ОТРОВ У КРВОТОКУ
Расизам на Западу
Није увек лако раздвојити расистичке од културолошких или верских разлога за ксенофобију
Из очигледних разлога, призор немачке руље која гања странце по улицама и подиже руке у нацистички поздрав посебно је узнемирујући. Управо то се догодило недавно у Кемницу, суморном индустријском граду у Саксонији који је у бившој Демократској Републици Немачкој промовисан као узоран социјалистички град (од 1953. до 1990. звао се Карл Маркс Штат). Деловало је да је полиција немоћна да заустави дивљање које је уследило након што је један Немац кубанског порекла избоден на смрт у сукобу с двојицом мушкараца с Блиског истока.
Али ово није специфично немачки проблем. Десетине хиљада Немаца окупило се неколико дана касније у Кемницу на рок концерту протестујући против насиља усмереног против имиграната. А светина у Кемницу имала је много тога заједничког с неонацистима, следбеницима Кју клукс клана и другим екстремистима који су пре годину дана изазвали хаос у Шарлотсвилу, у савезној држави Вирџинији.
Оба ова града имају мрачну историју: нацистичку и комунистичку диктатуру у Кемницу, ропство у Шарлотсвилу. И мада су разлози за насилни екстремизам на оба места бројни, расизам је свакако један од њих.
Многи бели Американци, посебно у руралним деловима земље, тешко живе - школе су лоше, послови који се нуде су лоши, влада релативно сиромаштво. Али једно упориште које имају јесте осећање расне супериорности над црнцима. То је разлог због кога је период током кога је председник САД био Барак Обама нанео ударац њиховом самопоштовању. Имали су осећај да им тај статус супериорности измиче. Доналд Трамп је експлоатисао то осећање анксиозности и ресантимана.
Многи источни Немци, одгајани у ауторитарном поретку и неспособни или неспремни да искористе образовне или професионалне могућности које су им се отвориле у уједињеној Немачкој, окрећу се демагозима на крајњој десници који кривицу за све
своје проблеме приписују имигрантима и избеглицама, посебно онима из муслиманских земаља.
Анксиозност која обузима беле људе широм Запада вероватно је појачана растом кинеске моћи и осећајем да Европа и САД полако губе свој доминантни статус. Трамп је вероватно на то мислио када је прошле године у Варшави изјавио како је „фундаментално питање нашег времена да ли Запад има вољу да преживи“.
Ово питање подстиче друго: шта је Трамп подразумевао под „Западом“, и да ли је одбрана Запада нужно и расистичка у својој природи. У првој половини 20. века његови непријатељи (многи од њих у Немачкој) под Западом су подразумевали англофранцуско-амерички либерализам. Десничарски националисти, опет многи од њих у Немачкој, волели су да Лондон и Њујорк описују као „појеврејене“градове.
Према овом виђењу, либералним друштвима управљао је новац, уместо да почивају на начелу крви и тла.
Мађарско-британски филозоф Аурел Колнај тридесетих година је написао добро познату књигу насловљену Рат против Запада, подразумевајући под тим нацистички рат против западних демократија.
Али као што холандски и скандинавски популисти сада користе геј права и феминизам као симболичке батине којима ће ударати по исламу, десничарски лидери „Запад“доживљавају као нешто што мора да буде одбрањено од муслиманских хорди. Такви лидери често се реферишу на „јудео-хришћански Запад“. Ово их, заједно с ентузијазмом за десничарске владе у Израелу, штити од оптужби за антисемитизам, који је традиционално повезиван с крајњом десницом.
Није увек лако раздвојити расистичке од културолошких или верских разлога за ксенофобију. Политичари ретко отворено демонстрирају расизам као што то чини млади холандски политичар Тијери Боде, који је пред прошлогодишње изборе говорио о „хомеопатском разводњавању холандског народа“услед присуства странаца. Или као један републикански званичник у Пенсилванији који је недавно црне играче америчког фудбала назвао „бабунима“.
Све до пред крај 19. века, антисемитизам је био испољаван кроз религиозну терминологију. Јевреји су убили Спаситеља, Исуса Христа. Јевреји су користили крв хришћанске деце за печење мацеса (бесквасног хлеба, прим.) за Пасху, итд. Ово се променило када су маха узеле псеудонаучне расистичке теорије. Једном када је проглашена биолошка разлика између Јевреја и „аријеваца“, више се није могло назад из расистичке клопке.
Заједничка тема међу онима који верују да су муслимани претња западној цивилизацији јесте њихово одбијање да признају ислам као веру попут других. У питању је, кажу они, култура неспојива са „западним вредностима“. Управо се то исто у прошлости често говорило за јеврејску „културу“.
Иако се особе с муслиманским бекграундом међусобно врло разликују и долазе из различитих земаља (као и Јевреји), непријатељски однос према исламу и даље може да има форму расизма. Људи који с њим имају везе, зато што га практикују или зато што долазе из неке од муслиманских земаља, уљези су који морају да буду одстрањени.
А та врста искључивости ретко се задржава само на муслиманима. Сумњам да је маса која је у Кемницу по улицама гањала људе који нису изгледали као Европљани, била нарочито преокупирана питањима вере или културе. Слоган који је та руља узвикивала био је „Немачка Немцима, странци напоље!“
Неонацисти у Шарлотсвилу величали су јужњачку културу носећи симболе старе Конфедерације и нападајући црнце; сва поента Конфедерације и била је у очувању беле супремације. То је била суштина тог протеста. Али су његови учесници узвикивали и „Јевреји нас неће заменити!“
Оваква расположења увек су вребала на маргинама западних друштава, посебно у САД, где бели супрематизам има дугу и гадну историју. Десничарски политичари, надајући се да ће придобити више гласова, често дају наговештаје да и сами деле такве предрасуде. Али када је Трамп обзнанио да је руља у Шарлотсвилу укључивала и „неке веома фине људе“, или мексичке имигранте назвао „силоватељима“, постигао је да расизам буде увучен у политички мејнстрим. Кад најмоћнија особа западног света почне да подстиче насиље руље, јасно је да је Запад, како год да га дефинишемо, у озбиљном проблему.
Кад најмоћнија особа западног света подстиче насиље руље, јасно је да је Запад, како год да га дефинишемо, у озбиљном проблему