ИСТА МЕТА НЕ И ОДСТОЈАЊЕ
ПУНОЛЕТСТВО ПЕТОГ ОКТОБРА
Међу голоруким грађанима, који су заоштрили очај у наду и одлучни у намери да промене живот кренули у уличну борбу против власти, било је и оних који су имали јасну пројекцију будућности какву желе. Већина је, ипак, хтела само промене и да прекине страх, беду, изолованост. Разлог да крену у поход на Београд, Ниш, Нови Сад и пре свега пред Савезну скупштину, у којој се припремао изборни материјал за други круг избора и пред изразито режимску Радиотелевизију Београд, из главе већине грађана сажео је касније легендарни, готово митски јунак догађаја Љубисав Ђокић. „Био сам много љут“, објаснио је Џо багериста зашто је у политичке сврхе упалио мотор своје механизације и кренуо са Бановог брда у сусрет булдожерима који су стизали из Чачка.
Непосредни повод, ваља се сетити, били су савезни, председнички и локални избори одржани 24. септембра 2000, чији резултат је по мишљењу већине
грађана - које Савезна изборна комисија, потом и Уставни суд и друге институције нису хтеле да уваже - био споран. Војислав Коштуница, противкандидат Слободана Милошевића за председника СРЈ одбијао је други круг, јер је сматрао да тако легитимише изборну крађу. Савезна скупштина и зграда државне телевизије постале су тачке окршаја, јер су недостатак слободе избора и слободе медија били непосредни поводи, такорећи окидачи за догађај којим је ескалирало укупно незадовољство репресивним режимом.
Осамнаест година касније та два елемента поново су главне теме на пољу политичке борбе. Новинарство је политичком некултуром и притисцима и беспризорно алавим управљањем медијима сатерано у ћорсокак, а нерегуларности и нелегитимност су у редовима опозиције главни аргумент против власти уочи и након сваких избора. Борбом против новинарства жели се, уосталом, уништити и сведочанство о
владању и властима, онолико колико и потенцијална критика. Зато НИН у овогодишњем подсећању на 5. октобар 2000. читаоцима поклања временски дистанциране погледе новинара, највернијих сведока тог и потоњих политичких догађаја и информацијама најбогатијих аналитичара.
Љубица Гојгић, тадашња новинарка НИН-а, сећа се једног новинара Б92 који је зауставио члана ДОС-ове владе неким непријатним питањем и уместо одговора добио претњу да ће му се одговорити преко шарене таблоидне телевизије. „Па ипак, готово целу деценију после Петог октобра, медији су успевали, ко је хтео, наравно, да се одупру притисцима и раде свој посао. Толико је, изгледа, било потребно за стратегију контраудара. Та стратегија која осим политичког притиска подразумева и економско поробљавање, што је задатак пробраних маркетиншких агенција, али и велики број саучесника у редовима новинара, довела је струку
у стање из кога се на период пре Петог октобра гледа као на златно доба.“
Србољуб Богдановић, тадашњи новинар политичке рубрике, касније и уредник НИН-а, каже да су спектакуларност призора са стотинама хиљада људи на улици и зградом Скупштине обавијене димом потпуно бацили у историјски засенак податак да је тог 5. октобра пре подне, јављено да је надлежни републички орган, под неким изговором, изборе поништио. Како су то били ванредни избори и Устав није обавезивао на њихово понављање, то је значило, подсећа Богдановић, да Милошевић може на миру да сачека крај мандата, још две године.
„Нећемо никада бити сигурни у то да ли је Коштуница у првом кругу избора, десет дана раније, добио мало мање или мало више од потребне половине гласова, али било је јасно да више не постоји изборни сценарио у коме Милошевић побеђује. Тога дана на улици су били они који су знали да Милошевић неће тек тако изаћи на политичку гиљотину која га чека, и, како смо видели, били су у праву. Зато је важно да, ослобођени фрустрација и накнадне памети, сагледамо тај догађај онако како нам је он изгледао тог, 5. октобра 2000. То је дан када је смењен режим који је континуирано владао од 1945, и то режим чија је права природа била управо та да није прихватао могућност да буде промењен на изборима, већ, у најбољем случају, онако како се то и догодило тога дана. Трајало је кратко и није било жртава.“
Повређено је 65 људи на улицама, али жртава у окршајима није било, осим двоје страдалих несрећним случајем - Јасмине Јовановић и Момчила Стакића. Зато што су се након рудара Колубаре, 29. септембра, у штрајк сливали факултети, школе, болнице, радници, сељаци, али на концу и војска и полиција.
Јасмина Лукач, тада новинарка која прати ДОС, а данас уредница политичке рубрике у дневном листу Данас, каже да иако се Пети октобар сада посматра у контексту смењивости власти, она није имала утисак да су људи већински подржали ДОС да би се изборили за тај принцип. „Напротив, водио их је осећај да треба прекинути политику изолованости земље и економских санкција. Људи су дошли испред парламента и били спремни и на сукобе са полицијом, поистовећујући то са борбом против изопштености и искључености. И то како своје личне изолованости из добробити потрошачког и либералног друштва, тако и колективне, из међународне заједнице. То је био циљ око кога су могли да се окупе практично сви – и делови Милошевићевог естаблишмента и прозападна опозиција, чак и проруски елементи. Сада се чују поруке званичног Кремља да Руси не могу да буду већи Срби од Срба, али тада је важило обрнуто. И највећа заслуга делова коалиције ДОС била је управо укидање санкција које је ишло постепено, као и повратак из изолованости у међународну заједницу.“
Она сматра да је нестанак Грађанског савеза Србије, „мале странке која је дала велики допринос свему,“илустрација оног што се догодило са петооктобарском визијом повратка Србије у свет.
Богдановић верује да иако, данашњим мерилима гледано, то изгледа као фраза, Пети октобар никада не би био тако масован и тако ефикасан историјски преокрет да није имао једноставан и препознатљив циљ - успостављање смењиве власти. „Прекинут је низ избора у којима је Слободан Милошевић са својим политичким сапутницима спроводио бруталну и савршено очигледну изборну манипулацију, углавном тако што је контролисао бирачке листиће стотина хиљада косовских Албанаца који не гласају. Како се тада говорило, није битно ко побеђује на изборима, него на бројању. Пети октобар је томе означио крај; не више, и не мање од тога. То није била будућност, то је била прилика за њу.“
Сва каснија дешавања, по њему, уосталом предвидљива, пре свега политичко непријатељство Коштунице и Ђинђића, одсуство значајнијег привредног напретка, изостанак обрачуна са политичким негативцима – симболично названо „операција шести октобар“што је довело до убиства Зорана Ђинђића и каснијег повратка „претпетооктобарских снага“на власт – све то се није догодило тога дана. „Оно што је уследило је, можда, могло бити боље, али, да се није догодио Пети октобар, свакако би било горе. Уместо симбола неиспуњених очекивања, Пети октобар је датум који би трајно требало да нас подсећа да у политици ништа, па ни слобода, није освојено једном заувек“, каже Богдановић.
Јасмина Лукач каже да је промена тих дана, „6. или 7. октобра, рецимо, када је Коштуница положио председничку заклетву у Центру Сава, остављала утисак опипљивог безвлашћа. Тај утисак није нестао све до Милошевићевог хапшења априла 2001. Ни ти месеци нису донели олакшање, напротив, кризе су се само наставиле - од побуне затвореника у затворима, до побуне Албанаца на југу Србије. Никакве плишане, ни обојене победе није било, како се то данас представља, сем што су многи ишли да виде и чују новог председника Коштуницу, са доживљајем да су на тај начин директни сведоци историје“.
Догађају који две највеће политичке фигуре нису желеле да назову револуцијом - Коштуница је казао да не сме бити револуција, а Ђинђић да је реч о легализацији власти - наденута су с временом бројна имена. Од демократских промена до булдожер револуције. А због уништене имовине државне телевизије, у којој је тог дана изазван пожар, и руинирања зграде Савезне скупштине, из које је изнето на десетине уметничких дела и ретких предмета, оробљавања продавница у центру престонице, упада у једну полицијску станицу - и историјска (уз идеолошке) ревизија догађаја постаје могућа кроз комисију која је основана да би трагала за украденом државном имовином.
„Пети октобар и после 18 година и свих разочарања која су уследила, сматрам великим даном у демократској историји Србије мада, како време пролази, све више га памтим по личном осећају среће него по ономе што је донео на политичком плану“каже Љубица Гојгић, која је у том тренутку била на усавршавању у Америци. Вест о догађајима у Београду прославила је у Питсбургу са првим комшијама Јеленом и Батом, младим научницима из Лесковца. „Сећам се среће и суза и наде и њихових речи: `Само да ово испадне добро, па да се враћамо`. Нису се вратили. О очекивањима грађана те јесени, писала сам у тексту који је, на насловној страни објавио Pittsburgh Post Gazette. У њему тридесетосмогодишња Чачанка каже да се нада да ће она и њена породица коначно почети да уживају у животу уместо да само животаре. Пети октобар био је симбол протеста и велике храбрости грађана, али и велике наде и ентузијазма.“
Саговорница НИН-а оцењује да се минимална очекивања јесу обистинила јер се Србија после октобарских промена померила из изолације и беде, ратова, санкција, бомбардовања. „Нажалост, није било посвећености, поштења, спремности, снаге... за велике промене. После ентузијастичног искорака, нажалост, вратили смо се себи, па су интереси, интриге и импровизације замаглили сваку идеју о истинским променама. Ужасно тешка спољнополитичка ситуација и непоштен однос партнера према Србији, свакако су отежали ствари, али не кључно. Ако је нада оно чега се прво сетим на помисао о Петом октобру, губитак илузија и разочарање су друга страна те медаље“, каже Љубица Гојгић.
Још онда су угледни медији упозоравали нову власт да је ДОС победио зато што је ривал изгубио и да је Пети октобар лекција за њих саме, нешто попут поправног испита. Актуелни међународни актери повукли су казне против Србије, а подршка је била толико несебична и упадљива да је чак и Медлин Олбрајт изјавила да је „увек осећала да је српски народ диван“. Да ли је, међутим, и систем који је на месту старог отпочео стварање тог дана доживео пунолетство као што се симболички ових дана описује осамнаестогодишњица самог датума?
Уредница Данаса сматра да је контрапродуктивно посматрати Пети октобар искључиво у контексту ауторитарне Вучићеве власти. „Ситуација је суштински различита – Вучић ужива пуну спољнополитичку подршку, и поруке упућене њему из света нису ни налик интензивним притисцима којима је био изложен Милошевићев режим. Вучићева медијска моћ и те како надилази Милошевићеву, али замишљена слобода говора више не постоји нигде на начин на који се то описује у уџбеницима либералне демократије. Идеја да Пети октобар доживљава `пунолетство`, али да је демократија у Србији и даље малолетна, јесте тачна, али само ако зажмуримо и не гледамо слику света. Вучић се јесте спремио да дуго влада Србијом, али рецимо и Ангела Меркел је на власти већ 13 година. То што председник Србије употребљава најпрљавије методе манипулације и што смо ми, као грађани, тако мало спремни да се боримо за своју политичку слободу, јесте највише питање наше економије којом и даље влада естаблишмент настао у југословенским ратовима. Људи који раде за 200 евра не могу, све и да желе, да брину о политичким слободама. Њима је слобода да преживе“, каже Јасмина Лукач.
Љубица Гојгић оцењује да се о зрелости не може говорити. „Србија је као дете које одбија да одрасте. Вечито на почетку `историјских промена`, детиње неодговорна према прошлости, стално у потрази за тутором, незаинтересована за будућност, наивна у схватању света. Проблем Петог октобра је што тај систем који се помиње, а ја га замишљам као систем јасних правила и одговорности иза кога стоје јаке институције, није никада успостављен. Уместо система, остали смо на нивоу лидерског one man show програма, лутамо од сценарија до сценарија, заглављени у ишчекивању некаквог спаса, који ће стићи, а да ми сами око тог срећног исхода нећемо морати много да се трудимо. Одговорност за неуспех идеје о промени Србије лежи на политичарима али и на сваком од нас.“
Добра вест требало би да је то што је онда - пубертет прошао ако је наступило пунолетство Петог октобра, свакако једног од најзначајнијих датума у новијој историји Србије, а можда и у историји српских револуција. Уследио је крај Југославије, убиство премијера, на десетине пљачкашких афера које су пустошиле јавна средства, распродаја државне имовине, подјармљивање радног слоја, процеси у Хашком трибуналу који су Србији пришили историјску кривицу, безочне приватизације, па и медија, којим је омогућена иста униформност идеологије каква се потом догодила и на власти. Готово натполовично, а демократски изабрана данашња власт је заправо влада једне велике партије и доказ растегљивости демократије. По кадровском профилу у доброј мери и препетооктобарска и цинично, живо и готово фолклорно отелотворење речи захвалности првог међу петооктобарским победницима. „Они који су изгубили власт, нису је изгубили заувек, они који су је добили, нису је добили заувек. Демократије нема без дијалога, а дијалога без толеранције,“прорекао је Војислав Коштуница.
Пети октобар доживљава „пунолетство”, али је демократија у Србији малолетна. Вучић се јесте спремио да дуго влада Србијом, али је и Ангела Меркел на власти већ 13 година Јасмина Лукач