Ова власт мора да оде
БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ
Оборити Вучића зато што хоће да призна Косово опасно је и непоштено. Оборити га јер нема слободе медија, јер је демократија угрожена, јер је власт централизована и непрозирна – апсолутно да
Оборити Вучића зато што хоће да призна Косово опасно је и непоштено. Оборити га јер нема слободе медија, јер је демократија угрожена, јер је власт централизована и непрозирна, јер је Скупштина понижена, јер нема праве испоставе рачуна – апсолутно да. Али обарати га као „издајника“, удружен са националистима најгорег профитабилног типа, страшно је погрешно
Комад се догађа у салонском стану намештеном по укусу славске буржоазије, ружан и сасвим грозан, много ме нервира… Музика која прати комад углавном је снимљена на „Каравану пријатељства 1968“, концерту који је био непосредан повод студентских демонстрација у Београду, кад су се потукли студенти са бригадирима и њиховом децом, око тога ко ће на музику да уђе за џабе, којом приликом су сви најебали, а нарочито ми.
Напољу су стално неке демонстрације, које као да трају већ педесет година, увек великих повода и мотива, а нејасних циљева и пропалих метода. То се зна тако што се свако мало неко нешто дере, па прозор мора да се затвара, чак и кад је у стану душегупка од толиких људи.
Овако гласи део упутстава које је срочила Биљана Србљановић на почетку своје драме Врат од стакла чија је премијера заказана за 5. октобар 2018. у Југословенском драмском позоришту, а која се ишчекује као догађај сезоне на културној сцени Србије. Прошло је више од 21 године од када је у ЈДП изведена њена прва драма Београдска трилогија, а седам година од када је одиграна њена последња драма на сцени овог позоришта – Није смрт бицикл да ти га украду. Написала је укупно 11 драма и добила шест Стеријиних награда за текст. Није мало оних који су читали Врат од стакла и тврде да је то најбоље што је написала до сада. А она за НИН каже:
„Ја стално имам трему, сада посебно. Своју прву драму, Београдску трилогију, написала сам за четири дана, другу, Породичне приче, за три недеље, а онда ми је требало све више и више времена јер је све већа постајала сумња у оно што желим да испричам. Тешко пишем, трају припреме док не почнем, последњих година ми је потребан тотална изолација од свега, чепићи у уши ни звук да не чујем.“
Управница ЈДП-а Тамара Вучковић вам је наручила драму и казала само једну одредницу: да је 2018. тачно пола века од фамозне 1968, познате као година студентских демонстрација у Европи?
Мене та цела прича о студентским демонстрацијама 1968. никада није превише занимала, тачније увек ме је нервирао тај постшездесетосмашки
дух у уметности и култури, а посебно у политици. И не само код нас, него у целој Европи. Ипак, читала сам све што је имало везе са ’68. иако сам знала да нећу писати драму конкретно о томе. Али, морала сам све то да савладам, јер сам таква, штреберуша, без разлога, што су бабе говориле, да бих се боље удала, да имам добру конверзацију за столом, не знам ни сама што сам таква. И схватила сам тај дух пропалих демонстрација који код нас живи од тада до данас. Те смо разочарани што смо лупали у шерпе, а није се ништа догодило, те су пропале друге и треће демонстрације, а у суштини, сви су ти протести и демонстрације били трули.
Докопали сте се и плоче на којој су снимљене песме са Каравана пријатељства 1968, извођачи су Лепа Лукић, Браћа Бајић, Ђорђе Марјановић, Драган Стојнић, Исмет Крцић... Текстови тих песама које користите у представи збир су стихова који обилују забавним бедастоћама, а који вам помажу у повезивању слика?
Тај Караван пријатељства, то је заправо неки непосредни повод за демонстрације, кад су се студенти побунили што нису успели да уђу на тај концерт. На „А страни“те плоче су били народњаци, на „Б страни“забавњаци, тако су концерти били и организовани. Сад, сетите се, то је време када већ владају Дорси, Стонси, Елипсе су већ снимале музику за филмове црног таласа, моја мама је, на пример, сломила гвоздени кишобран ударајући у ритму на концерту Елипса. Сигурно, дакле, није слушала Лепу Лукић, а испаде да су око тог концерта и почеле демонстрације, да је једна естетика, потпуно другачија од духа ’68, започела целу ствар.
Из једне од тих песама, коју је певала Неџмија Пагаруша, представница Косова и Метохије, јесте и песма из које сте узели наслов Врат од стакла?
Све песме сам преслушала, све разумела, и словеначку, само нисам разумела ову на албанском. Ја сам рођена у тој Југославији и живела више од 20 година у њој, а да нисам никада научила ни три речи албанског. Зар је то било нормално? А та песма од које ни реч нисам разумела, највише ми се допала. Има мало заумну музику и тај њен чудан глас. Стихове ми је превео глумац Албан Укај, а њен наслов је Ајде море млада. Прича је о девојци која може да бира хоће ли најбогатијег момка, момка који има најлепше бисере…а она неће ниједног од њих, већ момка са табакером који има ципеле за град! Е, та млада девојка је лепа, танана, а врат јој је као од стакла. Сломићеш га ако јаче дунеш.
Ваша главна јунакиња, окорела шездесетосмашица ће се у драми сукобити са младићем из данашњег миљеа. Њихов сукоб је класни, идеолошки, лични…?
Мени често говоре како пишем политичке драме и то најчешће говоре људи који нису ни гледали оно што сам писала. А ја пишем драме које имају везе са животом који смо живели и који живимо. Ви и ја сада разговарамо о мојој новој драми, о њеним јунацима, а све то на крају добије боју политике. Тако су све те моје породичне драме уроњене у свакодневицу и тако су, наравно, и политичке. И тако ће и ову моју драму људи вероватно читати као политичку.
Друга генерација жена у вашем комаду, првоборкиња из деведесетих, личи на вас из деведесетих?
Наравно да личи. Мене је страшно нервирало оно што сам слушала после 5. октобра, а нарочито после убиства Зорана Ђинђића, како су се сви нешто разочарали и неко им је свима нешто нажао учинио. Па кад крену те приче: ја сам лупао у шерпе, ја сам шетао. Што рече Апис, у мом Гробу, е јебало мајци. Баш си много урадио, млатио се улицама два и по месеца и још спорадично излазио да се церекаш и ђускаш с бубњарима, и мислиш да ти неко дугује нешто за то? И ја сам лупала и ја сам шетала, али и гутала сузавац и ишла на Колубару оних ноћи, па шта? Мени нико ништа не дугује, него и даље дугујем ја. Не бори се за демократију тако, не бори се за неког, па да му ти после испоставиш рачун или да си много разочаран што је све пропало. Пропало је због тебе и мене, због нас свих, не због тамо неког ко те је зајебао.
Ваши студенти су били део нових протеста из двехиљадитих?
Ти протести су тако спорадични да заправо и не постоје, а кад се организују, они су више лудички, него политички. Мени ту највише смета, поред методе борбе, и то што ми није јасно шта је политичка мисао која треба да нас окупи. Јер, овде не постоји минимум консензуса ни око чега. Изађимо сада на ливаду и викнимо: људи, хоћемо ли да се договоримо да нам буде боље. Сви бисмо рекли - хоћемо. А већ на следећем питању како да нам буде боље, нема шансе да се сложимо. Нема минимума логике када треба заиста нешто урадити, променити. Ја сматрам да ова власт мора да оде. Истовремено сматрам да је веома опасно рушити је са десна. Оборити Вучића зато што хоће да призна Косово је опасно и непоштено. Оборити га јер нема слободе медија, јер је демократија угрожена, јер је власт централизована и непрозирна, јер је Скупштина понижена, јер нема праве испоставе рачуна - апсолутно да. Али, обарати га као „издајника“на теми Косова, удружен са Дверима, националистима најгорег профитабилног типа, па то је страшно, страшно погрешно.
Да ли сте могли да претпоставите да ћете бити прозивани као сарадник ове власти зато што са Мрђаном Бајићем радите споменик Зорану Ђинђићу?
Нисам могла ни да замислим ту могућност. Наравно, не бих ја одустала од споменика све и да ми је унапред речено шта ће се догађати, Мрђан и ја смо блиски пријатељи, сарађивали смо заједно и раније, на његовој последњој скулптури је и део
Мени често говоре како пишем политичке драме и то најчешће говоре људи који нису ни гледали оно што сам писала. А ја пишем драме које имају везе са животом који смо живели и који живимо. Ви и ја сада разговарамо о мојој новој драми, о њеним јунацима, а све то на крају добије боју политике
моје венчанице из мог првог брака. Мрђану сам казала да нисам ни у сну могла да замислим какав је одијум изазвала та чињеница да радимо заједно споменик Зорану Ђинђићу који, ето, финансира ова власт.
Погледајте апсурд ове приче: цела та назовијавност се упрла ногама и рукама пре само пет година да смени једну власт и доведе ову садашњу, а сада се ногама и рукама упиру да смене њих како би буквално довели ове које су, пре тих пет година, сменили. Несхватљиво.
Читала сам пре неки дан у Данасу напад на Ивана Меденицу, кога је Раде Цветићанин извређао јер сматра да се понизио што се руковао и сликао са премијерком на затварању Битефа. Шта је требало да ради? Да јој лупи шамар? Да је избаци напоље? Од када смо ми то у ванредном стању да уметнички директор највеће позоришне манифестације у региону не треба да се рукује са премијерком земље која тај фестивал финансира? Ја то заиста не разумем. Као што не разумем када смо ушли у то ванредно стање да не можемо да радимо ништа, па ни споменике. Ако јесмо, кажите ми да јесмо па ћу видети да ли ћу бити штрајкбрехер или не.
Није без коментара прошао ни ваш улазак у Савет за креативне индустрије премијерке Ане Брнабић?
Ту има неколико ствари за које се у Савету боримо, за које мислим да су важне за опстанак позоришта у Србији. Јер сада је већ заиста у питању борба за опстанак. Савет ради без надокнаде, ја лично немам ништа од тога. Мени се догодило, после мог уласка у Савет, да ми је колега на факултету рекао „са колаборационистима не разговарам“. А он је тог дана, на конкурсу Филмског центра Србије, добио новац за снимање свог документарног филма. Па, што си се јавио на конкурс „колаборациониста“? Или је теби у реду да ти добијеш паре, а ја сам колаборационисткиња која ради про боно да направи систем да се исти такав новац, на исти такав начин, додељује и за позориште, а не само за филм?
Последњих година сте све присутнији на оф сцени?
Мени је тај рад много динамичнији, а када сам бивала у ситуацији да ме нико не зове, звао ме је Хартефакт и ја са овом организацијом дуго и добро сарађујем. За мене је Хартефакт пример како треба да функционише независна позоришна сцена 21. века. Много је добро када имам сјајну студенткињу која напише прву руку одличног комада, а ја то донесем Андреју Носову и он одмах реагује и тражи начин да се комад постави, али и ради са ауторком, док она пише коначну верзију. Због тих младих људи сам срећна што можемо да им пружимо шансу. За њих је важније да оду на Стеријино позорје први, него ја петстоти пут. Сада радимо у Хартефакту нешто што би могла бити платформа за сасвим нову врсту позоришта. У октобру и новембру радићемо са ЈДП неколико воркшопова на којима ће говорити, предавати европски редитељи и драматурзи, директори позоришта из Немачке, Аустрије. Биће то драгоцени мастеркласови за наше младе уметнике, да, уз знања са наше академије, стекну и она која су вредна у Европи.