НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА ЕКОНОМИЈУ – НА ПОНОС СТРУКЕ
Даница Поповић
Нема озбиљнијег економисте који не зна за овогодишњe Нобеловцe - Пола Ромера и Била Нордхауса. Први је пионир теорије ендогеног раста, док је други зачетник анализе међузависности климе и економије. Оба лауреата се, у ствари, баве привредним растом, али из сасвим различитог угла. Док Ромер истражује како људски капитал, иновације и знање стварају одрживи привредни раст, Нордхаус показује како људска раса, осим што уме да ствара привредни раст, има невероватан капацитет да га уништи.
Ромеров ендогени раст је, сам по себи, енигма: како привредни раст може да зависи – од себе самог? Тајна је у томе што се знање, за разлику од, рецимо, чоколаде, или било ког материјалног производа – не може потрошити. Идеје се могу бесконачно експлоатисати. Наравно, проналазачи ће убрзо осетити како слаби тражња за њиховим проналаском, јер ће конкуренти у врло кратком периоду унапредити идеју и одузети им профит. У Ромеровом моделу раста, тржиште, у ствари, генерише нове идеје и тако непрекидно поспешује раст. Наравно, под условом да буде довољно улагања у истраживање и развој и да постоји одговарајућа заштита права интелектуалне својине.
Тако је Ромер пронашао механизам који може да објасни зашто привредном расту нема краја, када се покрене на овај начин. Бројна истраживања која су уследила након што је Ромер 1990. године објавио своју теорију ендогеног раста, управо су следила његове поставке: његове идеје су други економисти побољшали и унапредили – али је Нобелова награда ипак припала ономе који је први ову идеју зачео.
Други добитник овогодишње Нобелове награде творац је нумеричког модела који утврђује међузависност климатских промена и економије. Модел укључује емпиријске резултате из више научних дисциплина – пре свега из физике, хемије и економије. Овај модел, како у шали говоре коментатори овогодишње Нобелове награде, ретко ко је у целини проучио, а још мање емпиријски тестирао на својим подацима. Било како било, Нордхаусова идеја и порука добро је запамћена: друштво мора да одлучи колико је спремно да плати да би се избегла еколошка катастрофа.
Нордхаусов опус много је шири од оног за који му је додељена Нобелова награда. Нордхаус је, рецимо, истраживао Ромерову поставку о томе да ће иноватори брзо искусити да слаби тражња за њиховим изумом, и израчунао да ће од пораста друштвеног благостања иноватори зарадити свега 2,2 одсто, што је у потпуности у складу са налазима Ромерове теорије ендогеног раста. Фасцинантно је и Нордхаусово истраживање о томе колики је заиста домаћи производ неке земље, када се упореди са сателитским снимком Земље (ноћу), из кога се онда из јачине светлости коју та земља емитује може израчунати колики јој је домаћи производ. А тек кад се види колики је мрак у неким земљама... Не мање пажње заслужује и Нордхаусова теорија политичких привредних циклуса, где се објашњава да постоје законитости према којима ће и најбоља влада на свету најпре уводити реформе и примењивати строге мере, да би пред изборе постала најгори популиста, повећавала пензије, отварала школе и музеје... све док не добије следеће изборе, и тако укруг.
Научни опус Пола Ромера свакако је ужи од Нордхаусовог, што, наравно, ничим не умањује његове резултате. Али ће осим теорије ендогеног раста, Пол Ромер остати забележен у историји по још једној ствари. Наиме, јануара ове године, Ромер је након само петнаест месеци дао оставку на место главног економисте Светске банке. Повод за оставку био је скандал са чувеном Дуинг бизнис листом Светске банке, у којој је Чиле муњевито повећавао рејтинг у годинама кад су владали конзервативци, и истом брзином падао у доба владавине социјалиста - док се, у ствари, пословни амбијент врло мало мењао! Од сумње у методологију и резултате, још је гора његова оцена људи са којима је радио у Светској банци: „Никад у својој каријери нисам срео професионалне економисте који су у стању да изговоре толико ствари које је лако проверити и утврдити да нису истините.“
Да човек буде поносан на идеје које су нам подарили и на моралне лекције које нам остављају.
Фасцинантно је Нордхаусово истраживање о томе колики је заиста БДП неке земље, када се упореди са сателитским снимком Земље (ноћу), из кога се онда из јачине светлости коју та земља емитује може израчунати колики јој је домаћи производ. А тек кад се види колики је мрак у неким земљама
чули, а сигурно је да би им Вучићева, да је ситуација којим случајем обрнута, и како запарала уши. Треба ли, можда, разлоге за то Вучићево ћутање тражити у чињеници да се сам или заједно са својим европским политичким менторима прогласио творцем и најтврђим заговорником идеје заједничког балканског тржишта, за коју је баш дан пре Рамине поруке казао да је „можда најважнија политичка идеја региона од које никада неће одустати“? Крије ли се иза Вучићевог неуобичајеног ћутања нешто друго или пак само покушај и њега и европских ментора да се спаси што се спасти да од те најважније регионалне идеје коју су, подсетимо, пре само месец дана разрађивали Еди Рама и Марко Чадеж, чврсто обећавајући, у Тирани, да ће додатно закотрљати точак заједничког тржишта двју земаља, као претечу јединственог тржишта целог региона?
„Рамина изјава се не уклапа у све оно што смо до сада чули и све што је Албанија урадила, јер је од почетка подржавала све договоре о формирању регионалне економске зоне. Укупни билатерални односи две земље, а поготово економски, последњих година значајно напредују. Међусобна трговина је у порасту, а повећало се и учешће њихових компанија код нас и наших код њих“, каже за НИН Горан Свилановић, генерални секретар Савета за регионалну сарадњу.
Као представник организације која чврсто заговара јединствену економску зону, Свилановић подсећа да су у Трсту, на самиту Берлинског процеса, 2017. премијери региона усвојили акциони план о формирању регионалне економске зоне која би била мање од царинске уније и заједничког тржишта, али би допринела повећању трговине међу државама региона. „Бројке показују да у последњој деценији наша трговина са ЕУ расте, али у оквиру ЦЕФТА стагнира. Зато мислимо да постоји могућност да се то додатно унапреди“, каже Свилановић подсећајући да би у средишту те зоне и даље била ЦЕФТА, али би се она заправо проширила и на неке друге области, због чега он сам тај договор назива ЦЕФТА плус.
„Договорена су три нова елемента, попут слободне трговине услугама, отклањања нецаринских баријера и договарања механизма за решавање спорова у оквиру ЦЕФТА. Сва три елемента су у процесу усвајања и ратификације у националним парламентима или се о њима преговара“, истиче Свилановић уз опаску да је ово заправо само један од четири стуба на којима би требало да се темељи регионална економска зона. „Други стуб је мобилност радне снаге и признавање диплома. Преговори о томе су почели прошле недеље и очекује се да споразуми буду потписани у јулу наредне године. Трећи стуб је повећање конкурентности региона кроз усклађивање инвестиционих политика, а четврти је дигитализација“.
Занимљиво је да дигитализација подразумева и договор о ценама роминга, како држава региона међу собом, тако надаље и са ЕУ, а тог договора нема без телекомуникационих оператора на чијем се пољу баш ових дана води најновија регионална политичка и економска битка.
Љубодраг Савић каже да је опште познато да је српски капитал свих претходних година нерадо дочекиван у суседним земљама, те да и данас постоји несразмера између улагања из региона у Србији и обрнуто, мада је јасно да мале инвестиције наше привреде у суседне земље не могу бити последица искључиво немоћи српске економије. „Сигурно је да би економска сарадња и размена биле веће да није препрека које земље у региону постављају једна
У последњој деценији наша трговина са ЕУ расте, али у оквиру ЦЕФТА стагнира. Зато мислимо да постоји могућност да се то додатно унапреди Горан Свилановић
другој. Политика надвлада економију и уместо слободне трговине имате баријере и колоне камиона на границама. ЦЕФТА је некада замишљена као школа за првачиће који би на том терену требало да савладају стандарде и правила која важе у ЕУ, како би онда научени могли да се прикључе великом тржишту. Видимо да није одмакла предалеко, сведоци смо разних препрека и смицалица, које углавном долазе са политичког терена. Не видим како би онда, без претходног решавања тих проблема, могла да се гради јединствена економска зона.“
Свилановић, међутим, тврди да не би требало сумњати у спремност држава региона и каже да премијери шест земаља региона подржавају ову идеју, баш као и Европска комисија, али признаје да има и шумова на везама. „Неретко међу премијерима и онима који би ово требало да спроводе има шумова и потребно је време да се све договори. Постоје код свих нас различити лобији и њихов утицај се осећа. Сваке године и сваке сезоне имамо већи или мањи проблем на границама, блокаде, колоне возила. Под паролом `заштитимо домаће тржиште` у ствари се крију појединачни пословни интереси, који често уопште и нису национални“, каже наш саговорник закључујући да би управо 2019. могла бити година када ће се видети шта је реалност, јер би у њој већина тих договора и споразума морала да се утаначи и потпише.
Иста та 2019, ако не пре, могла би бити и година у којој ће се сазнати ко је нови власник Телекома Албанија. И да ли ће слободно тржиште овога пута превагнути над политичким баријерама или ће, ипак, због тих баријера Телеком Србија под присилом или не, одустати од ширења и на Албанију. Хоће ли двојица пријатеља – Александар Вучић и Еди Рама – под присилом или не, један другом заборавити „шамар“који је „недопустиво“стигао из Тиране или ће се, ипак, испоставити да државе овог дела Европе имају другачије и политичке и економске проблеме и интересе, толико различите да их је немогуће ујединити. Чак ни под патронатом ментора који и упркос очигледној жељи да економски чвршће увежу регион имају и пречих брига. И политичких, и економских, и трговинских, ако је ова поља уопште и могуће јасно разграничити.
Нема економског резона да се у ситуацији у којој телекомуникациони оператори немају простора за даљи раст бизниса купује Телеком Албанија Ненад Гујаничић