ПОНОВНО СТРАДАЊЕ СОЛУНАЦА
БАНАТСКО КАРАЂОРЂЕВО: ОТИМАЊЕ ПО ЗАКОНУ То је света земља коју су наши дедови заслужили борећи се. И сад банда долази да отима земљу од оних који су пробијали Солунски фронт
Бацила сам уљани разређивач да потпалим ватру. Увек кад неће да гори, бацим мало нафте на пећ, али тада четири метра сам летела колико ме експлозија одбацила, и запалила. После тога, док сам се опорављала, чујеш преко ноћи како се одваја кожа од лица, лепо чујеш, пуца и одваја се. Сви су око мене били да се не бих погледала како изгледам. Отада, нешто се десило, почела сам да причам у рими. Пишем песме. То око тог одузимања земљишта ништа ти ја не знам. Око те крађе, ови моћни што пљачкају ове ситне, питај тамо.
Кратко подшишане косе, ситних очију и брзог погледа, села је на бицикл, показала на неке људе улицу ниже и рекла: „Они све знају, ето, питајте их“и, рецитујући стихове неке песме, оде.
Једна је од потомака солунаца, у том Банатском Карарорђеву, које је настало после Првог светског рата када је од мађарског грофа краљ Петар Први Карађорђевић купио земљу на ледини која се простирала од Житишта до Темишвара. И онда поклонио по седам јутара земље солунцима, њих 650 добровољаца, махом Личана који су из Америке дошли да служе краљу и отаџбини. Закон о комасацији, који предвиђа укрупњавање земље сада су, како причају мештани, искористили локални моћници да им отму земљу која је на бољој позицији, земљу коју су обрађивали њихови преци већ сто година, игноришући Устав који гарантује право на приватну својину.
Ту у улици доле, у хладно подне прошарано сунцем, неколико мушкараца прекраћује дан уз пиво, и један од њих говори о квару на телевизијском пријему, други о онима што нас „шприцају одозго овим отровом“, па о председнику Србије који је „добио двојку од Путина“... „Мисле да смо керови, па да не знамо ништа.“Сви потомци солунаца, Личана који су се вратили из Америке да служе краљу и отаџбини.
„Ово овде ти је била мочвара и наши дједови, прадједови, солунски добровољци, имамо четири Карађорђеве звезде, населили су га. Ту на споменику има списак 600 и нешто њих, они су дошли овде на ледину, на поље, у вагонима са породицама, пругом која је сада зарасла у коров. Ова кућа иза то је мој деда саградио, солунац. Мењана од
тада ко зна колико пута. Имате у улици доле стару кућу из тог периода. Живи избеглица из Лике. Деда му добио од краља, он се вратио у Лику, и тамо му у овом последњем рату уништено све и протерани су током Олује. Ево и мајка му је ту. Сви су дошли на голо и почели су да формирају село.“
Када је почео рат, од двојице браће један је остао да преживи, да сачува лозу, а други је дошао као добровољац да брани краља и отаџбину.
„Тај који се вратио је мој деда Мића Огњеновић, ја сам Огњеновић Бранислав. Деда је живио у Чикагу. Знам да је имао неку фабрику овај брат што је остао, и остало је мом деди наследство, али га је адвокат изваћарио јер је био неписмен, није знао ништа. Ово ми је мајка, опозиционар увек.“
Старица забрађена марамом, у вуненом тешком прслуку, шапуће док говори: „Све смо видели. Све знамо, мој је деда оставио посао на пилани и отишао у добровољце. За време Првог светског рата пет година нису знали за њега где је. И добио земљу, али он није знао никоме да се супротставља, само је знао да ради, да поштује, ето. Мој стриц у Житишту, више није жив, после рата Другог дошао је један комуниста - ајде, пакуј комбајн, иде код њега а он нека чека. Узме он шибицу и запали, е сад нећете моћи, сад више немате шта. Звали га на суд, он све то тако исприча, каже: шта ви мислите је л мој отац био добровољац за овакве вуцибатине? Долазио неки удбаш, довео тројицу још и он четврти. Нисмо смели ’ранити ни свиње, мораш пријавити, па они да узму шта је њима потребно, а нама, да извините, шта остане. Моја мама цепа дрва на дрвљанику, а они иду у оним немачким капутима кожним и тај каже мојој мајци, дедер да пустиш те свиње, а ми их сакрили. Каже, четири свиње имаш, неко нас тужио. Мама каже: ти битанго, нерадниче, дођи, сикира ће ти судити, стала на врата, он није смео, па виче овима - ајде, људи виде шта је и одоше, нису се више ни појавили. Каже мама, ви да носите тамо да банчите и славите, а моја деца да умиру од глади, е, нећете. И лопови и сад. Увек тако било. Сила у свој џеп ставља. Вулин би да газдује војском, а ни служио је није, а онај други би да наготовс позива, а не зна се шта све има. Увек ти исто било. Нас су учили, од колевке, смерно да ћутиш и радиш, а они су много безобразни. И сада краду овде људима земљу, коју су од дедова добили. Прекрајају моћници како коме одговара. Ако му се свиди твоја парцела, рећи ће такав закон, шта ћеш.“
Њен син седа у кола, позива да уђемо, да нас одвезе до најстарије куће у селу. Тамо старица у црном, седе косе завијене у мараму, која скрива велики младеж на левом образу. Савијена је од година изгубљене вере, скрива лице, не би да се слика, као и обично људи који скривају бол, тугу.
Њена кућа је из 1921. године, дрвена, ниско постављених врата и плафона који можеш дотаћи пруженом руком. Тај старински простор испуњава мирис бораније који испарава из рупице на поклопцу где је некада био држач и овај простор њене туге испуњава топлином.
„Народ да не гледа, пусти ме к врагу, рећи ће - види старе бене, ништа нема. Вратили смо се у Лику, код Грачаца. Милева Манојловић се зовем. Протјерали нас одатле током рата. Пет година ратовали, све је ошло, сви Срби. А сад и овде нема људи. Празна ова прекопута, и она поред, и она тамо, и та… Пет, шест, кућа у комишилуку. Овде има један и овде једна удовица.“„Где су људи?“„Нема.“„Како нема?“„Млади отишли, ови умрли. Не причајте како је у кући, срамота.“
Спомен-соба у згради вртића, где скоро да нема деце. Фотографије солунаца, стара личка колевка за децу, дрвени склоп за прављење личког сира…. Не средини собе у стаклу застава српских добровољаца.
„Ићи ћемо редом, да знате ко смо, и да схватите зашто је та комасација отимање онога што би требало да је света земља“, каже Миле Ковачевић.
Село је настало тако што је краљ Петар Први Карађорђевић откупио земљу од... Говори о већ познатој историји села, о томе како су солунци Личани из Америке ратовали са Французима и како су се та пријатељства одржала, те се тако у селу нашао и неки Француз, инжењер архитекта, који је геометријски непогрешиво прецизно исцртао тачне земљишне поседе, улице правих углова и прилазе њивама. Говори о садашњем времену у којем ништа није свето, ни преци ни наследници, о времену бешчашћа у којем ни прошлост ни будућност немају вредност.
Говори о солунцима, о њих 300 из села који су у Другом светском рату што убијени што стрељани под наредбом Гестапоа, о комунистима који су пописивали земљу на максималних десет хектара, о сељачким задругама и колхозима по угледу на Совјетски Савез и првим атацима на њихову добровољачку земљу. О пуцању земљораднич-
Закон о комасацији је донет како би великопоседници, ти тајкуни, или простим језиком да кажем, криминалци локални узели нашу имовину
ких задруга и комунизму на коленима, о одузетој па враћеној земљи, некадашњем поклону од краља. И тишини која је ово село обавијала годинама. О једној застави која је сада изложена у центру села у тој спомен-соби, која се годинама чувала скривена код мештана од највећег поверења.
„Закон о комасацији је донет како би великопоседници, ти тајкуни, или простим језиком да кажем, криминалци локални, узели нашу имовину, јер имовина је неприкосновена. Мангупи се досете како да вам је одузму чак и ако је ви не дате, не продајете, јер тај закон значи да по закону може да се отима. Нисмо ми људи из средњег века, та комасација је добра ствар, било је доста нерегулисаног земљишта, нисмо против да је урађена на прави начин, коректно. Јер, била је прича да добровољачку земљу неће дирати. Али они узимају како се коме свиди, који део локални моћници пожеле, намештају га себи.
Миле Обрадовић каже да је ово што се њима дешава гусарење моћника, који су на власти и који мисле да им не може нико ништа.
„Они газе све. То је света земља коју су наши дедови не добили, не отели, него заслужили борећи се и сада се багра једна организаована нашла да скрнави то. То што је манастир на Косову, то је нама тај комад земље дедов. И банда долази да отима земљу оних који су били припадници дивизије која се прва хватала за гушу с Бугарима и пробила фронт. Да њих није, не би ова Војводина никада српска ни југословенска била.
Прича даље о свом деди који је као младић отишао у близину Њујорка, након што је два и по месеца путовао сточним бродом у бројној групи младих Личана. И онда о томе како је Пашић организовао окупљање добровољаца. И о онима који су се тек снашли и отишли да „бране мајку Србију“, без размишљања, продајући сву имовину коју су стекли, рачунајући да се живи неће вратити.
И прича о томе како су касније, у време комунизма, ти људи који су добили од краља земљу као почаст, скривали деценијама добровољачку заставу.
„Та застава као да је свилена. То се чувало. Замотавало и одмотавало само да се испегла. Одрастао сам већ, и студије сам завршио када су ме позвали у собу сеоске куће, и преко собе развијена застава. Тај човек ме је знао, и моје корене, чији сам, шта сам, и онда је рекао ако умре нека се ово сачува. И све је испричао шта је то за њих значило. Каже, ово није заробио непријатељ, заставу, много је људи страдало и после, али је она са нама. Био је дан, светло, и када је последњи добровољац солунац умро у Карађорђеву, Ицан Новаковић, сам“, прича Миле Ковачевић.
Била је то 1989, комунизам на издисају, застава је изнета јавно, дошла је војна музика из гарнизона у Зрењанину и са развијеном заставом последњи солунац из овог места сахрањен је уз војне почасти, након година у којима су их позивали на информативне разговоре, чупали им бркове и забрањивали њихово удружење. Сада њихови потомци траже да не дирају њихову стогодишњу земљу, да је не прекрајају, по вољи локалних моћника, и позивају на посебну обазривост према тој имовини која је део историје која говори о томе како је пре само сто година од те ледине сачињена српска земља, на коју имају тапију потписану краљевим именом.