Фатаморгана
Наљутио нам се председник. И неће више да иде на преговоре који „ништа не значе“. Део је то нове стратегије старе политичке динамике комбиновања мира и стабилности са подизањем борбене готовости. И већ смо видели оно што је Марко Ђурић у епском заносу после неуспелог последњег бриселског сусрета Вучића и Тачија најавио: Друмови ће пожелети Вучића, али Вучића тамо бити неће. Нити ће више у Брисел на преговоре који, како каже, немају никаквог смисла, нити је отишао у Њујорк на заседање Генералне скупштине Уједињених нација. Ипак, неће он баш да изолује Србију па је у Њујорк послао достојну замену, премијерку Ану Брнабић и министра спољних послова Ивицу Дачића. Али, нажалост, нисмо превише сазнали о садржини тако важних разговора десеточлане српске делегације, а само их је Ивица Дачић, похвалио се, имао 96. Ентузијазам премијерке и министра спољних послова, нажалост, долази из провинцијалне логике да је наша фотографија са Трампом лепша, да је председник Америке рекао да су „Срби добар народ“, а са Беџетом Пацолијем, који га је заскочио да би се са њим руковао, није проговорио ни реч. Српска јавност је могла да ужива у супериорној позицији наше делегације; седели су у главној сали и говорили, док је четрдесеточлана албанска делегација по ћошковима, уз пропуснице за такозване остале које су им омогућиле приступ само ходницима, пресретала државнике како би се са њима фотографисали и потом их качила на Фејсбук и Твитер. Небројано пута се репризирао видео-снимак у коме премијерка Србије помало надмено пита Беџета Пацолија ко му је дао дозволу да дође или онај кад у обраћању српској јавности испред зграде Уједињених нација нађе места за коментар да су се и неки српски опозиционари нашли по ходницима да раде против интереса Србије, алудирајући на Вука Јеремића, бившег председника Генералне скупштине УН.
И док Ана Брнабић и Ивица Дачић верују да су победили у том малом рату сујета на маргинама Генералне скупштине УН, који ништа не значи, председник Александар Вучић пред 535 чланова Главног одбора, обзнањује да је остао сам и да је доживео пораз. „Та моја политика да Србија доста тога сачува на Косову очигледно у Србији није победила... Срби воле да изгубе све јер Срби воле да кукају над сопственом судбином“. А потом је у Нишу упитао „је ли грех то што сам признао да сам желео нешто што већински део народа не прихвата. Мислим да ћемо се у будућности горко кајати што нисмо остварили то што сам желео“. Остала је непознаница како народ да зна шта је то председник желео ако му то никада није рекао, као што је потпуна енигма и од чега је то народ већински одустао, и ко је, како и чиме измерио народно неприхватање тога што је председник желео, а није рекао. Као што никада од њега нисмо чули ни шта то немамо, а што не смемо да изгубимо. Ни зашто је за српски народ једина срећа кад губи, за разлику од њега који је срећан само кад отвара фабрике, као сад у Нишу.
Остала је непознаница како народ да зна шта је то председник желео ако му то никада није рекао, као што је енигма и од чега је то народ већински одустао, и ко је и како измерио то народно неприхватање
Итако, пред тим сизифовским косовским мукама председник Србије стоји сам наспрам свих, са тричавих 60 одсто подршке бирача, па ма шта да одлучи и са још десетак процената оних који га уопште не воле, али би га сигурно подржали да коначно реши косовско питање. Мало је то председнику. Он је несрећан ако у Србији постоји и један глас против. И сам то каже: „За разлику од њих који добију пет или десет одсто, а мисле да су победници, ја и када добијем шездесет одсто гласова мислим да сам губитник.“Зато није цинизам његова опаска „зар има петнаест људи који су у Лозници изашли да подрже Сашу Јанковића, док ја отварам фабрике? Много је петнаест људи“. То је метафора Србије данас. Нешто суптилнија додуше од оне Додикове: „Немој случајно неко ко је запослен у Гацку да гласа за Говедарицу и СДС. Избацићемо га с посла“. Али једнако злокобна. Јер Србија је фактички једнопартијска држава са привидом плурализма, са ретким оазама критичке речи, са страхом и аутоцензуром који се као хоботница шире, са диригованим подршкама и нарученим аплаузима, у којој се незадовољство скрива и потискује изговарајући се преживљавањем. Превисока је цена коју ово друштво плаћа да би било довољно препарирано да прихвати оно што не зна да је председник све време желео.