Лице некада моје

ИЗЛОЖБА

Аутопортрет је, из различитих побуда, чест мотив уметника кроз историју уметности, међутим, експанзија продукције саморепрезентативности у визуелним уметностима развија се паралелно с променом односа појединца и различитих друштвених заједница према индивидуалности и идентитету. Нове комуникативне мреже, доминантне у новом миленијуму, аутопортрету, као облику самопредстављања, дају другачије димензије које разграђују, и изнова и поново стварају форму традиционалног уметничког израза, на исти начин на који у свакодневном животу „на мрежи“дезинтегришу и креирају свако људско биће, у зависности од побуда из којих се појединцу приступа. Реферишући на такве комуникативне процесе, Наталија Симеоновић у серији радова представљених у малој, али програмом врло прочишћеној фотографској галерији Бартцелона на изложби Лице - некада моје (17–29. септембар), изводи визуелне есеје о савременој индивидуалности, идентитету и саморепрезентацији. Користећи методе доминантне у јавној on-line сфери, она сажето проблематизује процес представљања сопственог лика комбинујући различите визуелне референце – од римских посмртних маски, као сугестија представљања покојника, златних маски старих култура као одраза друштвене снаге, моћи и сјаја особа за које су биле рађене, нововековних гравура, до савремених штампаних медија лишених било каквог облика обзирности. Реализујући своју групу аутопортрета, уметница проговара о начинима на које Ја нестаје у процесима борбе за живот, а против болести, о томе како је пред нашим очима увек присутна свест о сопственом дезинтегрисању и страдању, о полном бивствовању, о различитом уписивању свих у свачији идентитет, о борби да се, упркос свему, индивидуалност сачува, о варљивој али и неухватљивој представи лепоте којој се увек придружују они који су спремни за „прилагођавање и преобликовање“. Међутим, у свој тој збрци визуелних података, емотивно и визуелно је најупечатљивији и надмоћнији обичан аутентични аутопортрет.