ОЖИЉАК ЗА ДРУГИ ЖИВОТ

Мирко Ковач

Усуботу, 29. септембра, у ровињском Кину Гандусио, додељене су награде „Мирко Ковач“: Семездину Мехмединовићу за роман Ме`мед, црвена бандана и пахуљица, Светиславу Басари за есејистику (Пушачи црвеног бана), Бојану Кривокапићу за најбоље дело младог аутора (Пролеће се на пут спрема), Игору Безиновићу и Анти Златку Столици за сценарио филма Кратки излет.

После смо до поноћи седели у кафићу крај мора. Mладе филмаџије упитале су чувеног редитеља Арсенија Јовановића о музици коју пише за филмове Теренса Малика. Говорио им је о својим радиофонским делима, о редитељу оствaрења Дрво живота и Танкa црвенa линијa, а онда смо поменули Јовановићеве пловидбе по свету.

Рекао је да ће нам испричати када се стварно уплашио на броду! Претпоставио сам да ће говорити о епизоди из Прича са Галиоле: за време студија, после рата, привезао је чамац без мотора за шлеп на Сави и с пријатељем путовао седам дана и ноћи. Шест стотина километара далеко од куће, схватили су да ће морати да веслају. Река је била спора; напослетку су били принуђени да изађу на копно. На стрмој песковитој обали искрснуо је стуб с натписом „Јасеновац“. Видела се бодљикава жица и табла „Место за избацивање лешева у Саву“.

Но, Арсеније Јовановић дочарао нам је како му се насред Јадрана, „из ведрих небеса“, на палубу Галиоле спустила мајушна птица. Канџама се ухватила за ограду и кратко се одморила. С њим је био морнар, младић уплашен од мобилизације током деведесетих. Замолио га је да је брзо нацрта. Било је то чудо; одакле се створила, далеко од обала. Упитао је момка шта мисли и добио брз одговор. И она

се уплашила од рата, побегла уплашена експлозијамa.

Помислио сам на Мирка Ковача. У књизи Писање или носталгија приповеда о одласку из Београда пошто су му разбили главу на политичкој трибини. Није знао куда... Доцније се сетио чудне ствари. У години селидбе, крајем 1991, у неколико наврата, од непознате особе, добијао је разгледнице из Ровиња, увек с истим мотивом. Источна градска врата – лук Балби. Никада није открио ко их је слао.

Ровињ је живео у страху од бомбардовања. Град нису надлетале птице, већ мигови.

У првом писму Филипу Давиду (16. фебруара 1992) описао је хладноћу, изнајмљени стан у Старом граду, с много старудије, много предмета у њему. „Посљедњих година бјежим од ствари, више не уживам у мирисима и патини старетинарница. Некада ми је земунски бувљак био недјељни ритуал.“

Зашто су старе ствари, сакупљане читавог живота, почеле да му сметају?

Помињање цртежа птице у мирној ровињској ноћи вратило ме је у недовршену Ковачеву књигу Вријеме које се удаљава. Рад на рукопису упоредио је са скицама и малим цртежима које је Леонид Шејка, страствени пушач, остављао

на празним кутијама од цигарета, називајући те своје ликовне заметке откуцајима срца.

„Једном је написао да ћемо, на крају свега, у тој виртуалној магли, на отварању новог градског сметлишта, препознати на отпаду само оне предмете које смо сликали.“

Скренуо је пажњу да је и Данило Киш написао поему Ђубриште, величанствену инвентуру сметлишта, с низом успелих метафора и поређења. Коре ораха као растворене птичије лобање, распаднути гроздови јоргована као извађена плућа пушача.

С париског бувљака, Киш му је донео неколико џепних албума, сноп порнографских сличица с почетка века. Трампио их је „с луцкастим колекционаром и еротоманом за обитељски албум трговца из Паланке, господина Ђорђа Трифковића, у коме је било понајвише слика његове кћери Малвине“.

Размишљајући о фактографском у литератури, у тексту Документарност је поступак, штампаном 1979, набројао је предмете што аутору служе попут документарног ослонца, „ванестетског материјала“. Реч је о фотографијама, албумима, породичним документима, писмима, купусарама, реферату о псовкама (научно никакав, али ипак решава лик оца у Животопису Малвине Трифковић).

Сагледао је технике уметања новинских исечака у роман; реклама, натписа из јавних нужника, бедекера, законских параграфа, проспеката, хороскопа, туђих језичких творевина. Припадају ли документарном поступку и „уношење измишљотина“, употреба енциклопедија, јефтиних брошура, лажних и правих извора?

У поеми Биографија без весеља напомиње да је волео отпад, старе

Леонид Шејка је једном написао да ћемо, на крају свега, у тој виртуалној магли, на отварању новог градског сметлишта, препознати на отпаду само оне предмете које смо сликали

магазине, складишта и бувље пијаце. „Проналазио сам црвоточне комаде намештаја, лира-ноге / кутије од старих сатова, распаднуте тонет-столице, / ампир-плоче с пропалим фурниром, с флекама од тинте, / тоалетне сточиће с ладицама, а једном и неки чудан комад / интарзиран златним индијским атласним дрветом.“

Пролазећи улицом 43. истарске дивизије, са кошаркашким селектором Богданом Тањевићем у друштву (књиге под руком носи вешто попут лопте), имајући пред очима беспрекорни ред у Ковачевој радној соби, у којој је распоред остао нетакнут – занимало ме је где је током процеса писања нестала старудија сакупљена по ђубриштима, војвођанским таванима и шупама. Сав онај стилски намештај из Кристалних решетака...

„Писац из свега црпи“, закључује главни јунак Увода у други живот.

Чим би завршио рукопис, страст за роварењем по сметлиштима нагло би спласнула. Сачувао је личне ствари, а све остало, „хрпу смећа“, бацио у контејнер. „Сада су ме такве жеље прошле“, напоменуо је у другом делу роман-мемоара Вријеме које се удаљава, „такозвани документ у прози више ми ништа не значи.“

Сматрао је да дивна пријатељства остају у предворју романа, а да чудовишта – припитомљује. Шта од предмета сакупљених на ђубришту заблиста у прози, шта остане у њеном предворју – запитао сам се, док су на петим Данима Мирка Ковача, чији је домаћин сликарка Слободана Матић Ковач, о опусу добитника НИН-ове награде за Врата од утробе (1978) и НИН-ове награде за публицистику (Европска трулеж, 1986), говорили Давор Бегановић, Енвер Казаз, Небојша Лујановић, Неџад Ибрахимовић, Игор Штикс, Сеид Сердаревић, Срђан В. Тешин, Лордан Зафрановић, Борка Павићевић, Божо Копривица, Катарина Лукетић, Драган Марковина, Милан Раковац, Бранко Кукић.

У есеју И шездесет осма, што да не сазнали смо да га историјска чињеница сама по себи не задовољава. „Јер само зато што постоји сирова грађа, што постоји хисторичност није још довољно за романописца. Документација мора прелазити у грађу, а потом сложеним поступцима сублимирати до смисла романа, значи до форме.“

Документу брзо истекне рок трајања. (У драми Исус на кожи, главни јунак Исус саопштава мајстору за тетоваже: „У ствари, Мајсторе, слаба страна твоје уметности је што траје колико и људски живот.“)

Поема Summa poetica савет је младом писцу како да покупи благо с ђубришта. Не искључиво онај: ако намераваш описати оцеубиство, није потребно убити оца. „Хоћу поновити да је тај узети податак твоје духовно богатство, / јер он вриједи стога што си га ти узео, / иначе би остао мртав и никоме потребан... Све оно што измишљаш и теби самом постат ће стварно, / ако то поткријепиш податком и своје опажање продубиш, / али у томе мораш бити спретан и потражити праизвор свему... А у опису иди до крајњих могућности и цјепидлачи као еванђелист / врши велику инвентуру, све побрајај, прошируј листу одјевних / предмета, накита, фирми, кованица, осврни се на ископине, / на стари новац и његову вриједност, наводи криве изворе, јер прави нису довољни, премда си ти `једини извор свих прича`.“

У поноћ смо пошли на брод. Понео сам скице. Цртеж птице у бекству, Шејкин „откуцај срца“, и ожиљак на Ковачевом лицу, после напада у Београду. Ушивена рана на челу у чијим је контурама историчар и универзитетски професор Иван Ђурић, познавалац хералдичке литературе, још тада препознао облик грба Ровиња.