ГДЕ ЈЕ ДАНАС ТА ИСТИНА
Досије Икс - 25 година постојања
Од свих мрачних и морбидних канцеларија у подруму, у свим градовима света, она је ушетала у његову. Тешко је поверовати да је прошло већ четврт века откако смо први пут срели црвенокосу докторку која је скептично ушетала у скрајнути брлог Еф-Би-Ај агента Фокса Молдера и придружила му се у потрази за „истином“. Често сатиричан, неодољиво заљубљен у научну фантастику и ванземаљце, неочекивано реалистичан у многим аспектима и увек врхунски забаван, Досије Икс је, током девет сезона трајања оригиналних серијала, постао
глобално популарна драмска серија, која нам је искристалисала поглед на свет каквим га данас знамо.
Прича о опсесивном психологу и вернику у паранормално и скептичној научници који истражују паранормалне појаве звучи банално, али Досије Икс је био и остао нешто сасвим супротно. Историјски гледано, ово је била прва серија која се ширила и препричавала путем интернета; прва је имала онлајн „фан базу“, и то изузетно посвећену. Читави форуми и сајтови су се правили само да би љубитељи серије дискутовали о заплетима, а нарочито потенцијалној емотивној вези Молдера и Скали – Досије Икс је била и прва серија која је добила заједницу обожавалаца који су покушавали да путем интернет
дискусија одгонетну загонетке митологије серије, али и који су писали такозвану „фан фикцију“, односно сопствене сценарије са јунацима серије у главним улогама. Улога онлајн заједнице у популаризацији серије глобално је била толика да је креативни тим често звао модераторе интернет форума да се појаве у споредној улози у некој од епизода, или је давао имена споредним ликовима по њима.
Занимљивија од те приче је само она о тзв. Скали ефекту; Дејна Скали је била међу првим иконама феминизма у историји америчке телевизије, и прва научница коју су тадашње девојчице виделе на ТВ-у. Ово постављање Скали као снажне личности која вуче Молдера напред у животу десило се намерно: креатор серије Крис Картер често је говорио да би желео да субвертује старомодне родне групе и постави жену на место ослонца за једног крајње не-мачо мушкарца. Џилијан Андерсон, која тумачи Скали, више пута је изјављивала да је добијала небројена писма обожаватељки које су јој се захваљивале што су се због ње определиле да студирају медицину, или неку другу област природних наука. О склоности девојака које су гледале Досије Икс да се опредељују за студије из области науке и технологије рађено је и истраживање (које је, додуше, наручио „Фокс“, телевизија која је емитовала серију) које је показало да су се девојчице које су одрастале уз Досије Икс чешће опредељивале за каријеру у науци.
Током свих девет сезона, у периоду од 1993. до 2002. године, Досије Икс (због популарности неславно и обновљена пре три године) у САД је била серија солидне али за ту еру не сјајне гледаности, док је у Европи и остатку света била први феномен који је приву-
као различите генерације и профиле гледалаца. Дотад популарне серије које су се гледале глобално, као што су Династија, Твин Пикс и Зона сумрака, привлачиле су само одређене нише, док култни хитови као што је Сајнфелд нису имали фанатичну онлајн базу која је унедоглед спекулисала о свакој сцени серије. У том смислу, Досије Икс је био први изданак поп културе који је спојио људе широм света и од дотад једноставног, „офлајн“концепта праћења неке серије створио феномен који је утро пут будућем схватању уметности и забаве као појава које траже активно учешће гледалаца и које се и дефинишу наспрам гледалачког искуства.
Са друге стране, када је наратив у питању, теме које је Досије Икс обрађивао и начин на који су се крeативни шефови серије Крис Картер, Винс Гилиган (који нам је касније подарио Чисту хемију) и Френк Спотниц односили према сећању, веровањима и судбини појединца, утрли су пут савременој телевизији у САД и, на измаку миленијума, уобличили разне идеје постмодерне. За почетак, Досије Икс је одувек био много више од обичне забавне приче за љубитеље фантастике. Фокус приче никада заправо није био на паранормалном, већ на исконски људском, обичном, чак свакодневном. Ес-еф приповедачка смицалица која налаже да људи јуре бизарна чудовишта док не схвате да су чудовишта они сами је клише, али Досије Икс окреће ту идеју наглавачке и међу првима нам даје материјал за нијансирање тог „чудовишног“, односно посматрање савремених људи из разних моралних и етичких углова.
У Досијеу Икс сусрећемо се с протагонистом који није нека фантазија о мачо хероју (иако је агент), већ је једна опсесивна, нестабилна и надасве збуњена и збуњива личност. Фокс Молдер, ма колико харизматичан био, публици је био пријемчив пре свега због својих мана, затим посла који га је убијао у појам, усамљености у суморној свакодневици и узалудног покушаја да „успе“, постане „остварен“и спозна „истину“. Ова сизифовска репетитивност покушаја и промашаја, увијена у квазисатиричну причу о владиним заверама и ванземаљцима који прете да униште планету, први пут је на телевизији оголила реалност савременог радника и мушкарца, једног незадовољног лика који сумња у себе и са презиром гледа на амерички сан и традиционалне идеје о успеху. Зависан од порнића, неспособан да оствари значајан емотивни однос са женама, опседнут идејом веровања у ванземаљску отмицу сопствене сестре и постојање паранормалних појава, Молдер је био и остао приказ промашеног човека који се држи сопствених илузија јер му ништа друго не преостаје. Ни Скали није била у бољој ситуацији – упркос интелекту, образовању и здравој скепси, била је понижена и стрпана у исти тај подрум, само да би шпијунирала колегу по наређењу шефова. Њено образовање и таленат нису никога занимали. У окрутној реалности, жене које су покушавале да се пробију у мушком свету раних деведесетих и нису пролазиле боље, а ова серија се никад није устручавала да нам покаже како ствари заправо стоје, невезано за ванземаљце.
Занимљиво је да чувени слоган серије, исписан на Молдеровом постеру са НЛО-ом, није био „Верујем“, већ „Желим да верујем“. Ово није случајност – мада се серија изузетно забављала представљајући нам разне паранормалне појаве у заплету, често је окосница приче било пуко Молдерово инсистирање да је истина извесно „негде тамо“и да ћемо је сигурно наћи ако довољно упорно истражујемо. Његова жеља за веровањем у објашњење и смисао била је најпроминентнија тема целе серије, иако за многе феномене, укључујући и наводну отмицу сестре Саманте, објашњење никад није ни открио.
Молдерових наследника је много. Волтер Вајт, Тони Сопрано, Дон Дрејпер, Декстер, Доктор Хаус, Кевин Гарви и небројени други; сви су били портрети бесних или обесправљeних људи који су желели да промене своје окружење и свет, али никад себе. На крају, многи од њих су и успели у својим намерама баш зато што су гледаоци жудели за њиховим победама, превазилажењем животних препрека и раскринкавањем система. Нажалост, Крис Картер нам никада није дао то задовољство јер Молдер и Скали никада нису „победили“нити „успели“; штавише, девета сезона се завршава борбом за спасавање Молдерове главе и егзилом, никаквим тријумфом. Све ово нам је дато овако управо зато што је Картер одувек знао да појединац, сâм на своме и замајан самообманом, не може да победи „систем“и не може да открије истину, шта год она била. Картер нам никада није рекао где је „истина“јер је истина арбитраран концепт, чак и у Досијеу Икс – ипак, први је гледаоцима свих профила бескомпромисно објаснио где она није и шта не треба да радимо ако желимо да се осећамо боље у сопственој кожи. Фер је рећи да нам је екипа ове легендарне серије на тај начин дала највреднији могући савет, наравно, прва у својој бранши.
Фокус приче никада није био на паранормалном већ на исконски људском, обичном, свакодневном