Гардеробер од много валера
МИШКО МИЛОЈЕВИЋ, РЕДИТЕЉ ПОСЛЕДЊЕ ЕЈДУСОВЕ УЛОГЕ НА РТС
Стицајем околности, са Предрагом Пецом Ејдусом сам током свог редитељског рада често сарађивао, мада то није био само пуки стицај околности, јер као што сваки редитељ има своје „омиљене глумце“, у мом случају, Пеца Ејдус је био један од њих. Било је ту и великих и малих улога, али се никад није десило да је одбио сарадњу. Веровао сам у њега, а очигледно је негде и он мени веровао. Врхунац те сарадње је био ТВ филм Талог по сценарију Владимира Ђурђевића и мотивима приче Вељка Петровића у којем је Пеца збиља маестрално одиграо трагичну улогу слабовидог старца Андрије Милошева.
Кад смо почели да припремамо серију Народно позориште у 10 чинова, посвећену обележавању 150 година Народног позоришта у Београду, био сам сасвим уверен да ће у некој епизоди бити и улоге за Предрага Ејдуса. Аутор серије Небојша Брадић и ја као редитељ, нисмо желели да се током ове серије понављају глумци, али десило се да је Предраг Ејдус био једини који је играо у две епизоде. У епизоди Тајна вечера играо је заправо себе, бившег управника Народног позоришта, а у последњој епизоди ове серије под називом Гардероберка један од ликова је и Глумац који игра Сера, чувени лик још чувеније драме Роналда Харвуда Гардеробер. Није било никакве дилеме - то је била улога као створена за Предрага Ејдуса. Послао сам му сценарио и још истог дана ми се јавио да са радошћу прихвата улогу.
Радовали смо се и сви ми у екипи, као и његови партнери Бранислав Зеремски и Александра Николић, јер смо из искуства знали да ће рад са Пецом бити инспиративан, врхунски професионалан и измаштан до сваког детаља. Истовремено сви смо знали и то да се Пеца дуго бори са низом здравствених проблема, али је било задивљујуће како их он превазилази, како их анулира својом фантастичном енергијом, посвећеношћу и жељом да глуми до последњег тренутка.
Пеца је био захтеван глумац. Очекивао је увек од редитеља прецизну индикацију, а онда је без много приче умео да ту почетну идеју надгради и свој лик оствари са пуно валера, и пуно детаља који су, кад је телевизија у питању, били тако драгоцени у његовим крупним плановима.
Кад смо се договарали и припремали овај пројекат причао ми је да је увек желео да игра улогу Сера у Харвудовом комаду, да је чак био у договорима са Јагошем Марковићем да раде ту представу, али до реализације никада није дошло. Иако је улога Глумца који игра Сера у овом сценарију само назнака Харвудовог лика и у потпуно другој функцији него у Гардероберу, Пеца је студиозно приступио грађењу овог лика, а сам ток снимања је протекао лако, са радошћу, док су паузе биле, као и увек кад је Пеца присутан, испуњене духовитим и бритким анегдотама из његове глумачке каријере.
Пецине сцене смо снимали 16. и 17. јула ове године, а кад смо завршили снимање поздравили смо се као и увек – „хвала ти, било је сјајно, видимо се ускоро на неком новом пројекту“. Иако сам знао да је тешко болестан, те речи нису биле никаква куртоазија. Био сам потпуно уверен да ће се Пеца ко зна који пут повратити и заиграти пуном снагом.
Нажалост, улога Глумца који игра Сера била је последња улога Предрага Ејдуса. Чули смо се после тог снимања још једанпут средином августа. И то је било све.
Често је цитирао кинеску пословицу која гласи: „Одабери у младости посао који највише волиш, и целог живота нећеш радити ништа.“Он је свој посао, колико год да је напоран и исцрпљујући, доживљавао као здрав адреналин без кога није могао. С друге стране, умео је да се пита:
„Какав сам ја то фах идиот, какав ми је то живот кад је толико депресиван када не радим? Зар је могуће да у животу не постоји ништа друго што би могло да ме испуни осим глуме? Грубо речено, то уме да буде тачно, али, ипак, ја сам свој живот испунио у приличној мери пре свега кад је реч о породичним обавезама и дружењу.“
Млади глумци су се хвалили како су од великог Предрага Ејдуса украли ово или оно. Пеца није крао, али јесте упијао од великих глумаца понешто, мада је највише крао из живота. Мајка је умела да га ухвати у тренутку када као дете гледа у људе око себе, када се упиљи у некога прекопута, јер је хтео да ухвати неку физиономију, неку ситуацију. Понекад је само пожелео да игра као неки глумци у неким улогама:
„Наш посао је пре свега занат, а повремено постане и уметност. То се ретко дешава. Понекад се догоди да осетим тај највиши домет онога што радим, али то је тешко ухватити, још теже описати. Своју каријеру делим на десетлећа, и сваких десет година био сам задовољан са једном или две улоге, понекад и три. Понекад је то нека сцена или реплика, понекад чин. Понекад ми се чинило да сам понудио решења у представи која су била испред, па их ни публика ни критика нису довољно разумели или вредновали. А понекад ми се чинило да сам због неких улога прецењен.“
Због многих улога је био награђен, а многе од његових 250 позоришних улога су антологијске, као Шајлок у Млетачком трговцу, Кир Јања у истоименом комаду, Фауст, Тиресија... Многи су престали да броје колико пута су гледали Шовинистичку фарсу у којој су Јосиф Татић и Предраг Ејдус, играјући Србина и Хрвата, направили рекорд од 1.800 одиграних представа од Триглава до Ђевђелије.
Било му је жао што није одиграо Едипа у режији Слободана Унковског. Почели су да раде представу Цар Едип али су је прекинули из неких политичко-финансијских разлога те 1989. године, пред распад Југославије. Тако никада није играо код Унковског. Имао је потајну жељу да игра у позоришту са Љубом Тадићем, а није. Није играо на сцени ни са Зораном Радмиловићем, иако су неколико пута радили заједно на телевизији:
„Нисам стигао да играм са двојицом глумаца које сам изузетно ценио – са Бранком Плешом и Љубишом Јовановићем јер сам био сувише млад, за овог другог нарочито. Са Плешом сам играо једну дуодраму у Босни и дружили смо се месец дана. Памтим то као једно врло узбудљиво снимање, не толико због онога што смо направили у тој драми, мада је била веома добра, већ због наших прича и промишљања о позоришту и глуми. Тачније, више сам ја њега слушао него што сам говорио.“
Када му се понекад, у касним ноћним сатима, догађало да на телевизији, у Трезору, угледа себе у некој давној улози коју је заборавио, прво што помисли било је: Боже, како мој син личи на мене! А онда погледа и види на себи свој приватни сако из тог времена. „Мора да у телевизијском фундусу тог времена није било другог, па сам морао да узмем свој.“
Био је тешко болестан као дете, али када се први пут озбиљно разболео у зрелим годинама, био је близу клиничке смрти, у предворју дугог инвалидитета, како ми је објаснио. Није се после тога баш опаметио, али је успео да премости ту страховиту кризу и свој живот је, ипак, мало уредио и избацио неке отрове из себе: „И немам више тај атавистички страх од смрти.“
Колико се није бојао смрти, толико се није бојао ни да се успротиви власти, Милошевићевој као и овој данашњој. После сваког од наших бројних разговора, била сам запањена како сам са диктафона могла да „скидам“оно што је говорио и куцам директно у машину, касније у компјутер. Имао је јасну мисао, његова реченица је била смислена и заокружена, није било празног хода. Његово запажање је било интелигентно и проницљиво.
У дуготрајном браку Милице и Предрага Ејдуса није било увек ни лепо ни лако. Једном ми је ту мудрост заједничког живота дугог више од четири деценије овако сажео: „Нисмо живели у лажној хармонији и управо кроз сукобљавања смо се прилагођавали једно другоме и схватили да смо имали пун живот у коме смо подигли двоје дивне и успешне деце коју обожавамо, а надам се и они нас, да смо успели да их изведемо на пут. И данас смо једно другом блиски и потребнији него раније. Уосталом, знате како каже Пастернак у Хамлету: „Није живот што и пољем прећи.“
Глумац Бранко Цвејић са којим је деценијама блиско друговао, осећа као да му је отишао брат, брат са којим можеш да се свађаш, да се не слажеш, али остаје ти брат. Иако је знао колико је болестан, не може да се помири са сазнањем да га нема. Био је уверен да ће се још једном извући, као толико пута до сада:
„Сећам се, једном сам био са њим када су га звали да иде на неко гостовање, а он је погледао у тефтер и рекао – не могу, имам свадбу. Питам га коју свадбу, а он каже удаје се Вања. Његова ћерка. Сада ми све изгледа као да га је неко звао на гостовање 6. октобра 2018, а он погледа у тефтер и каже:
Не могу, имам сахрану.