ИГРАНКА БЕЗ ПРЕСТАНКА
Тешко да ће Терези Меј помоћи плес који је извела на конгресу своје партије ако се има у виду да је у Бриселу одбијен предлог британске владе о разлазу. Зато је премијерка код куће морала да се суочи са нападима да води земљу у пропаст
Да би Терези Меј било боље да је на отварању конгреса партије отплесала неколико корака уз песму С.О.С, чувеног састава АББА, уместо Dancing queen, како је учинила, коментар је који је бацио у сенку покушај британске премијерке да се нашали на свој рачун. Овако је Краљица плеса попримила сасвим другачије значење у тренутку када се партија састала не би ли покушала да изнађе решење за неуспеле и све неизвесније покушаје договора са Бриселом.
Све је спорно у предстојећем разлазу, а предлог британске владе је одбијен у Бриселу. То је озбиљан пораз премијерке, која је код куће морала да се суочи са нападима да је попустљива, неспособна и да води земљу у пропаст. Истовремено, Тереза Меј за своје потезе нема подршку ни у сопственој партији. На конгресу који је требало да донесе некаква решења, било је свега само не договора. Сукоб је отишао тако далеко да јој је група најжешћих опозиционара, на челу са Борисом Џонсоном, дојучерашњим министром иностраних послова који је летос напустио ту позицију због неслагања са начином на који премијерка води преговоре, поручила да ће гласати против било каквог споразума који она постигне. Џонсон је у свом стилу заузео говорницу, викао и махао нападајући сваки њен досадашњи потез, њене предлоге назвао је понижавајућим и опасним, а сваки досадашњи договор са Бриселом предавањем контроле и све у свему преваром милиона Британаца који су гласали за разлаз. И док је грмео о свим промашајима садашње политике и објашњавао колико би сам то боље учинио, чинило се да се више препоручује за евентуално будуће упражњено премијерско место, него што се бави бриселским застојима.
Што се Терезе Меј тиче, она је на мети критика са свих страна, али тврди да ће истрајати на својим предлозима и да се не плаши ничега у односима са ЕУ, па ни разлаза без договора. Нешто слично може се чути и у Бриселу, али док обе стране тврде да се не плаше разлаза и да неће попустити, убрзано се траже нове опције не би ли на самиту у новембру ипак дошло до заједничког решења.
Самит ЕУ о брегзиту заказан је за 18. октобар, али је Доналд Туск, председник Европског савета, заказао сусрет европских челника и Терезе Меј дан уочи званичног окупљања, како би се још једном разговарало о условима разлаза и евентуалним решењима. То је последња шанса пред сусрет две стране када би на споразум о разлазу требало да се ставе потписи. Тај је дан већ сасвим близу, а односи Лондона и Брисела не иду набоље. Спорно је готово све, промет робе и људи преко граница до финансија.
Велика Британија би да задржи позиције које је имала до сада, дакле заједничко тржиште које би омогућило да се не врши гранична контрола и не наплаћују царине, али да се све остале одредбе повуку, посебно оне које се тичу кретања људи. Трговински договор обухватио би, према жељама Терезе Меј, и финансијске услуге. То је за Брисел неприхватљиво. Како тврди Мишел Барније, главни преговарач ЕУ за брегзит, Лондон неће моћи слободно да послује у ЕУ, а британске банке и друге финансијске институције изгубиће ову улазницу, као и друге повољности са својим највећим трговинским партнером. Прошле године увоз из ЕУ износио је 341 милијарду фунти или 53 одсто укупног увоза Велике Британије.
Тако се тема о запосленима, имовини, кретању и осталим препрекама прилично компликује и решење тешко стаје у све чешће спомињану идеју о изласку „без договора“, којом британска влада обећава да ће решити проблем.
Са друге стране, они који су гласали против брегзита имају катастрофична предвиђања о празним рафовима када нестану европски производи, о недостатку радне снаге, о уздрманом здравственом систему који запошљава велики број странаца, могућем недостатку лекова, јер престају да важе досадашњи уговори са европским фармацеутским кућама, о прекинутим авио-летовима.
Притисак је тим већи што премијерка Шкотске Никола Стурџон опет понавља да мора да поштује изборну вољу својих грађана, који су се изјаснили против напуштања ЕУ (са 62 одсто према 38) и да је спремна да после одлуке владе, поново понуди грађанима могућност да одлуче.
А сами Енглези, они који су такође гласали против, већ се надају другом референдуму, а на хаос у који је земља упала одговарају „Ав-ав референдумом“током ког је на улице Лондона изведено око пет хиљада паса, чији власници су, између сталог, демонстрирали и због прекида издавања европских пасоша за љубимце.
Нико још увек не зна како ће тачно изгледати разлаз. Посебно на месту на ком постоји копнена граница, а то место је – Ирска. И то је најкомпликованије питање. Јер то више није Даблин и Лондон, то је 27 чланица са једне стране и Лондон са друге. Обе стране ће трпети озбиљне губитке уколико се то питање не реши, а решења нема. Највећи део ирског извоза (80 одсто) иде преко Велике Британије, везани су и пословима који захтевају свакодневни прелазак хиљада грађана са једне на другу страну, притом ако би се и успоставио договор око саме ирске границе остаје проблем робе из других држава, која би стизала преко ирске територије. И ту је опет питање царина, контрола, задржавања.
Повратак на некадашње тврде границе и контролу промета је немогућ, у томе се сви слажу, али није могуће ни оставити отворене пролазе како је функционисало у оквирима ЕУ. Британија се залаже за некакав општи договор у оквиру политичке декларације, али за Брисел то није довољно, европски лидери желе прецизно формулисан уговор, после кога више не би било неспоразума.
Предлог да се граница постави на мору, не жели да подржи Демократска унионистичка странка (ДУП), коалициони партнери Терезе Меј. Од њих је стигла јасна порука да не желе никакве другачије споразуме од оних које већ има остатак државе и да то што деле копно са Даблином, не значи да морају да пристају на веће уступке. Тако премијерка нема много избора, ако жели да задржи њихову подршку у влади, која јој је веома потребна.
Обе стране тврде да желе договор, али време истиче. Велика Британије званично излази из Европске уније у 23 часа у петак 29. марта 2019, а до 1. јануара 2020. све би требало да буде окончано. Макар формално. Могуће је констатовати тек да је остало још само неколико месеци, а о томе како ће се даље развијати односи са Бриселом нико нема ниједан одговор.
Али зато има доста плеса. Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије, изашао је на бину Европског комитета региона и заплесао, баш као и британска премијерка. И добио је аплауз.
То је очигледно једини аплауз који се може добити у тренутном лондонско-бриселском плесу у тами.
Лондон неће моћи слободно да послује у ЕУ, а само прошле године увоз из Уније износио је 341 милијарду фунти или 53 одсто укупног увоза Велике Британије