КАКО ВОЂА КАЖЕ
ТАЈНА ЕФИКАСНОСТИ СНС МАШИНЕРИЈЕ
Политика Тајна ефикасности СНС машинерије
ИСТРАЖИВАЊЕ
Мање је битно да ли су узор војска, мафија или комунисти из 1946, суштина је у томе да су напредњаци створили командно-штабну структуру организације, у којој све иницијативе и одлуке полазе одозго, док „шрафови“на дну служе само за извршавање наредби
Искуство каже да појачан степен репресије најављује крај аутократског режима – о чему говори, рецимо, посезање за чудовишним законима о информисању и универзитету на самом крају ере Слободана Милошевића, 1998. У кључу „пред зору је мрак најгушћи“могла би се, тако, читати
„суптилна“претња „страним шпијунима“, која је, кроз уста Марка Парезановића, функционера БИА, „појединцима из редова опозиционих политичких партија, делова медија и делова НВО“упућена у присуству председника Александра Вучића и премијерке Ане Брнабић. И то баш уочи 21. октобра, 20. годишњице
од усвајања омче за дављење непослушних медија у виду „Вучићевог закона о информисању“.
Ваља, ипак, бити опрезан са аналогијама, јер данашња власт не само да има спољну подршку која је Милошевићу крајем деведесетих била ускраћена, већ и ефикасну партијску
машинерију, о каквој је чак и Вучићев некадашњи старији коалициони партнер могао само да сања.
Тај закључак не ремети ни вест да високи функционери СНС управо обилазе Србију, како би, како рече Марија Обрадовић, чланица Председништва странке, „проверили да ли се све информације које стижу у централу странке слажу са стањем на терену“.
Машина није прокувала, тврде упућени. Напротив: стална контрола, уз одговарајуће подмазивање, део је пројекта на основу кога је џиновски апарат изграђен и стављен у непрекидни погон. А у појму „подмазивање“је и разлог из кога се, све и да Томислав Николић заиста покуша да оснује нову партију, не очекује значајан одлив садашњег напредњачког интересно повезаног чланства.
Настојећи да откријемо тајну успешности напредњачког премрежавања Србије, разговарали смо са десетак обавештених људи различитих профила. И сви су се вртели око неколико кључних појмова: од контроле медија и људи, до система награда и казни. А све те методе омогућило је стварање пирамидалне организације по угледу на војску, односно мафију, односно „комунистичку партију из 1946, али без комунизма“. Поједини саговорници помињали су и по два, или сва три поменута „узора“, концентришући се на суштину, а то је командно-штабна структура организације, устројство у коме све иницијативе и одлуке полазе одозго, док „шрафови“на дну служе само за извршавање наредби.
Наравно да је у целој причи битна чињеница да је СНС израсла из СРС, познате по доброј организацији и дисциплини. „У првој фази, инфраструктуру су им водили функционери СРС, верујући да је реч о континуитету политике СРС прилагођене европским захтевима. Кад су постали свесни да су преварени, на сцену је ступио фактор интереса“, каже Милорад Мирчић, посланик веран оригиналним радикалима. Мирчић подсећа да је, у време оснивања, нова странка „захваљујући Борису Тадићу и ДС, који су омогућили задржавање посланичких и одборничких мандата освојених на листи СРС, финансирана приходима из буџета“.
А онда су пронађени додатни извори „подмазивања“машине, као што је екстремна примена провереног метода партијског запошљавања. Није више тајна да се на платним
списковима јавних предузећа налазе чувени „ботови“и извршиоци других врста партијских радова чији је број немогуће прецизно установити. Зато наш саговорник са озбиљним разлозима да тражи анонимност каже да напредњацима „држава служи за намиривање партијске армије, због чега их је немогуће победити на изборима“. А наш други оправдано тајни саговорник износи (непровериву) цифру од чак 200.000 људи који су од 2012, захваљујући чланској карти, добили посао - али и обавезе које немају никакве везе са формалним радним местом.
Момир Стојановић, бивши посланик СНС и некадашњи директор Војно безбедносне агенције, каже да је доношење Уредбе о забрани запошљавања у јавном сектору 2016. искоришћено за разраду широког спектра страначког запошљавања. Предлози за запошљавање, објашњава он, под контролом су локалних организација СНС, а о њима одлучује Кадровска комисија Владе у којој доминантан утицај има СНС и њени коалициони партнери.
Тако смо, подсетио нас је Небојша Зеленовић, градоначелник Шапца, уочи београдских избора имали расправу о томе зашто су централне власти дозволиле да 3.500 људи добије посао на неодређено време у градским јавним предузећима. Београдски челници су то образлагали потребом да се људима који већ раде на одређено време „омогући годишњи одмор и маркица за превоз“, али је проблем што иста права нису омогућена и другим људима у истој ситуацији. Рецимо, онима за чије су запошљавање дозволу тражили представници ретких „опозиционих“општина.
Стојановић би могао много да говори о начинима страначког запошљавања, али то овде није једина тема, па зато само још једна опаска из исте области: превремено пензионисање искусних и стручних кадрова у институцијама у сектору безбедности је, каже, такође у функцији стварања услова за страначко запошљавање. А само у току прошлог месеца, пензионисано је неколико стотина припадника жандармерије...
Док се јавност „забавља“примерима награђивања страначких кадрова – попут актуелне прекоманде Ивоне Јевтић са места градске секретарке за културу на функцију директорке Музеја Никола Тесла – армија анонимних људи запослених захваљујући раду за СНС наставља да странци исказује захвалност за обезбеђен приход.
Један вид захвалности је проналажење „сигурних гласова“и учлањивање људи из најближег окружења, чиме се постиже „вештачко дизање чланства“. Напредњаци тренутно тврде да имају 700.000 чланова, што би значило да је сваки девети пунолетни грађанин поносни власник чланске карте СНС. Захваљујући неуређености те области, тај податак је немогуће проверити, али се, према речима Бојана Клачара из Цесида, та огромна цифра прилично слаже с подацима о политичком активизму из истраживања јавног мњења.
„Направљен је ланац у коме се нормира колико је ко обезбедио нових чланова и сигурних гласова, и у зависности од тога се награђује, новцем или напредовањем“, каже Мирчић, уз опаску да „зато имамо једну од најзанатскијих власти икада, у којој седе конобари, кондуктери, шофери...“
Други вид захвалности је издвајање дела плате за страначке потребе, а трећи је чињеница да се новозапослени не буне што се, без обзира на назив радног места, најчешће баве истим послом – изборним припремама које трају непрекидно.
„Сви имају партијски апарат који се бави изборима, али овде је то доведено до ратног стања“, каже један бивши напредњак. А Бојан Клачар, говорећи о елементима на којима је заснована успешност СНС машинерије – почев од наслеђене инфраструктуре и карактера СРС, познате по јакој организацији, преко огромне Вучићеве популарности у делу бирачког тела које тражи вођу, до ерозије других политичких странака – цитира Зорана Пановића и његову оцену о „револуционарној свести“напредњака. Та свест огледа се у жељи за победом и контролом на свим нивоима, па чак и на нивоу месних заједница. „За њих не постоје мање или више важни избори, машина ради сваки дан, на сваком нивоу“, каже Клачар.
Систем изборних припрема, заснован на концепту сигурног гласа, прецизно је разрађен. Најпре ступа партијски ешелон задужен да иде од врата до врата и бележи ко ће гласати за, ко против, а ко је уздржан, објашњава наш упућени саговорник. Онда наступа следећа екипа, која, у зависности од информација које је добила од претходника, нуди неку врсту помоћи, награде, или неки облик претње, чак и озбиљног малтретирања. „Обилазе у неколико таласа, све бележе, праве притисак тако да грађани стекну утисак да све о њима знају“, каже овај саговорник и оцењује да „све почива на страху и парама“. Стојановић тврди слично: „Политика владања СНС заснива се на медијима, новцу и страху“.
Савршено функционисање гломазног капиларног система обезбеђује се унутрашњом међусобном контролом. Квалитетна контрола, објашњава Мирчић, успоставља се тако што координатори за одређену област по
За домаће прилике, Вучић је неко ко се најбоље разуме у политичку комуникацију. Сваки дан се сатима бави страначким органима, доделом задатака
правилу потичу из других средина, јер „тако су окрутнији“.
„Тај систем може да функционише док не порасту унутрашње тензије, а оне расту са повећавањем броја незадовољних статусом. Да би се то предупредило, спроводи се негативна кадровска селекција“, каже Мирчић. То значи да се људима који нису квалификовани, поверавају значајни послови, а онда се они труде да сузбију сваку евентуалну побуну и сачувају позицију. А како су радна места додељена члановима странке углавном на одређено време, што је неки облик уцене, њихово понашање је лако контролисати. „Код чланства се створи Павловљев рефлекс, добићеш ако будеш добар“, каже Мирчић.
Још једну сврху постављања упадљиво некомпетентних људи на важне руководеће функције објашњава други саговорник: да би сачували статус за који знају да га не заслужују, ти људи су спремни да потпишу све што траже стварни доносиоци одлука, који се, формално, нигде не помињу, што их штити од евентуалне одговорности.
Сви они аутобуси који крстаре Србијом, оне помпезне страначке конвенције, сва бесомучна предизборна пропаганда, јасно је, коштају баснословно. Момир Стојановић је уверен да ниједна политичка опција, укључујући некада СПС, није располагала толиком количином новца као данас СНС. Он верује и да приходи од чланарине и буџетска средства сразмерна освојеним мандатима, нису ни издалека довољни да покрију страначке активности.
Одакле, онда, новац? Са изворима финансирања, каже Стојановић, упознат је мали број чланова странке блиских председнику, који немају никакве везе са страначком хијерархијом. Познати су, зато, неки ефекти: „Купују се посланици, одборници, локални покрети и групе грађана, као у Зајечару, Пироту, Дољевцу...“, каже овај саговорник.
Има и других метода. На њих подсећа Небојша Зеленовић, који се управо спрема да 6. новембра пред Конгресом Савета Европе говори о притисцима које трпе ретке локалне самоуправе које нису под напредњачком контролом. Од 2012, каже он, ухапшено је 113 особа у 48 локалних самоуправа, од којих су 34 били председници општина и градоначелници. Без обзира на то што цела акција (углавном) није довела до осуђујућих пресуда, а често ни до оптужница, циљ је постигнут: криминализовани су политички противници, након чега је олакшано преузимање власти – са изборима или без њих.
А након избора, време је за, како каже, класичне притиске на одборнике – попут, рецимо, посете Веселина Шљиванчанина, осуђеног ратног злочинца, опозиционом одборнику из Руме, са циљем да га убеди да пређе у СНС. „Високопозиционирани функционери у министарствима нудили су људима новац да пређу у СНС“, каже Зеленовић и додаје да ће све то документовати у Стразбуру. До сада су се, каже, људи плашили да о томе гооворе, али сада има већ 15 изјава одборника Скупштине града Шапца о притисцима које су трпели, а до одласка у Стразбур требало би да изјаве дају и опозициони одборници из целе Србије. Изјава Марије Обрадовић, да се „људи често занесу и помисле да, зато што долазе из малих средина, нико не контролише оно што раде“, заправо, потврђује речи наших саговорника према којима се председнику странке реферише о свему што се у странци дешава. Управо он, тврди се, на основу својих знања или информација блиских сарадника, одлучује о сваком постављењу на страначку функцију, до најнижег нивоа.
Да се Вучић интензивно, на дневној бази, бави функционисањем странке каже и Бојан Клачар: „За домаће прилике, он је неко ко се најбоље разуме у политичку комуникацију. Сваки дан се велики број сати бави страначким органима, истраживањима, слањем порука, доделом задатака и апсолутно је до краја информисан шта људи на терену раде“, каже Клачар.
Један од поменутих „тајних“саговорника прича и о постојању „неке силе која Вучића информише“, при чему нико не зна о коме је реч – примећено је само да му се, у одређеним размацима, доноси коверта, чију садржину прочита и одмах уништи папир. „Свако ради свој део посла, а код њега се све скупља. Систем је направљен по секторима, међу којима нема комуникације. Нико ником ништа не прича“, каже овај познавалац напредњачке крвне слике.
Сам Вучић је у једном од редовних ТВ наступа, у сегменту самосажаљења, открио да се свакодневно чује са Марком Уљаревићем из Стратеџик маркетинга, „који га једини пита како је“. Тиме је потврдио оно што сви знају – да темељно прати истраживања јавног мњења и на основу њих планира деловање и обраћања јавности. И то не само своја: „Први стуб његове моћи је армија активиста, а други медији. Створен је затворен систем у коме `главни` смисли три поруке, које се, потом, деле медијима и ботовима“, каже један од наших упућених саговорника.
Прича о контроли медија као начину контроле понашања бирача је прича без краја, али читаоци НИН-а су о том сегменту злоупотребе већ до-
Направљен је ланац у коме се нормира колико је ко обезбедио нових чланова и сигурних гласова. Зато имамо најзанатскију власт, у којој седе конобари, кондуктери, шофери Милорад Мирчић
били доста информација. Оно што публици традиционалних медија можда није до краја јасно, јесте прича о „ботовању“на друштвеним мрежама, односно о армији (плаћених) људи који су задужени за непрекидни рад на интернету. Али им је свакако јасно да је реч о изразито важном послу – с обзиром на сталне јавне обрачуне председника Србије са ауторима твитова који му нису по вољи.
Као ни већина других метода, ни интернет ботовање није напредњачка измишљотина – реч је само о степену примене какав до сада није виђен. Биће да и у томе важну улогу имају већ поменуте финансије, али нешто је и до организације. А о њој је, када је реч о ботовању на Твитеру, очигледно омиљеној Вучићевој мети, занимљиве закључке извукла твитерашица позната по „нику“(име под којим се појављује на тој друштвеној мрежи) АстроГ, заслуживши тиме специјални (мал)третман напредњачког бот-тима. Да не буде забуне, АстроГ истиче да је цела њена анализа којом се толико баве СНС ботови, настала на основу вишегодишњег посвећеног праћења, али без инсајдерских информација.
Суштински – и у области твитерботовања, види се постојање строго уређеног система, који, како каже ова саговорница, обухвата више од оних који куцкају на Твитеру. „Твитер тим свакако није самосталан, већ је део великог, сложеног механизма који се бави производњом лажне стварности, при чему је кључна реч – дисциплина“, каже саговорница НИН-а. Она је приметила постојање истакнутог дела организације, у који сврстава медије и бот-тимове, али и мистериозне позадинске службе, задужене за припрему материјала кога ови први пласирају. Такође, виде се и различите категорије ботова – од оних који обављају најједноставније задатке, до неке врсте вођа тимова, задужених за преношење актуелних задатака којима се, потом, сви баве.
Праћење је показало и јасну координисаност различитих нивоа организације, при чему некад причу најпре пласира бот-тим, па је онда Вучић саопшти на конференцији за медије, а онда медији преузимају разраду. У другим ситуацијама, процес тече обрнутим путем. „Има различитих варијанти, али је свакако реч о заједничком раду који координише неко с врха“, каже ова твитерашица.
А како се креира лажна стварност? С једне стране, упорно се твитује о „успесима“власти – па се бесконачно понављају тезе о високом расту, никад већим пензијама и слично. Са друге стране, провлаче се кроз блато сви њени критичари, и то тако да сваки противник („мета“) има, осим општих епитета (издајник, страни плаћеник) и неке своје етикете – тако је Сава Јањић увек неко ко је „носио кишобран Олбрајтовој“и „слуга Даута Харадинаја“, Сергеј Трифуновић је „наркоман“ итд. Када је потребно некога брзо оцрнити, користи се техника „спајања мета“, па је тако Сава Јањић „спојен“са Соњом Бисерко „која је супермегагига нападана“, не би ли се тежина свих претходних удараца прелила на њега.
„Као што је Контравизија добила улогу емисије 24 минута у паралелној стварности коју креира СНС, као што се праве паралелне НВО, тако је и Твитеру припала улога `јавности` у том паралелном универзуму“, каже наша саговорница, остављајући психолозима и другим стручњацима да објасне зашто је одабран баш Твитер.
Оно што је јасније од ефекта који се постиже стварањем слике о постојању јавности одушевљене сваким потезом власти, јесте да је функција бот-тима да загорча живот метама – а то су, првенствено, опозициони политичари, јавне личности које су противници власти и новинари. Ако, на пример, бот–тим почне да твитује алузије из којих се види да им је позната адреса становања неке мете, шта је то друго него ширење страха, о коме говоре и други саговорници, објашњавајући начин рада осталих делова напредњачке машине?
Као и у другим деловима машинерије, објашњава АстроГ, види се постојање строгог система контроле који не дозвољава самосталност – али ни писање гадости типа „треба вас убити, силовати...“, док се, с друге стране, такви испади критични настројених твитераша радо користе за нападе на противнике власти. Такође, види се да постоје награде за успешно остваривање задатака, територијална организованост, специјализована крила која се обраћају различитим сегментима публике...
Толики труд у обликовању свести дела друштва неупоредиво мањег од оног које се информише преко телевизија, још једна је потврда онога што Бојан Клачар износи као основну карактеристику деловања моћне СНС организације. А она гласи: ништа се не препушта случају. О каквом се изненадном свитању у таквим околностима може говорити?
Високопозиционирани функционери у министарствима нудили су људима новац да пређу у СНС