За све су криви жути
ДЕСЕТ ГОДИНА СНС (ДРУГИ ДЕО)
За три године СНС запоседа цео политички спектар, осваја државу и друштво, а политику води проевропски и проруски, грађански и национално, либерално и конзервативно. А у игри за престо побеђује Вучић
За три године Српска напредна странка запоседа цео политички спектар, осваја државу и друштво и по ширини и по дубини, а политику води истовремено проевропски и проруски, грађански и национално, либерално и конзервативно. А у игри око престола побеђује Вучић
Консолидовање СНС као нове алтернативе завршено је практично за три године. У том интервалу, Томислав Николић и Александар Вучић успели су да поцепају СРС, да од оног што је у почетку деловало као „половина“направе „цело“, постану прихватљиви за свет и освоје власт, која траје до данас. СНС брзо запоседа цео политички спектар, осваја државу и друштво и по ширини и по дубини, постајући истовремено проевропски и проруски, грађански и национални, либерални и конзервативни. Уз то, успели су да се наметну и као „чувари“Косова и Метохије у саставу Србије али и као они који се никада нису окористили и нису поткупљиви. Ратне прошлости „одрекли“су се дозирано, таман толико, да удовоље Европи али и проевропској и националистичкој Србији.
РАЗВОЈ КООПЕРАТИВНОСТИ
Када је у креативном опозиционом заносу, 2011. СНС набавио стиропоре, а Николић легао „да не једе и не пије“, захтевајући ванредне изборе, привукао је пажњу и патријарха СПЦ и Милана Бека, али су поруке појединих европских званичника јасно указивале у ком правцу ће се „развијати“будућност. Мирослав Лајчак, тадашњи директор ЕУ за Балкан, телефоном га је замолио да прекине штрајк, док је комесар за проширење Штефан Филе поручио Влади Србије да процес европских интеграција не може да буде успешан ако није „инклузиван“за „представнике опозиције, цивилног друштва и бизниса“. Није јаснија могла бити порука владајућој ДС у којој мери се на нову политичку опцију рачуна. Истини за вољу, дефинитиван „разлаз“ЕУ и ДС догодиће се пар месеци касније, августа 2011, приликом посете немачке канцеларке Ангеле Меркел Београду и непријатног састанка са тадашњим председником
Борисом Тадићем, након ког је изјавила да је политика „и Европска унија и Косово“, коју је годинама заступао ДС, прошлост.
Према сазнањима НИН-а важну улогу у процесу прихватања СНС у Бриселу одиграла је Јана Катарина Шинделкова Лолић, заменица шефа кабинета комесара Филеа, која је у време оснивања СНС-а била у Београду на позицији заменице амбасадора Чешке у Србији. Одлично је познавала политичке прилике у Србији, обичаје и менталитет, говорила је српски, а поврх свега постала је „српска снајка“и кума са Тањом Мишчевић (актуелна шефица преговарачког тима Србије за преговоре са ЕУ). Шинделкова Лолић била је битна карика у препоручивању Николића и Вучића ЕУ земљама и „обећањима да ће око Косова учинити више од Тадића“.
Борко Стефановић, који је тада обављао посао политичког директора Министарства спољних послова Србије, задужен за техничке преговоре с Приштином, каже да је „ДС имао посредну потврду да су Николић и Вучић кооперативни према западним странцима и да дају одређена обећања око решавања Косова“.
Као и многе друге енигме које постоје око настанка СНС, тако се и закључци о наводним Вучићевим обећањима „да ће признати Косово
у замену за чланство у ЕУ“, могу извести само посредно. Имајући у виду оно што су као опозиција обећавали бирачима, па потписивање бриселског пакета када су освојили власт, очигледно је да су лидери СНС „играли двоструку игру“. Николић је конкретно обећао да се „неће смирити док КиМ не буде под контролом Србије“, да ће „поништити“све техничке споразуме из Брисела и да „албански цариници неће бити на прелазу Јариње“. Цвијетин Миливојевић оцењује да је две трећине бирача СНС веровало да је та странка „једини гарант опстанка Косова у Србији“.
На другој страни, ЕУ је, према речима Весне Пешић, направила стратешку грешку, јер је „питање Косова апсолутизовала и допустила да СНС, захваљујући Вучићевом обећању да ће се одрећи Косова, уништи институције, медије, целу државу“.
РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ
Паралелно с политиком кооперативности СНС према Европи, тече процес „грађанског уподобљавања“некадашњих радикала. До избора 2012, Николићева и Вучићева ратнохушкачка прошлост, постала је „излизано“штиво. Наратив у темама од „националног значаја“мењао се постепено. Када је 2008. ухапшен Радован Караџић, СНС учествује у насилним демонстрацијама са једним смртним исходом и пребијањем новинара и сниматеља. Али, када је маја 2011. иза решетака завршио најтраженији хашки бегунац Ратко Младић, СНС се определио за „бирократску“, уместо насилничке реакције. Објавили су саопштење за јавност и то дан касније, иако су на овај догађај истог тренутка реаговали сви шефови држава и влада света, укључујући и Барака Обаму. И тако је Вучић само неколико година после изјаве да је Скупштина Србије сигурна кућа за
СНС обећава – борбу против криминала и корупције, слободу медија, реформе, смањење броја посланика, промену Устава, транспарентне јавне набавке, социјалну правду
Ратка Младића и пошто је Булевар Зорана Ђинђића прелепљивао Младићевим именом (2007), без гриже савести, прочитао „нови став“да „Србија има неспорне и недвосмислене међународне обавезе и права, у које спада и хапшење генерала Младића“. Тиме је међународним и домаћим странама потврдио да се за „српске националне интересе“више неће борити хорде хулигана које атакују на западне амбасаде и издајничке медије.
Борис Тадић каже да га је Немачка незванично притискала да уђе у преговоре са СНС и да 2012. формира с њима заједно владу, јер им је било стало да се земља стабилизује
БЕЛА КЊИГА
У предизборној 2011. години „великих ишчекивања“, СНС гради „демократски“имиџ, али не запоставља ни национални. Говори о „бруталности“режима Бориса Тадића према политичким противницима и о превртљивом СПС-у, алудирајући на њихов савез са ДС. „Како да сарађујем с Александром Антићем, председником градског одбора СПС-а и председником Скупштине Београда“реторички је питао Вучић, кад „у главном граду има преко двадесет кафића или ресторана“. „Све су узели, опљачкали“, рекао је тада лаконски Вучић о свом данашњем коалиционом партнеру.
СНС чврсто обећава – борбу против криминала и корупције, слободу медија, реформе, детајкунизацију, смањење броја посланика, промену Устава, транспарентне јавне набавке, социјалну правду... Маркетиншки прецизно осмишљеном кампањом против „жутих лопова“напредњаци су успели да креирају став који је постао неупитан. Тако је, готово без критике, дочекано обећање Томислава Николића да ће 800 отпуштених судија и тужилаца у процесу реформе правосуђа (међу којима је било и оних који су чинили кривична дела), запослити, како би испитали спорних 20 и нешто приватизација. Момир Стојановић, некадашњи члан СНС-а, и бивши шеф ВБА, данас за НИН тумачи да су његове бивше страначке колеге „вешто манипулисале осећањима великог броја осиромашених грађана, који су већ имали осећај да им је неко нешто отео или ускратио“.
Све своје идеје СНС је сублимирао у тзв. Белој књизи. Овај програмски документ из новембра 2011, на 120 густо куцаних страна, представљен као врста „завета“и „политичког тестамента“, заправо је био предизборно штиво у функцији „орнамента“који су на „ревер могли да закаче и левичари, и десничари, и транзициони губитници и разочарани петооктобарци, и радници, и сељаци, и поштена интелигенција, чак и они за које је наступио крај идеологије. Од КиМ у Србији, преко чланства у ЕУ, до економских и правосудних реформи и политика за младе и старе, ништа у Белој књизи није било препуштено случају и забораву. У Белој књизи, слобода медија је „основ и услов демократије“, а залажу се „за институционалну подршку истраживачком новинарству“, „независност медија“, уз „поштовање свих релевантних закона и кодекса понашања“.
ГЛАСАЊЕ КРУГА ДВОЈКЕ
За само четири године, од настанка 2008. до победе 2012, СНС армија јединствено је следила прецизно постављене циљеве ка којима су ишли пажљиво, и фокусирано, знајући да, после политичког заокрета имају само два излаза – потпуну победу или потпуни пораз. У домаћој и међународној јавности, СНС је од себе успео да направи наследника и прихватљиву алтернативу ДС-у.
Када је Весна Пешић, чије је мишљење било „мерна јединица“пулса грађанске Србије, изјавила да ће на председничким изборима 2012. „стратешки“гласати за Николића, да би се „одвојила председничка од функције Владе“, била је то „напалм бомба“којом су спржени и последњи остаци страха од промена на челу Србије. Другим речима, када се „круг двојке“, иначе критичан према Тадићу и ДС, потпуно ослободио страха од Николића и Вучића, и када је потиснуто сећање на време кад су ова двојица хушкала хорде које доносе убијања, крв и сузе - био је завршни чин увода у изборну победу 2012.
Данас, Весна Пешић, у разговору за НИН оцењује да су медији и грађански оријентисани интелектуалци, међу којима је била и она, много више били усмерени на критику власти, која је правила различите промашаје лавирајући од ЕУ до Косова, а СНС-ом се нису бавили. „Заправо, нисмо ни знали шта значе радикали на власти“, каже Пешићева.
ТРИЈУМФ МАРКЕТИНГА
После парламентарних и првог круга председничких избора маја 2012. Тадићеви бирачи су „уљуљкани“у уверавања истраживача јавног мишљења да постоји блага предност кандидата ДС. Николић и Вучић трче изборну трку коју ни по коју цену не смеју да изгубе. И док се политичка температура пење ка климаксу, износе у јавност џакове с наводно украденим листићима, оптужујући власт за невиђену изборну крађу. Мада су касније надлежне институције практично потврдиле да се „крађа“догодила само у медијима, био је то апсолутни тријумф маркетинга над политичким процесом. Афером „џакови“, СНС је успео да закуца стереотип о „жутим лоповима“.
Све што из ове перспективе може да се каже о чињеници да је Европска комисија прва сазнала да је 20. маја у другом кругу председничких избора, Николић победио Тадића, било би малициозно, али вероватно истинито. Углавном, „чудним“стицајем околности, ЕК је три сата пре затварања биралишта, честитала новом председнику победу. Саопштење су потписали председник Европског савета Херман ван Ромпеј и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо.
Ипак, „епска“је иронија да је у ноћи када је Вучић објавио велику победу Томислава Николића и СНС, у ствари почео пораз главног победни-
Јово Бакић се сећа дебеле фасцикле са сликама Ивице Дачића, Вање Вукића, Лазаревића, Тончева, као и Вучићеве тврдње да жели да рашчисти политичку сцену од криминала
ка. У дану када је победио, Николић је почео да губи и странку и власт. Нови шеф државе убрзо подноси оставку на место председника СНС. Парадоксално, поштујући Устав, извршио је политичко самоубиство.
НИКОЛИЋЕВ И ВУЧИЋЕВ СНС
Сви саговорници НИН-а, који су прихватили да учествују у овом серијалу, иако потпуно различитих политичких и професионалних опредељења, слажу се у једном. Две су СНС – Николићева и Вучићева. Разлику тумаче, између осталог, и кроз разлике у личностима Николића и Вучића, који су као лидери предоминантно одређивали и карактер и деловање странке.
Момир Стојановић, некадашњи директор ВБА, прича за НИН да се „напредњацима прикључио на позив Николића 2010, верујући да ће странка помирити грађанску и националну опцију“, а да ју је напустио када је схватио „да се под Вучићевим утицајем она удаљава од изворних опредељења, јер је води аутократски и кокетира са носиоцима криминала и корупције, а у странци се цени само слепа лојалност“.
Бојан Пајтић, дугогодишњи премијер Војводине, који се повукао из политике, оцењује да је Томин СНС био далеко толерантнији према друштву, медијима и опозицији. „Николић је за разлику од Вучића, разумео да мора постојати мост између власти и опозиције и да опозицију не треба сатирати“, каже Пајтић и подсећа да је прва Николићева посета на унутрашњем плану била Новом Саду, поводом годишњице присаједињења Војводине Србији, иако су на власти били његови политички опоненти.
И сам Николић је на седници ГО, на којој је са сузама у очима подносио оставку на место председника СНС, остављајући је „пуна срца“на управљање Вучићу, рекао да Тадићу „нуди пријатељство“и да би у вези с Косовом требало да се састају „макар једном месечно, као некад“.
ХАПШЕЊЕ МИШКОВИЋА
Александар Вучић је на пут покоравања Србије кренуо с места првог потпредседника Владе, која је формирана 27. јула 2012. и чији је премијер био Ивица Дачић. Суштински, био је и премијер и министар одбране и координатор служби безбедности. Вучићев први „спектакуларни“потез било је хапшење највећег, најјачег и најомраженијег тајкуна Србије Мирослава Мишковића (12. децембра 2012). Најава борбе против корупције и криминала коју предводи лично Вучић са порукама „да је политичка корупција била највећи терет и проблем“ и „да Влада тежи нултој толеранцији“према корупцији и криминалу, као и обећање да ће 24 сумњиве приватизације са листе Верице Бараћ бити испитане и завршене, донели су му велике политичке поене. Али, његова популарност буквално експлодира када је одлучио да ухапси Мишковића.
То је био политички и медијски спектакл, који је Информер почео да најављује још од октобра 2012. помпезним насловом „Почео судар Титана“. Атмосферу загледаности у Вучића и дивљења његовој одлучности и храбрости, градили су и медији и аналитичари, а посебно његова страначка и коалициона армада. Хорски се понављало да хапшење Мишковића значи да „нико није недодирљив“. Вучић је перфектно проценио да ће га тај корак лансирати у неслућене висине, у којима више неће бити места ни за кога другог, а нарочито не за Томислава Николића.
Социолог Јово Бакић оцењује да је Вучић паралелно градио власт у држави и „клијентелистичко-патронажну мрежу у странци“, а да је после неколико месеци од формирања Владе „било време да нешто понуди и народу“. Понудио је Мишковића и тиме послао неколико порука. „Грађанима је рекао да они нису као `жути`, увезани са крупним капиталом; тајкунима
је поручио да ће морати да га слушају иначе ће завршити у затвору, и наравно мораће да финансирају само СНС и ниједну другу странку; својима у странци је поручио: ако сам спреман ово да урадим, помислите шта ће бити с вама мишевима ако ми се супротставите.“
Иначе је та прва година СНС-а на власти протицала у знаку „оштре борбе“против свега што је претходна власт представљала, па се на паралелним фронтовима борило против наслеђа ДС и хапшењем њених чланова. Како сведочи Борко Стефановић, по целој Србији је ухапшено више од 100 чланова и функционера ДС под оптужбама за злоупотребу положаја, проневеру, корупцију. Индикативно је да, док с једне стране полиција хапси бивше представнике власти, истовремено СНС испуњава макар једно обећање, и усваја у новембру закон, којим се од 8.000 осуђеника амнестира њих 3.600, међу којима је било и оних осуђених за тешка кривична дела. Стефановић се присећа да су масовна хапшења изазвала „озбиљну нелагоду међу чланством опозиционе ДС, које страхује за своју будућност и да 80 посто посланика странке није долазило на седнице уплашено од претњи хапшењем“. Шта се дешавало с тим „оптужницама“и колико је тачно судских поступака било, а колико је њих правоснажно осуђено у тој борби против тешких корупционашких злодела, никада није прецизно „избројано“.
Већ тих првих неколико месеци на власти СНС, од лета 2012. до децембра, постаје полако јасно да ће се Вучић преузимањем ванинституционалних ингеренција, у одлучивању ко ће бити ухапшен а ко слободан, у свом успону ка додатној моћи, како каже Цвијетин Миливојевић, ослањати пре свега на „државне апарате репресије“. После Мишковића, ППВ најављује и хапшење Дарка Шарића, који се касније сам предао, јер је, према Тадићевом мишљењу, „имао поверење у нове власти“. У једном од својих свакодневних јавних наступа Вучић је 2013. годину дефинисао као преломну „после које више ништа неће бити исто“. Истини за вољу, и није било.
УПОТРЕБА ДОСИЈЕА
Као што је улога Миодрага Ракића у формирању СНС-а, о чему смо писали прошле недеље, остала непознаница, тако је немогуће проверити „истину“да је Ракић свом „пријатељу“ Вучићу, након освајања власти, предао важне досијее. Више извора, блиских некадашњој власти ДС, тврде да је Ракић, који је као и Вучић касније, био на функцији координатора безбедносних служби, наводно, „предано сакупљао податке о разним безбедносно и политички занимљивим људима, укључујући и фајлове о функционерима ДС, али и фајл о Мирославу Мишковићу“. Иако је наводни досије о Мишковићу био у рукама ДС, „процена тадашњег врха је била да нема довољно релевантних и поузданих доказа, неспорних за суд, да би власник Делте могао да буде процесуиран“. Али „то Вучићу није било важно“. Ову информацију посредно је потврдио и Борис Тадић рекавши да „му није падало на памет да политичку популарност стиче тако што ће, без довољно доказа, некога да хапси“.
Спекулације око досијеа додатно су подгрејане када је Јово Бакић, први пут у јавности 2015, испричао да му је 2012. Вучић показао досије Ивице Дачића. Бакић за НИН износи детаље тог сусрета, верујући да је то био „покушај Вучића да га искористи како би учествовао у кампањи против Дачића, као што му је успело са неким другим људима“. Вучић га је позвао телефоном после гостовања у једној емисији у којој је рекао да „Дачићев говор тела сугерише да не говори истину“о познанству с Мишом Бананом. „Вучић ми захваљује на критикама његовог премијера (!) и позива ме на састанак како бисмо се упознали лично и да ми нешто важно каже“. Наш саговорник се сећа „дебеле фасцикле са сликама Ивице Дачића, Вање Вукића, Лазаревића, Тончева“, као и Вучићеве тврдње да жели да рашчисти политичку сцену од криминала. „Рекао сам му, ако то урадите имаћете моју подршку“.
ОСВАЈАЊЕ ВЛАСТИ
У Србији се у последњих шест година буквално сваке године одржавају неки избори. Било је, не рачунајући оне 2012, два пута ванредних парламентарних избора, две реконструкције влада, једни председнички, покрајински, локални ванредни у појединим местима, или локални редовни. Реконструкција „Дачићеве“владе обављена је већ 2013. Избачен је УРС Млађана Динкића, а ушао је Александар Вулин. Реконструкција је заправо била увод у ванредне парламентарне изборе марта 2014, који су одржани заједно с београдским. СНС са коалиционом листом „Александар Вучић – будућност у коју верујемо“, почистила је све пред собом, освојивши 158 мандата. Ти избори остају у сећању и због спекулација и оптужби да је Борис Тадић, уочи њих, изашао из ДС, да би ушао у Владу са СНС, као шеф дипломатије. Тадић за НИН каже да је „имао незваничне притиске из Немачке, који су одсликавали став тадашње немачке администрације, да уђе у преговоре са СНС и да формира с њима заједно владу јер је Немачкој било стало да се земља стабилизује“. Постизборни разговор с Вучићем данас „сматра одговорним политичким понашањем“, али наглашава да је после тог разговора „одбио сваку врсту сарадње и улазак у ту владу“.
За шест година, под чврстом Вучићевом руком, СНС је премрежио Србију. Ни „последњи“избори за савете месних заједница широм Србије нису смели да буду изгубљени. Од Ниша, преко Лесковца, Крагујевца, Шапца… изборне листе брендиране су Вучићевим именом. Врхунац апсурда био је јуна 2015, када су водеће националне новине и портали, објавили да је „СНС
Миодраг Ракић је предано сакупљао податке о разним безбедносно и политички занимљивим људима, укључујући и фајлове о функционерима ДС, али и фајл о Мирославу Мишковићу, који је завршио код Вучића Мада су надлежне институције практично потврдиле да се „крађа“догодила само у медијима, афером „џакови“, СНС је успео да закуца стереотип о „жутим лоповима“
освојио свих 15 мандата за Савет Месне заједнице Мајур“. Победа у Мајуру, објављена као да је СНС освојио изборе на Марсу, била је екстремно важна, јер је покорена месна заједница у Шапцу, једином граду у коме нису на власти. СНС није на власти још у општинама Параћин, Чајетина и на Новом Београду. Примери кршења изборних процедура на локалу, претње бирачима и опозицији, феномен „гепековања непослушних“као средство притиска, људи сумњивих биографија који се увек појављују у разним срединама у џиповима, обезбеђење бирачких места као нова појава, говоре да је освајање и последње лествице власти од екстремног значаја.
Од самог почетка власти СНС-а у погон су стављени таблоиди, који уз телевизију Пинк представљају медијску платформу на којој се граде ванредне ситуације, креирају непријатељи који „желе“да руше власт, призивају хапшења, у коју цуре информације из безбедносних институција, на којој се организују кампање у којима нико није поштеђен ни опозиција, ни амбасадори, ни регионални политичари, ни новинари, нико. Те кампање почињу практично одмах, од лета 2012, када је формирана прва влада СНС и СПС и УРС-а, и када је најављено „хапшење тајкуна и политичара који су опљачкали Агробанку“, а потом и Оливера Дулића, бившег министра ДС. Та симбиоза између политике и таблоида, који постају практично један од стубова власти, уз темељан процес покоравања осталих медија, траје до данас.
Психолог Жарко Требјешанин објашњава да је реч о „старој матрици“владања уз помоћ „непријатеља власти“. Србија је плодно тле за такав механизам владања због „ауторитарног менталитета“, који је помогао Вучићу да „играјући на мазохистичку црту да се треба жртвовати“, смањи пензије, а не угрози сопствену популарност.
ДРУГО ОЦЕУБИСТВО
Нема дилеме да је, уз све разлике, Николићев и Вучићев вишедеценијски однос вишеслојан. Као што никада искрено нису отворили свој однос са Шешељем, држећи се радикалског завета ћутања, тако је и њихов лични однос суштински остао непрозиран. Нису га учинили јавним чак ни када је Николић 2017, испао из „игре око престола“. Према сведочењу из СРС, Вучић је „анимозитет према Николићу показивао одавно сматрајући га необразованим али и похлепним“. Милорад Мирчић се сећа да је неретко и на партијским састанцима умео да искочи са тезом „да су Тома и Тодоровић матори и зрели за пензију“. Занимљиво је да се Вучић никада није изјашњавао о „политичком оцу“, иако је то Николић често наглашавао. Године 2017. током кратког сукоба око председничких кандидатура, Вучић је рекао да воли Николића, али „да Србију воли више“.
Док је у СНС-у трајало „двовлашће“на основу кадровских решења у партији и у држави, било је јасно да се утицај ове двојице прецизно одмеравао.
Занимљиво је како је, иначе „лукави политичар“, Николић дошао на идеју да после победе на председничким изборима напусти чело странке и направи политички преседан који га је коштао и утицаја и каријере. Јово Бакић мисли да „га је на тај потез наговорио Вучић“, а Момир Стојановић да је „Вучић злоупотребио Николићеву наивност и вешто лансирао тезу да он мора бити председник свих грађана“. Стојановић тај однос види као „неискрен, па чак повремено и непријатељски. Николић као конзервативац и традиционалиста тешко се носио са Вучићевом превртљивошћу и маркетингом“.
И тако, док Николић поручује да „што је човеку мајка, то је Србији Русија“, док се дружи са Лукашенком, опробава у арапском плесу, Вучић се усмерава ка Немачкој и западним земљама, укључујући и САД. Речју, неколико година на власти Николић и Вучић су симбиоза националног конзервативизма и прозападног национализма.
Покушавајући да парира утицају који га је, из Немањине, све више потискивао, Николић се трудио да се наметне јавности својим решењима за Косово, која практично никада нису угледала светлост Скупштине. Док се Николић, на Андрићевом венцу, бави одликовањима и помиловањима у којима је, са 700 ордена и 104 осуђеника, рекордер, Вучић неприкосновено влада Немањином и успешно савладава додатне препреке до освајања апсолутне моћи.
Амбивалентни однос Николића и Вучића опстајао је док је било политичког интереса. Али, 14. фебруара 2017, наводно на прослави свог 65. рођендана, када је већ било познато да ће Вучић са премијерске позиције ући у трку за председника, мада је априла 2016. децидирано тврдио супротно, Н1 и Спутњик објављују незваничну информацију да је и Николић одлучио да се кандидује.
Иако је Николић у говору поводом Дана државности поручио да „нема узмицања ни повлачења чак и када ветрови хоће да вас сломе”, блиц-кригом мимо очију јавности, Николића је ветар ефикасно елиминисао. Који су аргументи ту били у употреби, до данас је остала непознаница.
Томиславу Николићу се 2017. догодило оно што је он учинио Војиславу Шешељу. С тим што је напуштање СРС-а било муњевито, док је Николићево одстрањивање из СНС-а долазило полако, повременим кампањама по таблоидима, по етапама, темељно, уз јавно мрцварење и понижавање, уз околишање око „жртве“док ова ишчекује последњи ударац. Александар Вучић је у првом политичком „оцеубуству“асистирао, а ово друго је извршио као главни хирург.