Зидање личне власти
ДЕСЕТ ГОДИНА СНС (ТРЕЋИ ДЕО)
Користећи сва средства да масе веже за себе, а не за функцију коју обавља, Александар Вучић је направио радикалну персонализацију политике. Претворивши политику у личну, укинуо је саму политику
Користећи сва формална и неформална средства да масе веже за себе, а не за функцију коју обавља, Александар Вучић је направио радикалну персонализацију политике. Претворивши политику у личну, укинуо је саму политику. Притом суштински није променио своје мишљење него своју стратегију
Овај број НИН-а излази из штампе дан пошто је СНС званично уписана у регистар политичких странака Србије. Тај посао, 10. октобра 2008, обавио је Томислав Николић, као оснивач и први председник странке. Данас је Томислав Николић политичка прошлост, а СНС монолитна партија и платформа за лансирање Александра Вучића у политичку орбиту.
СЛУГЕ И ВАЗАЛИ
Формално, Вучић почиње да „покорава“Србију, након победе на изборима 2012, са позиције првог потпредседника Владе, како је гласила за њега установљена функција, уз коју он обавља посао министра одбране и координатора служби безбедности. Нико осим њега не зна зашто је морао два пута да расписује ванредне изборе, да би два пута, по две године, био премијер или зашто се са најутицајније извршне функције у држави преселио на Андрићев венац, како би одатле неформално, аутократски, управљао свим деловима државе и друштва. Социолошкиња Весна Пешић каже да је „Александар Вучић направио тзв. неопатримонијални систем у коме су сви слуге, а он вазал, у коме нема поштовања према другим функцијама, а бирају се само они који ће да му служе“. Вучић је установио сасвим особен тип владавине који карактерише политички егоцентризам и непримерено изношење приватности и емотивних стања у јавност. Током преговора у Бриселу јавност је мање знала о садржини споразума, а више колико се Вучић у Бриселу мучио и како је три сата спавао на поду. Током „библијских поплава“2014, у живом преносу седница Штаба за ванредне ситуације, виче и понижава министре, директора Србија вода па и начелника Генералштаба. У ТВ емисијама истиче да носи јефтине ципеле, описује себе као штребера који је 15 пута читао 600 страна књиге за неки испит, док његов друг Жика Анђелковић добија шестицу после читања скрипте од шест страна. Уочи прве премијерске функције 2014. таблоиди али и озбиљни медији недељама су се бавили Вучићевим личним напорима, неспавањем, деветим кругом пакла у ком се налази пишући „најдужи експозе од свих досадашњих“.
ЕКСПОЗЕИ
Експозеи су, иначе, били прилика да Вучић искаже своју политичку мегаломанију и најави своје историјске подухвате. У најтемељнијем излагању 2014, од доба Черчила и Кастра, мандатар је изговорио толико детаља да ни сам данас вероватно не би могао да се сети трећине. Иако је изборним резултатом СНС тада освојио 158 мандата, и даље је то период у коме се Вучић као вођа још „кали“и доказује, нарочито ЕУ, од које је непосредно пре избора добио датум преговора. Зато у експозеу износи „амбициозан“план „наставка преговарачког процеса са ЕУ, пуном снагом, отварање нових поглавља у јуну“са циљем „да до 2018. године сва затворимо“. Да би развејао последње сумње у сопствени политички преображај, најављује да ће му прва посета,
као премијера, бити Сарајеву. Али чак ни у том тренутку није сметнуо с ума ко за њега гласа, па је поручио да „сви треба да знају да Србија није ничија прћија и ничија колонија“.
Други експозе поднео је августа 2016. Како је у претходном освојио прво место у светској историји трајања свих експозеа, остало је да овог пута победи себе. И успео је. Уочи заседања креирана је фама о току писања, калкулисало се бројем од 450 страна сировог материјала и 300 страна пречишћеног. На крају је, срећом, све стало на 260 страна и „свега“шест сати непрекидног читања – од макроекономске стабилности до наставка дијалога с Приштином и затварању преговарачких поглавља, овог пута до 2020.
Изборном победом у првом кругу са 55,08 одсто освојених гласова постао је, 2. априла 2017. председник Србије. Иако је претходно тврдио да нема намеру да се кандидује, трчао је председничку трку са места премијера уз све државне ресурсе на располагању, пошто је претходно одстранио Томислава Николића.
Весна Пешић објашњава да је Вучић заправо „радећи на томе да масе веже за себе лично, а не за функцију коју обавља, направио радикалну персонализацију политике“. Претворивши политику у личну, укинуо је саму политику. А политиколог Цвијетин Миливојевић оцењује да Вучић „влада противуставно јер је потпуно поништио поделу власти“.
Кроз читање историје Вучићевог успона постаје јасно да је од 2008. до данас свака коцкица тог политичког мозаика била унапред прецизно сложена. Пењући се на државној лествици безобзирно је уклањао све унутрашње препреке, уз истовремено поданичко понашање према међународним факторима.
КАДРОВИ
Свесна слабог кадровског потенцијала, махом заснованог на бившим радикалима, СНС је у првим годинама покушавао да ојача свој функционерски кадар прелетачима из странака бившег ДОС-а, нарочито из Демократске странке. Момир Стојановић, који је такође пришао СНС на позив Николића, каже за НИН да је у „првим годинама странка увукла у чланство и један број кредибилних интелектуалаца, који су се у међувремену пасивизовали или су отишли из партије“. Када је на чело странке ступио Вучић, према речима Стојановића, „одмах је укинуо свих 27 окружних одбора и почистио Николићеве кадрове да би довео одане, нестручне јуришнике, који су промовисали безрезервну подршку лидеру, уз изостанак било какве слободе мишљења и демократског одлучивања“.
Много више су у јавности била видљива учлањења у СНС политичара који су стигли из других политичких табора. Владимир Цвијан прелетео је директно из кабинета председника Републике Бориса Тадића, Зорана Михајловић је стигла као некадашња сарадница бившег потпредседника Владе Мирољуба Лабуса. На трансферима је Вучић зидао имиџ вође који није само политички прихватљив, већ је достојан да га следе и они из редова „жутих“који су му били политички противници - Синиша Мали и Горан Весић, близак сарадник премијера Ђинђића. Прелетели су и кадрови других партија. Александар Мартиновић из СРС проглашава себе магарцем јер се као члан радикала вербално обрачунавао са Вучићем. Из ДСС стижу Драган Шормаз и Миленко Јованов са својим завидним удвориштвом. Мање је видљив Ивица Којић из Г17, који обавља функцију шефа кабинета, прво премијера, а потом и председника државе. Сви они заједно са кадровима изворно потеклим у радикалима чине лојалну армију поданика чије је политичко бивствовање у функцији само једног човека.
Милорад Мирчић, политичар који је остао веран СРС и Шешељу, сећа се у разговору за НИН да је Вучић још као генерални секретар радикала неприкосновено владао „генералним
Када је Вучић ступио на чело странке, одмах је укинуо свих 27 окружних одбора и почистио Николићеве кадрове, да би довео одане, нестручне јуришнике, који су промовисали безрезервну подршку лидеру Момир Стојановић
секретаријатом чији су чланови били и Јадранка Јоксимовић и Небојша Стефановић и Горан Веселиновић“. Према Мирчићевим речима „спречавајући своје сараднике да лично комуницирају са особама на вишим функцијама, држао је монопол над информацијама и завео страховладу у секретаријату“.
Јавна обожавања Вучића, које еманирају сви функционери у СНС, у служби су креирања „култа“личности вође. Али, није занемарљив ни позитиван ефекат улизиштва на опстанак и напредовање унутар парије. Како другачије објаснити обраћање Зорана Бабића, свом председнику, у Скупштини Србије, априла 2015, које може да уђе у антологију удвориштва: „Ја вам се дивим, физички и ментално и било како“. Не заостаје ни Владимир Ђукановић који је у јануару закључио „да Вучићева популарност долази од народа и бога“. Као ни Небојша Стефановић који као Вучићев пријатељ види „колико му је у животу тешко, зато што покушава да уради нешто што нико не подржава, што ће сви мрзети, а једино је добро за нашу земљу“. Или Братислав Гашић, шеф БИА, који је рекао: „Шефе, Крушевац и Расински округ те воле, поштују и захвални су ти.“
О унутрашњем карактеру странке сликовито говори њен портал. На сајту СНС у рубрици „О нама“са леве стране постоји прозор у коме пише „Александар Вучић“, што ће рећи да је он први и најважнији партијски орган. Испод тог „органа“су програм, статут СНС, па председништво, главни одбор, извршни одбор.
Политиколог Цвијетин Миливојевић је мишљења да у СНС нема кохе-
Александар Вучић је направио тзв. неопатримонијални систем у коме су сви слуге, а он вазал, у коме нема поштовања према другим функцијама, а бирају се само они који ће да му служе Весна Пешић
зионог фактора и да их на окупу око Вучића држи „страх“. Тај партијски рецепт покоравања применио је и на државу и на друштво.
ВУЧИЋЕВИ СТРАНЦИ
За „бустовање“политичке грандиозности Александра Вучића није довољна подршка бирача, већ је за те потребе маркетиншки осмишљена и подршка странаца. „Вучићеви“странци, осим као његови лични саветници, вероватно су били ангажовани и у функцији незваничних лобиста у међународним круговима. Први је, још током изборне кампање 2012, стигао Рудолф Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, познат по управљању чврстом руком „градом који никада не спава“. Та посета није остварила планирани ефекат, јер Вучић није дошао на чело Београда, а медији су се више питали и колико све то кошта и ко је платио.
Други Вучићеви странци стижу 2013. године, као саветници Владе Србије. Бивши генерални директор ММФ-а Доминик Строс Кан ангажован је на реструктурирању јавних финансија и јавног дуга. На критике да је саветник Владе „сексуални напасник“који је био званично оптужен за силовање и ухапшен, Вучић је одговарао невероватном паралелом са „великим Пикасом“који је „веома лоше третирао своје жене и своју децу“, али да га он „интересује као стручњак”. Ту су и Алфред Гузенбауер, бивши аустријски канцелар и бивши италијански шеф дипломатије Франко Фратини, који су српску владу саветовали у области европских интеграција. Али највише је медијске пажње, а испоставиће се и руске, изазвала посета Тонија Блера фебруара 2015. Бивши премијер Велике Британије стигао је у Владу полујавно, као предавач из области комуникација са медијима и стратегије политичког деловања. Однос са Блером и његовом компанијом, све до данас, обавијен је непрозирним велом тајне. Углавном, странци су били само пролазни подупирачи процеса изградње Вучићеве моћи којом је умрежио целу Србију.
ОДНОС СА ЕЛИТОМ
Вучићев однос према интелектуалној елити био је истовремено инфантилан, амбивалентан и испуњен жудњом за потврдом. Психолог Жарко Требјешанин у разговору за НИН каже да „док су му за остваривање политичких циљева потребни сарадници – следбеници, које је сам бирао, на другој страни, жели признање интелектуалаца“. Од академика, преко цркве, професора универзитета, све до некадашњих антиратних активиста који су представљали све што он никада није био и неће бити. Недостатак подршке интелектуалаца, додаје Требјешанин, данас надомешћује подизањем споменика Бориславу Пекићу, Ђинђићу, цитатима познатих личности, креирајући у јавности слику да је у друштву најбољих. Ипак, због отварања Бриселског дијалога, Вучић је, на почетку, обезбедио извесну подршку дела елите окупљене око грађанских, прозападних вредности. На пут „завођења“елите пошао је цитирајући немачког социолога Макса Вебера. „Било би добро када бисмо прихватили барем део оне европске протестантске етике”, рећи ће удварајући се истовремено и канцеларки Ангели Меркел, добро проценивши да је пут ка Европи, а донекле и ка апсолутној власти у земљи, трасиран подршком моћне Немачке. Данас се са једнаком жестином додворава Путину, Ердогану, кинеском председнику, америчким сенаторима и конгресменима. До Трампа још није добацио.
Али, Вучићеви покушаји да „освоји“интелектуалце били су засновани на погрешној премиси, да ће се они прихватајући то удварања подредити његовим личним амбицијама. Поверовао је да улазница за подршку елите носи имена Макса Вебера и Зорана Ђинђића. На питање новинара Б92 како се осећа када га пореде са Ђинђићем и његовом енергијом, рећи ће скрушено: „Па мало посрамљено, постиђено, као неко ко је критиковао па чак и његову енергију некада, али га ипак разумем...“
Требјешанин каже да је Вучићев циљ био да из свести елите избрише „своју прошлост“, које се „можда стиди“, али се због ње „не каје“. Зато је реконструисао сопствену прошлост и ратну биографију, представљајући се „као да је одувек био за мир“.
„Вучић је заправо слика конвертита који не зна шта је сада“, мишљења је Цвијетин Миливојевић, који процењује да се „лидер СНС заправо највише плаши сопствене прошлости“коју је покушао да поништи. Миливојевић упућује да „садашњи председник Србије није био обичан српски националиста већ ратни хушкач, који је изговарао реченицу, несхватљиву нормалном уму - 100 Муслимана за једног Србина“. И да би се та реченица, као „метафора“његове прошлости, због које није сносио никакве последице,
затрла, као последњи траг ужаса који је представљао и заступао, Вучић осим реторичког позивања на мир у региону и историјско помирење, биографију оплемењује и посетом Сребреници. Имајући у виду да је тамо каменован, та посета до данас има сврху „доказа“да председнику непријатељи из региона угрожавају живот.
Али, тој истој елити, иако је жестоко критиковала Тадића и ДС, није било довољно отварање преговора са Косовом. Није била спремна да жмури над чињеницом да Вучић радикалским методама влада државом коју води у европску будућност истовремено је емотивно држећи на руском курсу. „Схватили су да он није променио мишљење, већ само стратегију“, закључује Требјешанин. До „званичног једностраног раскида“Вучића са грађанском елитом долази почетком марта 2015, три године од доласка на власт. У ауторском тексту „Мој одговор Њима“, који је без најаве, освануо у „Блицу“, пожалио се како „Влада Србије нема подршку елитног дела друштва“. Не прецизирајући на коју елиту мисли, оптужио ју је за неспремност да га следи у будућност јер је она „превише неизвесна“и „превише захтевна“. Написао је и да „Влада, без обзира на приче о томе да је свеприсутна, да све контролише и да утиче на ама баш све у друштву и држави, нема подршку тог истог друштва или бар његовог најелитнијег дела у ономе што је основ сваке будућности“. Патетично је закључио: „Осуђени смо на то да сањамо сами.”
Како се изјаловио план да од елите направи „поштену интелигенцију“, осмишљен је израз „лажна“и „олош“елита, прецизније „жута олош елита“. Пред председничке изборе 2017, када је циљ био победити у првом кругу, демонстрирао је да је има пет пута више елите од противкандидата Саше Јанковића, који је на располагању имао само „Апел 100“. У дневним новинама освануо је списак интелектуалаца који подржавају његову председничку кандидатуру. Било их је бар 550 више од оних који су потписали подршку Јанковићу.
„Не сећам се да се то догађало у време Слободана Милошевића, да све новине пред изборе објављују спискове оданих професора, академика, само да би он демонстрирао да има подршку елите“, присећа се професор универзитета Жарко Требјешанин додајући да „за историју остаје документовано колико је људи било спремно да се упише на ту листу“.
Део националне елите јавно се „одродио“од Вучића фебруара ове године, кроз „Апел за одбрану Косова и Метохије“. Око 180 јавних личности, међу којима академици, владике СПЦ, професори универзитета, потписали су текст, изворно инициран од ДСС, у тренутку када је деловало да ће Бриселски дијалог завршити правно обавезујућим споразумом о нормализацији односа Србије и Косова. Поруке „Апела“упућене директно председнику Србије, чији гласачи најважније национално питање промишљају на сличан начин, биле су за њега далеко опасније од критика грађанске елите да „аутократски влада“.
Грађанска и национална елита, коју није успео да покори, у политичком животу Србије, означене су као Вучићеви непријатељи.
Вучића више није брига шта мисли „грађанска“елита, мада је њену подршку могао да има баш на теми Косова. Потиснуо је и „националну” елиту, са којом је тренутно у таблоидном и политичком рату.
ПОКОРАВАЊЕ МЕДИЈА
Александар Вучић је, без остатка, био свестан да вољу за моћ не може да реализује ако не „заузме“медије. И то све медије, и националне и регионалне и локалне и електронске и писане, али и дигиталне. Испољавајући презрење, скоро гађење, према професионалном новинарству, обесмишљавајући улогу медија као контролора власти и савести друштва, уз саучествовање и Европске уније, скоро да је укинуо и медије и савест, а и друштво. О контроли власти више и нема шта да се каже.
Недостатак слободних медија и слаб утицај алтернативних медија на интернету разлог су што ниједна афера у Србији, у коју су умешани највиши функционери СНС, није истински решена Цвијетин Миливојевић
Док с једне стране формално преговара о поглављу 23 у приступу ЕУ, које се односи и на слободе, па и слободу медија, суштински у медијима укида сваку слободу, а од највећег броја њих прави свој пропагандни полигон. Таблоиди су постали један од стубова репресије, на које се ослања. У овој сфери, европски Вучић доследно следи радикалског Вучића, који је разумевање медијских слобода дефинисао још 1999, када је на конференцији за новинаре отворено запретио: „Господо новинари, водите рачуна о својој безбедности, па вам се ништа неће догодити“(из збирке „Свака част Вучићу“, С. Лекића).
После шест година његове власти, с изузетком неколико штампаних медија који се боре за дах, једне телевизије, пар истраживачких портала и остатака преживелих локалних медија, сви остали преименовали су се у пи-ар службе, укључујући и јавне сервисе. Отворени сукоб са професионалним медијима и порталима почео је 2014. године, током поплава. У том периоду обарани су сајтови који су објављивали неконтролисане информације, али прави скандал, у који је био увучен и ОЕБС, догодио се када је истраживачка мрежа БИРН, пишући о једном тендеру, оптужена да жели да руши владу Србије. Тадашњег шефа мисије ЕУ у Београду Мајкла Давенпорта Вучић је лично оптужио да даје паре новинарима БИРН-а да пишу против Владе Србије и њега. Те године укинут је и Утисак недеље.
У међувремену су подигнути носећи стубови пропаганде таблоид Информер и национална ТВ Пинк, који на дневном нивоу, за потребе Вучића, гоне издајнике, креирају кризе, државне ударе, ванредне програме, на шта
Свака власт у Србији, ако жели, може да зароби друштво. То је могао да уради и Борис Тадић да је желео, али није, и зато сада може слободно да шета улицама Бојан Пајтић
су надлежне институције потпуно имуне. Усавршавању медијске пропаганде доприноси планско позиционирање таблоида у main stream гласила. Заступајући потпуно супротну антиевропску политику, од званичне, пишу ваљда оно што Вучић заправо мисли. У том послу његово бирачко тело држе константно будним, јер председнику прете непријатељи, али и спокојним, јер председник ипак чува Косово и то са срцем у Русији. Та прецизно изабрана преторијанска медијска гарда систематски се обрушава на Вучићеве „унутрашње непријатеље“, које детектују и по непокореним редакцијама. Први пут је у Србији успостављен систематски лов „медија на медије“у коме таблоиди и ТВ Пинк, попут егзекутора константно држе секиру неком новинару на врату. У том контексту је и група новинара оптужена за план „убијања Вучића“, и ковање завере за „рушење Вучића“( 2016).
Планском застрашивању медија и угрожавању безбедности новинара највећи допринос даје сам председник који, као креатор успостављеног система, даје лични печат свему, прозивајући новинаре именом и презименом по телевизијама због твитова, свађајући се са њима у бескрајним монолозима. Драстичнији потез застрашивања догодио се 2015, када се министар полиције Небојша Стефановић на пресконференцији у јеку афере „државни удар“новинарима обраћа са двадесетак полицајаца иза себе, под пуном ратном опремом, наоружаних дугим цевима, а неки су били и под маскама.
„Недостатак слободних медија, и слаб утицај алтернативних медија на интернету, разлог је што ниједна афера у Србији, у коју су умешани највиши функционери СНС, није истински решена“, мишљења је Цвијетин Миливојевић. То је наравно Вучићу потпуно јасно, јер у супротном, у Србији се никада не би догодило онакво рушење у Херцеговачкој, хеликоптерска несрећа у којој је трагично живот изгубило седморо људи, афера лажних доктората, „прање новца“кроз донације СНС-у током изборне кампање, афере „станови“у коју је директно уплетен Синиша Мали, афере „прислушкивање“, упад у државну лутрију Србије у чему је учествовао Владимир Ђукановић...
Вучићева опсесија медијима, коју је и сам признао када је обелоданио да има девет ТВ-а у канцеларији, реализована је њиховим свођењем на улогу „сеоског добошара“који објављује наредбе власти. Суштински, за слободу медија га никада није ни било брига, чак ни када се, као опозиционар, у њу заклињао. Схватио је да апсолутна власт није могућа без апсолутне контроле над медијима.
ТИТО И ЈА
За шест година владавине Александар Вучић је установио, према речима Весне Пешић, „систем апсолутне тоталитарне личне власти“и себи подредио све, „од последње месне заједнице до Нушићијаде“.
У протеклим годинама, иако је земља формално у послу отварања поглавља са ЕУ, у пракси тече процес потпуне девастације институција, десетковања опозиције, приватизације власти. Жарко Требјешанин примећује да „државе без институција попримају црте личности владара“. Објашњава да су тако кроз историју настајале „полицијске државе у којима су критичари власти постајали државни непријатељи“. Према речима овог психолога, „упркос личним разликама, разни диктатори су имали неке сличне особине које иду уз жељу да се пошто-пото одрже на власти“.
Некадашњи премијер Војводине Бојан Пајтић, у разговору за НИН, говорећи о атмосфери у држави, оцењује да „Вучић влада као да сутра не постоји“. Додаје да је у земљи, која никада није изградила институције, „карактер владања заправо ствар политичке одлуке“и да „свака власт у Србији, ако жели, може да зароби друштво“. То је према речима Пајтића могао да уради и „Тадић да је желео“, али „није, и зато сада може слободно да шета“.
Нажалост, Србија данас нема много вајде од чињенице да Тадић, па и Коштуница, могу слободно да шетају, после мирних примопредаја власти. Од 2012. до данас, уз све остало, Вучић је успео да укине и једину праву, и деловало је трајну, тековину петог октобра - слободне, демократске и фер изборе. Његов освајачки пут није имао два смера. Прво је покорио сопствену странку, а онда и државу и друштво. За десет година успео је да убеди свет у искреност свог политичког преображаја, да освоји власт од врха до месних заједница, елиминише конкуренцију и маргинализује опозицију и слободне медије. Не верујући искрено ни у једну идеју, а најмање у демократску, државу је претворио у самог себе, изградивши култ личности који није постојао још од времена Јосипа Броза Тита.