НАЈВАЖНИЈЕ МИ ЈЕ БИЛО ДА БУДЕМ ИСТИНИТ

In Memoriam: Предраг Ејдус

Своју каријеру делим на десетлећа, и сваких десет година био сам задовољан са једном или две улоге, понекад и три. Понекад је то нека сцена или реплика, понекад чин. Понекад ми се чинило да сам понудио решења у представи која су била испред, па их ни публика ни критика нису довољно разумели или вредновали. А понекад ми се чинило да сам због неких улога прецењен

Одрастао је на Звездари, у Улици Радојке Лакић, малој са пуно липа и кестенова којом је пролазио један камион у петнаест дана. На дрвеним колицима тркао се са децом стрмим улицама по Звездари, а зими су се туда санкали: „Имао сам безбрижно детињство, сви смо били некако ушушкани у тим нашим кућицама и двориштима са воћкама, обожавали смо да крадемо трешње, да се играмо каубоја и Индијанаца. Понекад бисмо се дечачки потукли, али све је то било крајње безазлено.“

Ишао је у школу „Војислав Илић“која и данас постоји и 1958. када је имао 11 година, напустио је Звездару. Његови родитељи су се са троје деце преселили у врачарски бермудски троугао, како је говорио и где је остао до краја живота.

Био је несташан дечак који је повремено правио и неке будалаштине, због чега је отац, грађевински инжењер, понекад умео и строже да га казни. Тада није одобравао његове методе којима га је васпитавао, али:

„Касније сам схватио да све то што је чинио и како ме је усмеравао, начин како је он живео, да је све то заправо било веома добро. Јер, деца не могу а да не имитирају своје родитеље и они су им главни узори. Био сам дебело изашао из пубертета када сам схватио да је мој отац у ствари мени био највећи узор. Раније то нисам хтео ни могао да препознам јер сам био помало бунтовник без разлога.“

Када је и сам постао отац, најпре ћерке Вање, сјајне глумице, а потом и Филипа, професора универзитета и цењеног научног радника, знао је да је властити пример најбољи пример за децу. Чувао се да их не лаже и да буде искрен са њима. Не само у васпитавању и подучавању, већ и начином свог живота и односом у породици:

„Најважније ми је било да будем истинит, да не живим један живот у кући а сасвим други у јавности. Не значи да сам ја био у праву кaд је реч о неким проблемима, али сам разговарао сам њима стално. Мислим да смо Милица и ја успевали да нађемо тај неопходни средњи пут у приступу и васпитању наше деце. И данас могу да кажем да су испали нормални, паметни и добри људи.“