ИЗЛАЗ ИЗ НЕМОГУЋЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
Меморијал Надежде Петровић у Чачку
Акумулирајући годинама и деценијама искуства у раду на бројним домаћим и међународним уметничким подухватима, тројица уметника, Урош Ђурић, Вук Видор и Михаел Милуновић, на различите начине су реаговали на недостатке и мањкавости у функционисању система уметности. Појединачне активности сваког од њих биле су усмерене ка проналажењу начина на који би свој, али и рад својих колега, учинили могућим, одрживим, видљивим и препознатљивим не само на нашој, већ и на интернационалној уметничкој сцени. Упоран и донкихотовски напор на развијању свести о потреби креирања услова за професионалан и економски независан и самосталан рад, сублимиран је пре две године осмишљавањем заједничког подухвата понуђеног на конкурсу Министарства културе као идејног решења за Српски павиљон на Бијеналу у Венецији. Препознавши вредност концепта који 2017. године није прошао на конкурсу Министарства, тадашња директорка Уметничке галерије и Меморијала Надежде Петровић у Чачку, Милица Петронијевић, понудила је тројици уметника да своју замисао реализују као изложбу 29. Меморијала Надежде Петровић.
Наслов овогодишњег издања чачанске бијеналне манифестације Limited, са поднасловом Djurić Contemporary, Milunović Modern, Vidor Project, маркира идејне сфере овог колективног уметничко-изложбеног наступа, јер реферише на различите проблеме функционисања система уметности. Изложба је као целина креирани сајамски симулакрум у оквиру којег свој избор представљају три фиктивне галеријске куће, назване по уметницима – ауторима целина. Симулирани сајамски оквир моделиран је по угледу на Art Fair у Базелу у оквиру којег постоји сегмент Unlimited. Реч је о целини унутар које се представљају радови који по својим размерама превазилазе уобичајене пројекте или формате присутне на светској уметничкој сцени и која је полигон за извођење јединствених и масивних пројеката, отуда и назив Unlimited (Неограничено). За разлику од базелског сајма, сајам Меморијала је ограничен (Limited) и отвара полемику о бројним препрекама на које уметник из ове средине наилази.
На спољашњем плану реч је о глобалном систему уметности који има своје принципе и законитости, које су структуриране тако да се готово подразумева да уметници из малих средина, каква је наша, морају да уложе додатне напоре да би постали видљиви и били идентификовани као вредност. Са друге стране, да би неки уметник био у прилици да крене у такву авантуру, требало би да иза себе
има развијену и активну структуру подршке, која би такав подухват учинила могућим. Међутим, законски и институционални оквири удружени са неповољном пореском политиком, који постоје у нашој земљи, саздани су тако да практично онемогућавају стварање структуре која је неопходна да би прави уметнички систем заживео.
Уметник код нас не може да рачуна на поуздане изворе финансирања, излагачку инфраструктуру, колекционаре и тржишни уметнички систем, разгранату медијску, стручну и теоријску подршку, што практично значи да је у производном смислу ослоњен на себе. Сликовит одраз таквог стања дао је уметник Милош Томић, изјавивши на отварању изложбе Српског павиљона на Бијеналу у Венецији пре неколико година: „Моја породица је моје Министарство културе.“У сличној ситуацији били су и уметници чији радови граде изложбу овогодишњег Меморијала Надежде Петровић. Према речима Уроша Ђурића, једног од селектора, средства која су дванаесторо уметника представљених у Чачку уложили у продукцију својих радова, већа су од средстава које је Уметничка галерија „Надежда Петровић“добила од Министарства културе за реализацију изложбе, иако је реч о једној од најзначајнијих манифестација у области савремене уметности. Такође, излагачи за свој рад нису добили никакав хонорар.
Уобичајена представа о уметнику који може да ради, али да за свој рад не би требало да буде плаћен, ствара егзистенцијално немогућу ситуацију. Практично имамо систем који је формиран на основу потпуно погрешних премиса, тако да читава структура непрестано пада на истим проблемима. Две деценије имамо бројне таласе покушаја да се таква ситуација промени. За сада без успеха. Непостојање уметничког система и проблематизовање позиције уметника унутар такве недефинисане структуре, тачке су у којима концепција овогодишњег Меморијала кореспондира са ликом и делом Надежде Петровић, која је у току свог уметничког рада непрестано живела са истим системским, финансијским и менталним ограничењима, и постојано покушавала да такво стање измени.
Други слој изложбе садржан је у свакодневно присутним појмовима уметничког система – Contemporаry, Modern и Project. Разумевање ових појмова је у директној вези са односом појединаца и друштва према савременој уметничкој продукцији. Цитат Надежде Петровић, који користе селектори: „Највећа уметност је уметност која говори о актуелном друштвеном тренутку језиком тог тренутка“, сугестија је жељеног правца разумевања, како публици, тако и институцијама, медијима, теоретичарима, кустосима и свим другим актерима. У том смислу треба читати и представљене радове Марка Марковића, Јамесдина, Александра Димитријевића, Миће Стајчића, Давора Дукића, Милана Хрњазовића, Петра Мирковића, Александра Тодоровића, Иване Башић, Марте Јовановић, Ђорђа Озболта и Марка Велка.