ПУТ ПОД НОГИЦЕ

25. минут

Чувени месар из Јагодине Драган Марковић, експерт за све врсте животиња, укључујући и жирафе, открио је на изборној скупштини своје јединствене месаре како је главни фармер у земљи, његов узор у том послу, успео да ували Кинезима оно што ни Срби не једу пилеће ногице.

И док су љубитељи ногица у фазону: „Како то мислиш Срби их не једу? Па нису то пихтије“, испоставило се да у Србији мушкарци не кажу без везе да наша пилетина има добре ногице.

Познат је случај оног пилета по имену Мајк, које је живело још 18 месеци након што су му одсекли главу. Ходало је својим ногицама и рефлексно кљуцало храну иако није имало главу. Нешто попут месара Драгана Марковића који иако има главу, делује да ипак нема довољно мозга да уради нешто својом главом већ рефлексно кљуца мрвице које му баци онај главни фармер.

Углавном, прорачун је следећи - ако Кинеза има милијарду и 393 милиона, а свако пиле има по две ногице, то је укупно две милијарде и 786 милиона ногица које би требало произвести. Е сад, главни фармер који је уговорио посао заиста у свом домаћинству држи много стоке и живине, али не у толиком броју који може да задовољи све Кинезе. Плус, главни квалитет те живине нису ногице него пилећи мозгови, који због лошег квалитета и нису за извоз, мада јесу за домаћу употребу. Јер да нема тих пилећих мозгова, онај главни фармер не би тако дуго и успешно водио своју месару већ би одавно својим крилцима одлетео у заборав.

Пошто није лако узгојити толики број пилића, чијим ногицама треба нахранити целу једну Кину, требало би осмислити како произвести све те пилиће. Тај посао би могао да обави министар здравља који је ионако покренуо велику акцију чешљања хуманитарних организација које нису помагале у узгоју пилића већ деце. „Пошаљите СМС за нелечење болесног пилета“, могао би да гласи апел овог министра грађанима Србије. А ако и то не помогне, ту су наши арапски пријатељи да у свеже купљеном ПКБ-у (Пилећа Крилца и Батаци) покрену производњу преосталих пилића.

Међутим, пилеће ногице и свињски папци нису једине две ствари које Србија има за извоз. Ако занемаримо смрдибубе, које је у нашу земљу највероватније привукла бљештава новогодишња расвета, Србија поседује доста људи за извоз, а најпре спортиста који у ствари нису спортисти, али иду на спортске догађаје и који, иако се не баве никаквим спортом, а најмање бејзболом, поседују одличан арсенал реквизита за овај спорт који им служи да лако убеде оне који нису још стигли да измире рату рекета, да то што пре учине јер је прошао двадесети у месецу. А зна се да ти тад гасе струју, телефон и интернет ако ниси платио рачуне, односно живот ако ниси платио рекет.

Поред ових спортиста који нису спортисти, али их, попут смрдибуба, привлаче паре од спорта, имамо и ликове који су обучени да туку Албанце по улицама градова, па и њих можемо извозити у било коју земљу у којој су Албанци непожељни. Ови улични лингвисти поседују способност за прецизно препознавање туђег језика на више од 30 метара удаљености, а поседују и одсуство мозга као пиле Мајк, па би били способни да читавих 18 месеци и без глава тумарају по граду и траже уљезе за кљуцање својим песницама.

Ипак, највише за извоз имамо младих људи који су ухватили пут под своје ногице, јер им је мука да слушају бајке о пилећим ногицама, свињским папцима и летећим аутомобилима. Штета само што неки видео-снимци, као онај у којем месар из Јагодине маше пилећим ногицама, не могу сами да се униште, као она Бенксијева слика.

Пилеће ногице и свињски папци нису једине две ствари које Србија има за извоз. Највише за извоз имамо младих људи који су ухватили пут под своје ногице, јер им је мука да слушају бајке о пилећим ногицама, свињским папцима и летећим аутомобилима