ли је то био порив, урадити нешто добро, да сте се нашли у Савету за креативне индустрије премијерке Србије Ане Брнабић?
Мене никада нико није звао ни са каквим сличним предлогом и ово је први пут да ме је неко позвао, мислим на људе из кабинета премијерке. Знам колико се, деценијама уназад, од стране највиших инстанци мало улагало у сегмент посла којим се ја бавим. У свим временима се то занемаривало јер се није схватало да врхунска креативност може да буде имиџ државе. Да је то краћи пут до доброг имиџа, до позитивног осећаја пре свега код људи који овде живе, него вечито развлачење стварног уласка у Европску унију. Као стручњак за брендинг, схватио сам да је Савет за креативне индустрије један од начина да се од наше државе у очима светске јавности направи оно што сви знамо и у шта се кунемо одувек, да покажемо тај невероватан тим талената. Заборавља се колико наших младих људи одавде ради за иностранство и добро живи од тога. Тако сам прихватио да допринесем бољем брендирању Србије као вечног изворишта креативног потенцијала. Имао сам избор да пробам да помогнем или да не урадим ништа. Изабрао сам ово прво.
И направили сте примећени лого за отварање Народног музеја?
Урадио сам оно што иначе радим, што умем, што мислим да је добро за друштво, за установу културе као што је Народни музеј. То је мој стручни покушај да помогнем да се неке ствари помере напред. Постоји сет ствари које смо предложили у том Савету и које ће се ускоро представити јавности као могућа решења.
Све то радите без икакве материјалне надокнаде?
Наравно, потпуно волонтерски. Са једином жељом да помогнем средини у којој живим.То је напор који не осећам јер га радим за своју ћерку и све остале клинце, да не бих после имао осећај да сам им свима само проследио крш у коме је моја генерација морала да стасава. И то са националном припадношћу нема везе, чак ни са патриотизмом. То је више људски покушај да се уради нешто добро за све нас који овде живимо. Одсуство осећаја заједништва овде је проблем који из године у годину само расте.
То је као да су ме звали из кућног савета зграде у којој станујем и питали којом бојом да окречимо зграду? А ја кажем: нећу да вам кажем! Пошто се зна да ја професионално најбоље у згради знам која је боја најподеснија, логично је да им кажем како објекат треба обојити том и том бојом због тога и тога. Када је професионално, све је веома лако и једноставно. Како у кућ-
У Скандинавији је нормално да и не знаш ко ти је председник државе, премијер, председник парламента... али кад изађеш на улицу осећаш спокој
ном тако и у овом Савету за креативне индустрије. Ја сам човек који није на истој страни нити у истом спектру овога што сада доминира, али, на моју жалост, нисам већ тридесет година ни на једној страни...
Због чега нажалост?
Зато што бих волео да се идентификујем са средином у којој доминира разумевање, прихватање различитости, несебична помоћ другоме, а не константно разочарење. Овако, ја сам само идентификован са декларативно космополитским идејама где Србија треба да буде део света, а не неки одсечени патрљак који служи за поткусуривање усред Европе, који нити је тамо нити је ’вамо. Ја сам више за то да смо део нечега. А чега ћемо бити део, то ја не одлучујем нити знам, али знам да спадам у оне људе који не могу да живе у константном вапају. Од тога сам се одучио током деведесетих када сам усред распадања свега и на свим нивоима, решио да се не предам. Жао ми је што су последње деценије учиниле да су људи готово натерани да се сврстају у неку странку, да буду партијски ангажовани. То није нормално и за мене је то непримерено у пристојном савременом друштву. Срећом, мене је то мимоишло, тачније, сам сам све то мимоишао и радио сам свој посао најбоље што умем у сваком окружењу. А своја политичка уверења исказујем кад идем на гласање.
Нисте никада бојкотовали изборе?
Ако не гласаш, у друштвеном смислу не постојиш. Увек сам успевао да дам свој глас за неку опцију. Можда наивно, али верујем да су избори место на коме се изражава жеља у ком смеру би грађанин волео да му средина у којој живи иде. Нисам никада гласао против јер немам ту врсту малициозности, али нисам се никада ни комплетно идентификовао са опцијом за коју сам гласао. Мене је једноумље нервирало још у основној школи јер ми није било јасно зашто морам да идем и машем заставицом на улици јер пролази вољени председник. Увек сам био некако са стране, јер ми није било јасно зашто би један био важнији од свих. Када сам живео у Скандинавији и тамо учио и школу, допао ми се тај њихов однос према политици где је нормално да и не знаш ко ти је председник државе, премијер, председник парламента... али кад изађеш на улицу осећаш спокој.
Мислите ли да успешан млади дизајнер данас у Србији може да живи од свог рада?
Знам пуно људи који тако живе и раде. И који увек имају посла. Само је проблем што мораш да будеш веома добар, најбољи. Дакле, мора да се ради, упорно и предано. Због себе. А ко одлучује да ли си најбољи? Нажалост, ту је главни арбитар новац. И уколико својим дизајном успеш да утераш новац клијенту за кога радиш, ти ћеш имати посла. Зато сам ја против тога. То вредновање није ништа другачије него било где у неолибералном капитализму, који има своје добре стране, али је у својој суштини веома суров. Баш као и живот.
Али, када сте остали без посла, пишете у књизи, нико вас није позвао да вам понуди да нешто радите?
Та цела прича је заправо добра метафора за неког младог будућег успешног дизајнера. Из те приче је јасно да ништа не значи ако си на врху, ако имаш све могуће награде, то ништа не значи, а нарочито не значи да ћеш имати љубави или емпатије од оних који би могли да ти помогну. Ми често мислимо да смо богомдани, да се може живети од старе славе, да су нам увек други криви... Таква мисао је произвела неку невероватну жилавост и самоувереност, наравно без покрића, али све нам то помаже да усправно ходамо и чини да се нисмо згрбили и упатуљили. Ми превише мислимо да смо сви џинови, да смо тигрови и лавови, јер овде нема других животиња у нашој џунгли. И кад се појави неко крхко и ломљиво чедо са неке од академија, на пример, неки цветић који крене асфалтом, одмах га згазе. Заврши живот пре него што је и почео. Зато сам и написао то поглавље тако сурово да би сваком младом човеку било јасно да мораш највише да се ослониш на себе, да нису увек други криви за све, да има доста и нашег удела, да је дивно ако ти неко помогне, али да треба да се прихвати одговорност за самог себе. То је једини начин да нам свима буде боље.