Пре апокалипсе
Прешли смо на овогодишњем фестивалу пут од света у колапсу, преко света без људи, до света који је ипак сачувао своју главну покретачку силу – наду у боље сутра
Свет без људи – слоган 52. Битефа требало је у себи да обједини бар две главне теме десет представа које смо имали прилике да видимо у главном програму нашег најзначајнијег позоришног фестивала. Једна је она која се тиче света данас, света у превирању, растрзаног класним, идеолошким, политичким и верским сукобима, дакле света пред апокалипсом, док смо у другом делу фестивала, у знатно тишем, медитативнијем тону били суочени са самим крајем, са светом без људи, са сопственом коначношћу и заоставштином.
У трећој години свог мандата уметничког директора Иван Меденица је саставио можда своју најрадикалнију и најизазовнију селекцију до сада, како по политичким и друштвеним провокацијама које представе носе, тако и по формалним и концепцијским изазовима које селектоване представе постављају пред публику и позоришне професионалце. Држећи се принципа да је Битеф ту да нас провоцира, суочи, изазове, пробуди, Меденица нам је понудио два изазова, један политички и друштвени у представама типа Горки - Алтернатива за Немачку? или Свита Бр. 3 Европа, док нас је с друге стране изазвао представама - инсталацијама, попут изванредне представе Заоставштина, комади без људи (која је уједно и тријумфовала као најбоља, освојивши Гран при „Мира Траиловић“као и Политикину награду за најбољу представу) које не само да постављају питање до којих граница позориште може у себи да синтетише остале уметничке форме већ и храбро истражују шта је данас уопште позоришни чин. Мада се у својој богатој и живописној историји Битеф бавио и једним и другим питањем, чини нам се да, посебно кад је реч о представама - инсталацијама то питање никада није постављено концепцијски утемељеније и промишљеније. Ово издање Битефа пре свега ћемо памтити по томе.
Пролог представа Одило. Затамњење. Ораторијум Драгана Живадинова по свом концепту наговештава две главне теме читавог фестивала, тему политике и тему смрти. У том апстрактном ритуалу, формално савршеном и емотивно леденом, који у себи меша нацистичке митинге и ироничне асоцијације на ауторове уметничке праксе из осамдесетих у оквиру покрета НСК, остварује се ритуално прочишћење публике од свих репре-
сивних политика чијег буђења смо данас сведоци. Ритуално убијање Одиловог имена (Словенац Одил Глобочнек је био близак Хитлеров сарадник, кога је савремена словеначка историја заборавила) на тај начин постаје својеврсни позоришни егзорцизам свих повампирених идеологија.
Представа која је отворила 52. Битеф, Свита Бр. 3 Европа француског редитеља Жориса Лакоста чврсто је поставила тематску линију овогодишњег фестивала. У питању је крајње једноставан, прочишћен концепт у ком два извођача уз клавирску пратњу изводе 28 „нумера“из 28 земаља Европске уније, на оригиналним језицима тих земаља. Те нумере, наизглед баналне у својој идеолошкој огољености, кроз интервенције извођача и посебно музике, уз доста хумора, заокружују један дубоко аналитичан поглед на Европу данас, њене проблеме и њену будућност.
Домаћи представник у селекцији, представа Bollywood по тексту и режији Маје Пелевић а у продукцији Народног позоришта у Београду, кроз форму блештавог треш мјузикла, наизглед лаког и забавног, пружа нам у својој суштини једну суморну слику земље у транзицији, растрзане бројним друштвеним проблемима.
Две представе у режији Оливера Фрљића о којима смо писали у претходном броју, настављају ту селекторску линију политичког, ангажованог позоришта које проналази различите форме како би изразило свој бунт према стварности и идеологијама које убрзано мењају свет у ком живимо.
Естонска представа НО43 Прљавштина у режији Ене-Лис Семпер и Тита Ојасоа представљала је својеврсни врхунац овог дела фестивала. Ова изванредна трупа, лауреат награде „Премио Европа: Позоришна реалност“за 2017. годину, у форми изразито физичког театра, кроз низ апсурдних и смешних ситуација, визуелно спектакуларних, пружа једну до цинизма оштру слику света у распаду, света који се ваља у сопственом блату.
Вечна Русија, прва од три представеинсталације које смо видели, ауторки Марине Давидове и Вере Мартинове, позоришне критичарке и кустоскиње, занимљив је и надасве интелигентан позоришни паркур кроз политичку историју ове велике земље. Кроз симболичне инсталације, видео и читане текстове, ауторке полако обликују своју тезу о смењивању репресије и слобода у Русији. Тај наратив није статичан, музејски, он има своју унутрашњу драматургију и акценте, па чак и чисто позоришне ефекте. Сам пут, који вас увек враћа у престону дворану, тамо где се судбина Русије решава, постепено се обогаћује сазнањима о механизмима власти и репресије да би се на крају све те тенденције сажеле у лику Путина.
Представа ПА’АМ израелског уметника Надава Барнеа нас кроз једну изразито атмосферску, чулну и сензорну инсталацију, пребацује са свих тих великих друштвених и политичких тема којима су се претходне представе у селекцији бавиле на један личан, интиман ниво. Осам екрана, кореографска игра светла, сугестивна електронска музика, гласови који изговарају своја интимна искуства, нас доводе као гледаоца до једног специфичног стања и до главне теме завршнице Битефа - смрти.
Швајцарска представа Заоставштина, комади без људи у режији Штефана Кегија, прослављеног члана Римини протокола представља просторну инсталацију која нас уводи у интиму људи који су на крају животног пута, сада - вероватно већ покојни. Улазећи из собе у собу, улазимо у њихове светове, сазнајемо шта су они желели да оставе као своју заоставштину, како су желели да их се сећају, нама као публици упућују директне поруке, једноставно сумирају своје животе помирено се припремајући за свој нестанак са овог света. Управо тај мир је оно што чини да ова изузетно потресна и дирљива представа заправо у себи носи наду и лепоту, враћа веру у људско достојанство и племенитост. Потпуно заслужено представа је добила и главну и Политикину награду.
Та хуманистичка линија се задржала и у последњој представи овогодишњег Битефа, Реквијем за Л Алена Платела. Кроз феноменално извођење мешавине Моцартовог Реквијема и афричких песама које је компоновао Фабрицио Касол, представу-концерт прати документарни видео-снимак последњих тренутака госпође Л. Иако то само по себи звучи морбидно, ништа од тога нема у овој представи која у својој суштини прославља живот и хуманост.
Прешли смо на овом Битефу пут од света у колапсу, преко света без људи до света који је ипак сачувао своју главну покретачку силу - наду у боље сутра.
Радикална селекција, како по политичким и друштвеним провокацијама које представе носе тако и по формалним и концепцијским изазовима, провоцирала је и публику и позоришне професионалце