Спојени судови
Кинематографија је до те мере деградирана да филмови постају интересантни само када се нађу на линији унутарполитичких обрачуна и личних интереса, који се спроводе искључиво преко таблоида
Да се подсетимо: филм је настао као научни експеримент. Онда је постао циркуска атракција; на следећем кораку је записивао стварне догађаје а касније се преточио у уметност и забаву… Чини се, међутим, да српски филм тешко добацује до овог последњег стадијума. Од формирање српске кинематографије, односно од деведесетих наовамо, у тек ретким и изузетним приликама могли смо да будемо поносни на покоји мали филмски „инцидент“, који је правдао естетичност и уметност филма као таквог.
Догађаји од минуле недеље, међутим, нису само доказали да се филм овде није макао од циркуске атракције, већ су и покренули бројна питања о утицају и улози како медија, тако и политичке климе у одређивању онога шта и на који начин треба да буде снимљено. Јер и када се халабука око филма Мезимица, по сценарију Димитрија Војнова и потенцијалној режији Немање Ћипранића, буде стишала, остаће не баш потпуно јасно који су суштински разлози прекида уговора између Филмског центра Србије и продуцента филма „Тестамент филма“, на челу са Светозаром Цветковићем, били у питању. Две ствари су, ипак, безусловно јасне.
Најпре, читава халабука и почиње тек наизглед узгредним писањем таблоида да је, након филма Терет Огњена Главонића, који је већ изазвао буру реаговања пре него што га је ико и погледао, у припреми још једно „антисрпско“остварење насловљено Мезимица у коме ће, наводно, Срби
да ваде виталне органе Албанцима, између осталог. И поред демантија који су по хитном поступку стигли из ФЦС, интернетом се прогресивно ширила прича о радњи још неснимљеног филма, што је створило додатни притисак на екипу и њен даљи рад. Уследило је обострано споразумно раскидање уговора, али ни на томе се драма не завршава, већ у одвојеним сесијама јављају се бројни актери догађаја, незадовољни целокупним исходом. У тоталној конфузији различитих изјава, константно је провејавала чињеница да је Мезимица (требало да буде) филм који неће нимало служити на част земљи и њеним интересима, а који би био финансиран из њеног буџета.
Када је, међутим, исти сценарио пре две године добио средства на конкурсу ФЦС, у образложењу је било наведено да је Мезимица акциони трилер какав је недостајао на овдашњем репертоару у протеклих десет година. „Жанровске конвенције су у овом сценарију спроведене на доследан и модеран начин, са јасним локалним печатом и препознавањем наших социјалних околности и њиховом интеграцијом у филмску причу. Обрасци на које се аутори реферишу данас се сматрају класицистичким и подједнако су предмет интересовања и публике и критике, са угледним репрезентима као што су Мел Гибсон, Волтер Хил или Жак Одијар, па овај филм има одређену перспективу и на фестивалима…“, писало је тада у саопштењу.
Оно се данас више нигде не спомиње. А не спомиње се јер је сама кинематографија до те мере деградирана да филмови постају интересантни само када се нађу на линији унутарполитичких обрачуна и личних интереса, који се спроводе искључиво преко таблоида. Сличан сценарио већ је виђен у Хрватској, када је због филма 15 минута – масакр у Двору извршен такав притисак тамошњих „патриота“који су тада актуелног директора Хрватског аудио-визуелног центра Хрвоја Хрибара оптуживали за „четништво“, да је након агресивне кампање морао да буде и смењен! Србија је са медијски политички агресивном идеологијом постала једнако осетљив полигон за манипулисање осетљивим темама неразграђеног националног идентитета зарад ситних личних интереса.
Јер да није тако, исти „сценарио“био би на „преиспитавању“још пре неколико година, када је у биоскопима био филм Игра у тами који је синоптички готово идентичан неснимљеном филму Мезимица: криминалац се заљубљује у проститутку, а ту су и Албанци и трговина људима… Али то се тада није догодило! Није, јер тада то политичкој клими није било интересантно, нити потребно. О том филму није се чак толико ни писало. Барем не колико се пише о Мезимици ових дана.