Храст који говори
Или: ако су локални шерифи, из помоћ Милета Додика, почели да „једу“читава брда у Понишављу, да ли ће Србија, ускоро, постати равна као тепсија, тачније, као Војводина
Иод најокорелијих мокранских пијандура може много тога да се научи. Рецимо, како се прави шприцер од ракије, а рецептура је следећа: на деци ракије иду два деци воде. Могу и три ако је посреди комовица, она од које се стављају облоге на плућа. Прво, уштеда у комовици је велика, друго, штити се и јетрица, а добије се сасвим пристојна кафанска ракијица. Мада, када Биља овај рецепт из НИН-а прочита има, начисто, да пошандрца.
Е сад, кажу експерти, ако се дуго пије шприцер од комовице, почнеш да сањаш беле мишеве. Дочим, код мене је другачије. Сањам, бре, ноћима кинеске роботе и то са наногицама од свињских папака!? Чуј, свињски папци! Како ли су ми они ушли у сан?! Елем, роботи из мог сна преплавили Србију и кренули одозго од Суботице и убијају, хране се људима, мислим, претежно Србима. Као, шатро, Срби су најукуснији... И стигли роботи до Ниша и Нишке Бање, кренули и на Белу Паланку, стигли до Мокре и пошли ка мени у Видово, те запалим, горе, ка врху Суве планине, сетим се Ђорђијине хајдучке пећине. Кад оћеш, бато! У Ђорђијиној хајдучкој пећини сачекује ме мој Алек са четрдесет робота! И они са свињским папцима на ногама. И смеје ми се Алек у лице, па каже: „Шта је?! Мислиш да можеш да се сакријеш од мене?! И шта си се ускопистио на мог белопаланачког шерифа Миљка само зато што је ’појео’ пола брда на путу до Букуровца! Мора, бар, камењем да нахрани своје бирачко тело, а оно чини 60 одсто бирача! И, појешћемо, бре, сва српска брда и планине! Србија ће да постане равна као тепсија, тачније, као Војводина. Ево, и Милету Додику дао сам каменолом код Островице на улазу у сићевачке тунеле и даћу брда све до Пирота, а он је, ваљда, рекао неку добру реч за мене код Путина...“Рече све ово мој Алек, па седе у летећи аутомобил из Кине и у пратњи четрдесет робота оде, брже-боље, на Газиводе да Тачија ухвати за... чамац!
Тргнем се из сна, сав у зноју лица свог, и зарекнем се да више нећу да пијем шприцер од комовице. Да ли је, бре, могуће да сада и Миле Додик боље стоји код Путина кад му, ето, Алек дозвољава да „једе“брда дуж Понишавља?
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, пак, овако тумачи моје снове: „Узрок твојих мрачних снова није шприцер од комовице, већ ово сомнабулно време у коме живиш! Џорџ Орвел је, такође, био окорела пијандура, али није написао Животињску фарму због превелике дозе вискија. Није ни он сањао беле мишеве, него беле свиње које и данас владају по српским варошима. Ти си, мој дечаче, отишао корак даље од Орвела! Ти сањаш роботе који једу људе, али и брда. Схвати, Србија је постала земља робота, а ти би да будеш нешто као Гилгамеш, као Заратустра! Е, па то ће бити мало сутра!“
Пошто ме Јунг овако лепо утешио, цврцнем мало шприцера од ракије па ајд’ из Видова до Беле Паланке, на пошту и пијацу. Кад, код Три моста на мене срља џип, и то „чироки“, а у њему Љубинко из Аризоне са пријатељицом: „Добар дан, како да стигнем до старог храста у Дивљани? Седнем у „чироки“па ајд’ до „најстаријег живог створа на Балкану“који памти не само Косовску битку, већ, и македонског краља Самуила који је овуда пролазио када је ишао у походе све до Дунава и Црног мора. Али, гле, шта ми храст, на уво, шапуће: „Самуилова победничка војска, по повратку са Црног мора, олешила се од вина па су их Византинци, на спавању, све редом ослепили и тако Самуилу у Македонију послали...“
Ту се моја Црна надовезује: „Када је Самуило, на Преспанском језеру, видео своју слепу војску, умро је од муке. Мада су се, по мени, Самуилови војници земљосали јер су мешали вино са шприцером од ракије.“