Домовина, душманин
ДРЖАВНО НАСИЉЕ
Државе су одувек прибегавале мафијашким методама, али то последње случајеве обрачунавања с појединцима који су им се нечим замерили не чини ништа мање застрашујућим
Државе су одувек прибегавале мафијашким методама, али то последње случајеве обрачунавања с појединцима који су им се нечим замерили не чини ништа мање застрашујућим
Никоме ко је, боравећи или живећи у иностранству, имао потребу да се обрати дипломатскоконзуларном представништву своје земље, па ни онима којима таква помоћ никад није затребала, не би требало да буде тешко да замисли тако нешто: уђете у амбасаду или конзулат властите државе да завршите нека административна посла - и из зграде више никад не изађете. Једноставно вас прогута мрак, док државни званичници унезвереној родбини и пријатељима, и не трудећи се нарочито да делују уверљиво, поручују да не знају о чему ови говоре кад се распитују о вама.
Наравно, огромна већина људи се не меша у политику и нису јавне личности - поготову не особе „под надзором“; они срећнији међу њима нису ни држављани неке од тоталитарних, деспотских или аутократских земаља у којима ни људски живот не вреди пишљива боба, камоли грађанске слободе и људска права. Утолико јесте потребно нешто маште да би се замислила описана ситуација. Саудијски новинар Џамал Кашоги, међутим, није спадао у ту већину. Није он био никакав дисидент; између бројних уредничких намештења током дуге каријере неко време провео је и као саветник тадашњег саудијског амбасадора у Вашингтону, иначе бившег шефа обавештајне службе. Није био чак ни опонент затуцаног саудијског режима. Ипак, у лето 2017. је својевољно отишао у егзил, бојећи се хапшења због критичког писања о новом крунском принцу Мухамеду бин Салману (33), већ сада фактичком - а хиперамбициозном - владару вахабитске краљевине. Одавно познато новинарско име у арапском свету, Кашоги (59) је постао амерички резидент и стални сарадник Вашингтон поста; спремао се да започне нови
живот с турском вереницом, због које је време проводио на релацији Вашингтон - Истанбул.
А онда се 2. октобра упутио у саудијски конзулат у Истанбулу да би средио папире пред планирано венчање, и ту му се губи сваки траг. Саудијске власти су понудиле несувисло објашњење да је из зграде изашао на други излаз и да због тога надзорне камере нису регистровале тај тренутак, те да не могу знати, па ни сносити одговорност за то шта се с њим после десило. Али сазнања из истраге коју турске власти воде наговештавају оно што и сваком другом упознатом с основним чињеницама у овом случају мора бити јасно: Кашоги из конзулата није изашао жив.
Штавише, с више страна се наводи да турски истражитељи располажу доказима у виду аудио-снимка који потврђује да је Кашоги у конзулату саслушаван, мучен и убијен. „Знамо кад је Џамал убијен, у којој соби је убијен и где су однели тело да би га раскомадали“, изјавио је један турски званичник за сајт Мидл ист ај. Ово, дакако, сугерише да турске службе у конзулату имају инсталиране прислушне апарате, ако не и шпијунске камере; али то је за ову причу од споредног значаја. Много битније јесте да је оно што турске власти знају, у комбинацији с оним што је већ јавно објављено - долазак екипе од 15 саудијских обавештајаца и припадника специјалних јединица (укључујући и форензичког стручњака!) тог јутра у Истанбул и њихов брзи повратак у Ријад већ до краја дана; сумњиво кретање шест возила с дипломатским таблицама у близини конзулата и до неколико стотина метара удаљене конзулове резиденције, у чијој подземној гаражи су се задржали неколико сати; налог турским држављанима запосленим у резиденцији да тог дана не долазе на посао… - снажно наговештава да су се ствари одвијале управо онако како се страхује да јесу.
Како су околности Кашогијевог нестанка почеле да избијају на површину, тако је расла и међународна констернација. По природи ствари, јер се све дешавало ту где се дешавало, иницијално је најгневнији, какве ли ироније, био турски председник Реџеп Тајип Ердоган, доказани непријатељ слободне штампе током чије дуге владавине су на робију отеране на десетине неподобних новинара, а многи медији угашени или стављени под државну контролу. Његовом бесу се вероватно може приписати и то што су у првим данима истраге о овом случају незваничне информације цуриле на све стране, да би потом нагло пресушиле - вероватно јер су турске власти схватиле да би то могло
да буде контрапродуктивно. Не само по истрагу (Саудијци су прво пристали да турским истражитељима омогуће приступ конзулату, па сагласност повукли након што су у турским медијима објављена имена и фотографије поменуте петнаесторице, да би онда под све већим међународним притиском ипак попустили и дозволили им улазак), него и по компликоване односе двеју земаља.
Иронија је постала још већа када се због нестанка и сад већ извесне смрти Кашогија понешто узрујао још један прононсирани мрзитељ новинара, амерички председник Доналд Трамп - чије моћи, истина, не добацују дотле да новинаре може да хапси а медије затвара, али досад није показивао бригу за добробит припадника новинарске професије. Чак је и он оценио да је оно што се највероватније десило недопустиво и да ће, ако се испостави да је све тако као што се сумња, Ријад морати да сноси озбиљне последице; чак су и - кад год је Саудијска Арабија у питању пословично слепи код очију - амерички сенатори скочили и затражили спровођење истраге како би се установило има ли основа за увођење санкција саудијским званичницима умешаним у кршење људских права, на основу тзв. закона Магницки. Али је и ова љутња дошла с предвидљивом оградом: Трамп је одмах ставио до знања да казнене мере у виду отказивања уносних уговора са Саудијском Арабијом, попут оног о испоруци 110 милијарди долара вредног наоружања о којој се договорио прошле године, не долазе у обзир, јер би значиле велики губитак послова за америчку индустрију. Да би пар дана касније иступио и с тезом да су Кашогију можда пресудили одметнути припадници саудијских безбедносних структура, што би требало да значи како сам државни врх не сноси кривицу за оно што се догодило.
Другачије се не би могло очекивати од једног председника САД, звао се он Трамп или некако другачије: америчка - и не само америчка - миопија кад је о Саудијској Арабији реч одавно је политичка реалност. Све док је највећи светски извозник нафте и све док за огромне паре на Западу буде куповала све новије и новије арсенале свакојаког наоружања - а и једно и друго ће још дуго потрајати - нема апсолутно никаквих изгледа да однос према Ријаду буде суштински промењен. Поготово не кад се тамошњи брутални режим види као противтежа
Ирану и тобожњи фактор стабилности у региону - упркос дугогодишњем извозу тероризма, упркос бруталном мрцварењу немоћног Јемена, упркос… Па, свему: шта још да се каже о земљи о којој чак и либерални западни медији, кад извештавају како је од ове године женама коначно дозвољено да возе и како су после неких 35 година поново отворени биоскопи, те потезе проглашавају „реформским“достигнућима? Није ни чудо што је из Саудијске Арабије запрећено да ће жестоко узвратити на политичке или економске казнене мере којима би могла да буде изложена: може јој се.
Као што се, у свету у коме се све отвореније исказује презир према правилима и нормама, може и другима. Комунистички режим у Кини за тричарије попут људских права никад није ни марио, али откако је земља енормно економски ојачала и сходно томе постала и на сваки други начин моћан фактор међународне политике, однос власти према сопственим грађанима за које сматра да су нешто згрешили уздигнут је на нови ниво ледено хладне ефикасности која комбинује стаљинистичке методе, модерне технологије надзора и карактеристичну кинеску темељитост у свему што се ради. Нећемо о злосрећним Ујгурима, многољудној етничкој групи чија тешка судбина у модерној Кини заслужује да се о њој нешто посебно каже; у контексту приче о државном малтретману појединаца овде су релевантнији свежи случајеви тромесечног нестанка кинеске филмске мегазвезде Фан Бингбинг, те доскорашњег директора Интерпола Менг Хонгвеија, за кога се пар седмица такође није знало где је и шта га је снашло.
Менгов случај је начелно лакше разумети. Тек неколико дана након што је његова супруга почетком октобра алармирала француске власти (седиште Интерпола је у Лиону), пошто јој се по одласку у Кину 25. септембра није јављао осим једном кратком поруком која јој је стигла на мобилни телефон - знаковито пропраћеном сличицом ножа - кинеске власти су објавиле да је Менг под истрагом због сумње да је примао мито. Као заменику министра за јавну безбедност, што је функција на којој се технички налазио и након доласка на чело Интерпола, њему се, међутим, на терет ставља и то што је „упорно бирао погрешан пут“: преведено на разумљив језик, није показивао довољан степен лојалности партији и јавне подршке њеном лидеру, свемоћном председнику Кине Си Ђингпингу, који је управо на прокламованој борби против корупције - не једном злоупотребљеној у сврху обрачуна с потенцијалним ривалима - и изградио такав статус. Јасно је, дакле, да су, ако су већ наумиле да га хапсе (и даље је нејасно зашто је Менг, како се испоставило, пред пут у домовину потписао оставку на место директора Интерпола), кинеске власти то могле да опосле и на примеренији начин, не излажући додатном стресу Менгову породицу (сада забринуту и за сопствену безбедност); али нису. Делом сигурно зато јер их није брига, а делом, може се претпоставити, зато што су тако хтели да пошаљу поруку: ако је ово снашло директора Интерпола, замислите шта тек може другима да се деси.
У том смислу случај Фан Бингбинг је шокантнији, иако јој (засад) не прети затвор. Од почетка јула, када се последњи пут огласила на кинеској друштвеној мрежи Веибо, па до почетка октобра, ни 63 милиона њених пратилаца ни остатак нације нису знали шта је с њом; да би онда коначно било објављено како је њој и њеним компанијама (осим што је глумица, Фан је и успешна пословна жена) наложено да плате 129 милиона долара по основу неплаћених пореза и казни за неизвршавање тих обавеза, у ком случају против ње неће бити подигнута никаква оптужница. Правна држава на делу? И то, али овоме није претходила само очигледно наметнута - виртуелна а вероватно и физичка - изолација у којој се Фан нашла, већ и јасна претња да ће, ако не игра по правилима, изгубити све. Пекиншки универзитет је тако у септембру објавио листу 100 кинеских филмских и телевизијских звезда рангираних по нивоу исказане друштвене одговорности, на којој је Фан завршила на последњем месту; док је она сама после свега била приморана да на Веибу скрушено призна како се стиди својих поступака и како „без добре политике Комунистичке партије (…) не би било ни Фан Бингбинг“. У јавности се до одласка овог текста у штампу и даље није појавила.
Истини за вољу, савремене државе су одувек прибегавале мафијашким методама; довољно је сетити се како је у време Хладног рата ЦИА вршљала по Средњој и Јужној Америци (таргетирајући, додуше, стране држављане, а не сународнике), или како је Удба ангажовала криминалце за ликвидацију припадника „непријатељске емиграције“по западној Европи. У најмању руку још од елиминације Александра Литвињенка 2006. Русија се и не труди претерано да прикрије идентитет егзекутора које шаље да елиминишу бивше шпијуне („ђубрад“, по класификацији председника Владимира Путина) пребегле на другу страну. Или су руским службама само опали професионални стандарди.
Свест о дугој историји државног насиља над сопственим грађанима који су се нечим држави замерили, не помаже, ипак, да последњи примери таквог деловања изгледају мање застрашујућим него што јесу. Случајеви јесу драстични, али њихова поука је примењива и у неупоредиво бенигнијим ситуацијама: сопственој држави се не може веровати.
Поука последњих драстичних примера државног насиља над појединцем примењива је и у бенигнијим случајевима: сопственој држави се не може веровати