ТЕКВОНДО ДИПЛОМАТИЈА

СРБИЈА ИЗМЕЂУ ГАРДИЈАНА И КОМЕРСАНТА

Неки од западних партнера би да се косовско питање што пре реши, онима са истока се не жури. Србија може једино да се похвали да ту истoријску борбу прати из првог реда

Добрим познаваоцима борилачких вештина могло би бити јасније пре него другима шта се тренутно између САД и Русије одвија на терену Србије. Ако не личи на теквондо, аикидо, карате или бокс меч, још мање личи на дипломатију то што у форми дипломатских фраза свакодневно до српске јавности стиже из медија са обе стране са којима Србија гаји „партнерства“, а које ће дати последњу реч и на решење за Косово и Метохију.

Док Александар Вучић (Хашим Тачи ништа мање) шкртари на речима које би откриле његове планове

за дрешење косовског чвора, западни званичници поручују да ће га, као никада пре, подржавати у проналажењу решења онолико дуго колико обојици лидера двају народа буде потребно да се договоре. Последњи у низу Тајмс пише да бивши британски премијер Тони Блер, ипак, заговара поделу Косова и Метохије у име Србије у европским престоницама, иако је његов Институт за глобалне промене негирао да Блер преговара у Вучићево име. Према лондонском листу, у тексту под насловом „Етничка подела која би могла да врати рат на Балкан“(теза коју заступају и неки бивши на Балканку директно ангажовани званичници, попут Педија Ешдауна, Карла Билта и Кристијана Шварц-Шилинга), бивши британски премијер се већ неколико пута састао са немачком канцеларком у покушају да омекша њен чврст став против поделе. Након Ангеле Меркел, Блер ће, наводно, и на састанку са званичницима Савета за националну безбедност САД, радити посао за свог „клијента“.

У новембру Кина, коју је српски председник, такође, недавно посетио, преузима председавање Савету безбедности УН, на чије седнице ће вратити разматрање извештаја о КиМ генералног секретара те организације. Представници Блерове отаџбине током председавања добили су подршку већине да се ти извештаји изместе са седница тог тела на затворене седнице на којима би се о КиМ разговарало највише два пута годишње, без присуства Београда и Приштине, и све то с образложењем да је ситуација на КиМ све боља и да се другим светским жариштима мора дати предност.

Након посете српског председника руском, протекле недеље, московски лист Комерсант објавио је „поуздане информације из кабинета Владимира Путина“да је, заправо, српски председник код руског колеге дошао по

благослов да се договори о коначном признвању Косова уз одвајање севера покрајине. Према тој верзији, Кина би, заправо, требало ту тачку да стави на дневни ред СБ, а Русија да не уложи вето. Сам Вучић је пред посету казао да иде по подршку за своје планове и, након посете, да је руског председника упознао са ставовима светских играча и са оним што „Србија жели“. Московски дневник пише да председник Србије није постигао циљеве које је поставио уочи посете - да није добио „одобрење за своју верзију признања Косова“. У поузданост тих информација не верује нарочито ни једна ни друга страна. Са Запада стижу оцене да је реч о „пробном балону“који Кремљ пушта кроз Комерсант, не би ли у тренутној узајамности са Вашингтоном осетио импулс на ту тему.

Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе, оцењује да се овим вестима не може веровати, „јер се Комерсант ни до сада није показао нарочито поузданим извором“. Пошто Вучић добро зна шта Путин мисли, Пророковићу невероватно делује да би такву подршку и затражио. „Русија, наравно, жели да заустави даље ширење НАТО, као и да то учине институционалним механизмима као што је Резолуција 1244. Ако Србија није у НАТО, није ни БиХ. За Русију решење није да се процес убрза, јер они не желе да прихвате свеобухватни план који не би укључио делове који се директно односе на њих попут Абхазије, Крима и других облати.“

Управо ширење НАТО он узима као аргумент зашто верује да се политика САД према Србији и решавању проблема на Балкану није променила. Пошто је САД потребан што хитнији улазак у НАТО преосталих држава региона (ту тезу потврђује и пример Македоније), Вашингтон за то проналази начине на које неће утицати ни предстојећи избори за Конгрес и Сенат, који се у зависности од бројности освојених места републиканаца, представљају као кључни за однос према Србији и косовском питању.

Шта је на менију: Један московски дневник пласирао је тезу да би Србији након разграничења одговарало да се Путин и Ђинпинг усагласе и да Кина као председавајући СБ УН стави на дневни ред признавање КиМ, а да Русија не уложи вето

У српској јавности о размени се спекулише онако како ју је, на концу, објавио француски Монд - четири српске општине Србији, гранична етнички албанска села из Прешевске долине Косову и специјалан статус за православне манастире под заштитом Унеска.

„Напротив. Нема промене политике САД према Србији“, сматра Пророковић. „Кад се погледају стратешки документи, расправе у Конгресу и Сенату, јасно је да се можда мења само тактика. Кључни интерес САД на Балкану је да он у целости буде у НАТО што је пре могуће. Тај простор се, између осталог, жели затворити и због ситуације у Ирану. Зато би САД пристале и на корекцију граница. Јасан је био и амерички амбасадор у Приштини, али по тренутном плану само Лепосавић и делови Зубиног Потока би припали Србији, а Приштина би добила неколико албанских села, тек толико да се не стекне утисак да су из договора изашли голи и боси. Наравно, Косово би, у том случају, одмах аплицирало за чланство у НАТО.“

Након Вучићеве посете Москви, којом се приликом још једном заклео на верност војној неутралности, деловало је да одлазак по благослов за договор није нереалан, нарочито ако се у виду има улога Кине у таквом сценарију. Немушто се и српски шеф дипломатије правдао да нема никаквих разлика у ставовима Србије и Русије када је у питању КиМ, те да Косово не може да уђе у УН, јер Русија и Кина могу да ставе вето у Савету безбедности. Повратак разговора о извештају о стању на КиМ (које по Антонију Гутересу, генсеку УН, није тако мирно како га Велика Британија представља) у суштинској је супротности са могућношћу да се током кинеског председавања постави питање косовског чланства у тој организацији.

„Русија је рекла да ће подржати све што српска страна сматра да је у

Званична Москва стално поручује да ће Русија „подржати све што је у интересу српског народа“, али не прецизира шта тај интерес, по њима, подразумева

њеном интересу“, објаснио је Дачић. Прецизније, Русија илити званичница руског министарства дипломатије Марија Захарова, као и шеф дипломатије Сергеј Лавров рекли су да ће та земља „подржати све што је у интересу српског народа“без прецизирања шта тај интерес, по њима, подразумева. Као што су истим приликама подсетили на међународноправни оквир и кретање договора у оквиру Резолуције 1244 СБ УН, а то може бити и да је у супротности са тумачењем српског интереса из угла српских преговарача.

На ту чињеницу подсетио је и британски Гардијан у тексту у коме се тврди да за САД нема црвених линија, али ни бланко чекова. То значи да су САД, онако како понавља Џон Болтон, саветник Доналда Трампа за националну безбедност, спремне да саслушају и план о корекцији граница, али да то не значи да ће га прихватити. Волстрит џорнал тврди да чак и Брисел заједно са Вашингтоном стоји иза те могућности, упркос чврстој скепси Берлина који се противи тој врсти етничког разграничења. Бројни чланови бивше администрације САД сложили су се са идејом, а од актуелних последњи у низу је Рон Џонсон, републикански сенатор и председавајући сенатског Пододбора за Европу, који је потврдио за Глас Америке да је Трамп заинтересован да се реши питање Косова. Џонсону, који је и сам чест гост на Балкану, уз, како тврди, охрабрење помоћника државног секретара Веса Мичела, не сметају чести сусрети српског и руског председника, јер - само Запад Србији нуди економски просперитет, те да је Трамп увидео важност „стабилности Балкана“. То што ће, како Џонсон каже, САД наставити да подржавају непопуларан споразум у Македонији (између Зорана Заева и Алексиса Ципраса) односиће се и на потенцијално непопуларан договор између Тачија и Вучића.

Далеки Запад, за разлику од Русије, мисли да је ово тренутак у коме договор (о подели, корекцији граница, размени илити разграничењу, јер други није могућ) треба да се постигне. Некима од западних партнера се жури, источним се чека. Србија може једино да се похвали да ту историјску борбу прати из првог реда.