Страх од домино-ефекта
ПРЕТИ ЛИ ПРАВОСЛАВЉУ РАСКОЛ
Српска православна црква страхује да би по украјинском моделу аутокефалност могле можда добити Македонска односно Црногорска православна црква
Православљу прети шизма, већа од оне 1054, кад су се ортодокси одвојили од римокатолика, упозоравају ових дана медији. Повод је наизглед нама далек, покушај признавања аутокефалности Украјинске цркве од Васељенске патријаршије, стациониране у Цариграду, то јест Истанбулу. Руска православна црква, канонски надлежна, затражила је подршку поглавара осталих цркава у тежњи да ово спречи, па и СПЦ, мора да се одлучи између Москве и Васељенске патријаршије.
„Драма у Србији се одвија по аналогији са дешавањима у ратом захваћеној
Украјини, и услед тога што промене црквене јурисдикције нису пратиле промене државних граница у СФРЈ и Совјетском Савезу. У Украјини егзистира РПЦ, као и Украјинска православна црква московског патријархата којој су паралеле Охридска архиепископија и Митрополија црногорскоприморска, под јурисдикцијом СПЦ“, објашњава Мирослав Кевежди, филозоф и културолог религије. Међутим, у Украјини постоје и Украјинска православна црква кијевског патријархата и Украјинска аутокефална црква, које нису канонски признате и њима су паралеле Македонска православна црква
или Црногорска православна црква, а потоње такође потражују самосталност од Васељенске патријаршије.
Ствар се додатно компликује стога што су украјинске власти затражиле аутокефалност за (канонску) УПЦ, а Васељенска патријаршија показала спремност да то и одобри, иако сама та црква није изразила интересовање да свој статус аутономије издигне на ниво аутокефалије. „Уколико би питање било позитивно решено, успоставила би се црква која је у независном положају у односу на Москву“, тумачи Кевежди. Став украјинског председника Порошенка
да Украјина не може да буде независна земља ако јој је црква вођена извана, поготово из државе „агресора“, може се довести у везу са ставовима неких црногорских и македонских политичара. „Постоји бојазан да би успостављањем независне аутокефалне украјинске цркве настао модел по којем би били решавани сукоби и у другим државама, а то значи да би можда могле бити створене аутокефална Македонска, односно Црногорска православна црква. Овиме би СПЦ изгубила јурисдикцију над Православном охридском архиепископијом или над Митрополијом црногорско-приморском. С друге стране, политичари мисле да ће конфесионалном хомогенизацијом избећи унутрашње сукобе у државама“, каже Кевежди, иако лично сматра да су у овом тренутку могући само додатна хетерогенизација, подизање тензија и сукоби.
Због аналогне ситуације у којој се налазе СПЦ и РПЦ у односу на цркве којима је дата аутономија, али не и аутокефалија – ове две цркве ће и даље бити блиске у својим решењима, наводи Кевежди. С друге стране, свака аутокефална црква, па тако и СПЦ, може у некој ствари пристати на овај или онај став, тако да и у овој ситуацији може заузети став према конкретном украјинском случају. „РПЦ је много више инволвирана, и зато је име васељенског патријарха већ избачено из њених диптиха, док се наш патријарх Иринеј са њим срео ових дана у Солуну, па је видљив другачији и блажи став“, каже Кевежди, истичући да ће васељенски патријарх постављањем ултиматума, да ако си православан мораш бити уз Цариградску патријаршију, довести у прилично усамљеничку позицију. Индикативно је то што она руководи са свега десетак епископија, углавном фиктивних, јер су храмови махом претворени у музеје или џамије, па и прилози потичу из, слути се – америчких извора, сазнаје НИН из црквених извора.
Ипак, постоји могућност да се спор превазиђе, ако се Цариград не упетља до краја у украјинско црквено питање и УПЦ не додели аутокефалност противканонски, сматра Александар Раковић, историчар. Иако су, по њему, сви аргументи на страни Москве, СПЦ се не опредељује ни за Москву ни за Цариград, већ за „поштовање канонског поретка“. Такође, све и да дође до раскола између ова два центра моћи, СПЦ, као словенска и медитеранска црква, може имати значајну улогу у превазилажењу спора.
Многима известан хаос ипак одговара, али не и васељенском патријарху, који би да са сређивањем можда и исхитри.
Све и да дође до раскола између Москве и Истанбула, СПЦ, као словенска и медитеранска црква, може имати значајну улогу у превазилажењу спора