„Сумњиви“и синдикати
МЕХАНИЗМИ И АЛАТКЕ ПОПУЛИСТИЧКЕ ВЛАДАВИНЕ У СРБИЈИ
Популистичко управљање карактеришу грабљење државног апарата, корупција и масовни клијентелизам, а ту је и напор да се систематски потисне цивилно друштво као конкурент за репрезентовање интереса народа
Популизам постаје данас нека врста „баука који кружи светом“. Његово погонско гориво чине економска криза и раст неједнакости, али и мигрантска криза и пратећи тероризам, безбедносна криза и раст ксенофобије, чак расизма. Успон популизма је суштински израз дугог сутона демократије, њеног пражњења од реалног садржаја.
Он је нека врста политичке протезе која прикрива дефиците демократије, пре свега апатију, немоћ и губитак смисла, перспективе и поверења „обичних грађана“у политичке актере и институције.
Овде су предмет нашег интереса популизам и популисти на власти. Популистичко управљање карактеришу грабљење државног апарата, корупција и масовни клијентелизам (размена повластица и услуга за политичку подршку грађана, који постају клијенти власти), а ту је и напор да се систематски потисне цивилно друштво као конкурент за репрезентовање интереса народа.
И заиста, шта ће вођама народа аутономни медији, синдикати и професионална удружења?
За сваку куру одвикавања од пошасти популизма неопходно је стицање имунитета
на шест механизама популистичке владавине. Први је да популисти негују презир према плуралистичкој артикулацији политичке воље, подели власти и независности правосуђа или медија. Они који то не разумеју и не прихватају су „опасни“и њих треба маргинализовати и заплашити, а ако пружају отпор и изопштити, сатанизовати и криминализовати. Најновији пример пацификације потенцијалног отпора је изјава високог функционера БИА, дата у присуству врха власти, којом се претњом по безбедност и стабилност земље прогласе, поред (дела) опозиције,
медија и НВО сектора, и „неки синдикати“. Ко год реагује на ове тврдње без доказа и прецизне адресе упецао се, у култури која држи да „где има дима има и ватре“, у опасну игру самопрозивања и доказивања сопствене невиности.
Други механизам је комплетна ерозија институција и губитак поверења у њих. Добар пример су радни спорови који незамисливо дуго трају и којима не следи повратак на посао. Трећи је манир персонализације и централизације одлучивања у рукама лидера, Владе и министарстава, и то у широком луку, од БИА до просвете. Четврти је раширени клијентелизам, посебно партијско запошљавање – процена да је бар четвртина запослених у владајућим странкама и њихова контрола преко омотача сигурних изборних гласова је, уз преузимање медија, пример разорне комбинације притиска одозго и страха одоздо. Пети је намера да се превентивно спречи сваки облик организовања и отпора, рецимо, запослених и синдиката. Игре са пензионерима типа узимала–враћала своди се на то да власт процени колико новца може (и хоће) да издвоји за те намене, а добар пример је и никад доказана тврдња премијерке о политичкој позадини штрајка у Фијату и понашање власти током штрајкова у Фијату и Гоши. О временима и обичајима и формираном односу снага можда најбоље говори изјава левичара Дачића из 2014. да ће Закон о раду којим се ограничавају права радника бити усвојен чак и ако се он обеси на Теразијама.
Шести механизам је произвођење постистина - ретуширање вести и података тако да говоре у прилог властима, попут селективне интепретације података о паду незапослености или расту привреде – њихово проглашавање, без упоришта у реалним подацима, за најбоље у региону.
Кохорте интелектуалаца и „интелектуалаца“ангажоване су на овом „санирању терена“при чему су једни, малобројни то радили са страшћу (новооткривених) уверења, а други због угодног ухлебљења. При томе, већина је склона послушништву према чврстој, туторској власти, а истраживања показују да би се трећина због посла учланила у владајуће странке.
Насупрот томе, дубоко сам уверен да популизам и политички капитализам – брак из рачуна корпоративних елита и политичких олигархија и пратећи задах корупције и клијентелизма - нису једина преостала могућност.
Најновији пример пацификације потенцијалног отпора је изјава функционера БИА, који је у присуству врха власти претњом по безбедност и стабилност земље прогласио и „неке синдикате“