Домовину волиш кад је критикујеш
Пред долазак на Сајам књига, чији је почасни гост ове године његов родни Мароко, добитник Гонкурове награде објашњава за НИН зашто сваки писац приповеда о својој земљи чак и док измишља најфантастичније догађаје
Издавачка кућа Клио најавила је да ће Тахар Бен Желун, један од најзначајнијих савремених франкофоних аутора, боравити у Београду 27. октобра, и учествовати у програмима почасног госта Краљевине Мароко на 63. међународном београдском сајму књига (21–28. октобар).
Клио је објавио Желуново дело Брак из задовољства – причу која на почетку говори о праву путника да током одсуствовања од куће уговори привремену брачну везу, а напослетку проблематизује питања зла, расизма и миграција. „Први пут долазим у вашу земљу“, каже Тахар Бен Желун у разговору за НИН. „Радујем се што ћу је упознати и надам се да ћу се упознати с писцима преведеним на француски језик.“
Многи књижевници избегавају гужве? Посматрао сам из прикрајка неке од њих док улазе у халу: изгледало је као да су играли жмурке, дуго бројали држећи дланове преко очију и да сад обазриво корачају, пазећи ко би могао изненада да искочи.
„Писац је често усамљен“, одговара, „пише у самоћи, измишља сâм, а кад објави књигу мора да се сусретне с читалачком публиком.“Често посећује библиотеке, иде у школе и говори деци о списатељском послу. „Волим да им усадим жељу за читањем. Такође одлазим на књижевне вечери и сајмове. То представља другачије искуство, човек сретне све врсте публике; оне који вас читају и оне који вас не читају. Занимљиво... Пошто електронске
справе доносе претњу књижевности на папиру, важно је да говоримо о свом раду.“
Рођен је 1944. у Фесу. Завршио је арапско-француску основну школу и похађао француску средњу школу у Танжеру. Касније се преселио у Рабат на студије филозофије. Средином шездесетих протестовао је против насилног понашања мароканске полиције, био ухапшен и кажњен. Написао је прву збирку песама.
Емигрирао је из Марока у Француску и уписао Универзитет у Паризу. Докторирао је из области психијатрије и социјалног рада. Аутор је преко двадесет романа и песничких наслова. За Свету ноћ, код нас штампану 2002. у Народној књизи (превод: Надежда Обрадовић), награђен је Гонкуровом наградом 1987. и постао први марокански писац – добитник престижног признања. Матерњи језик му је арапски, целокупно дело написао је на француском.
И Брак из задовољства и Света ноћ почињу доласком Приповедача. Он стиже из пустиње, уста су му испуцала, говори промукло; чини се да му је кроз грло прошла „олуја песка и кристала“. Не скрива гнев у вези с начином на који се Мароко препустио Француској у време протектората: „И ево како смо се предали Поштованој Госпођи Француској, старој земљи просвећености и интелигенције, а постали испразни услед њеног смешно великог апетита. Није јој био довољан Алжир, ни Тунис, требало јој је да прогута и нашу земљу! Јадни Мароко! Јадна госпођа Франка! Па би изненада застао усред говора, попио гутљај воде, зграбио метлу и почео да чисти.“
Слушаоци гутају приче, доводећи на првим страницама у питање његово памћење. Никада машту! Сагледава садашњост, али с једном ногом увек остаје у прошлости.
„Историја често представља оквир унутар којег тече посебна прича с измишљеним личностима“, објашњава Тахар Бен Желун за наш магазин. „Овде, у роману Брак из задовољства, помињем појаву која је постојала четрдесетих и педесетих година прошлог века у Мароку. Трговци из Феса ишли су да склапају послове у Сенегал, Мали или у Гвинеју. Водили су црнкињу, сексуалну робињу. Полазећи од историјске чињенице, осмислио сам причу о трговцима из Феса. Све остало је фикција.“
Проза је испуњена зачинима допремљеним из Сенегала. Ким, коријандер, ђумбир, куркума, паприка, „мешавина зачина рас ел ханут заједно са мушицама“, цимет, клинчићи, кардамом, шафран, никако кари („у Фесу мрзе тај зачин“).
Важни су мириси. Парфеми. Снови. Визије. Халуцинације премерене пажљиво попут зрна бибера. И пун месец: „При таквој светлости најчудније ствари почињу да изгледају нормалне.“Ноћ: „Ноћ се продужила иза мојих капака.“
Уводни цитат узима из Хиљаду и једне ноћи, наратор се позива на усмена предања. Старица тражи дете с равном цртом усред длана, јер само деца с таквим знаком могу да пронађу скривено благо. Приповедач вешто меша традицију и савремено доба, преплиће предања и нове технологије на готово истој страници. Ту су, рецимо, разбојници што пресрећу путнике, али и машина за судове, недоумица главног јунака да ли да фотографију окачи на Фејсбук. Брзо се смењују генерације. Радња се сели у Тангер 2010.
Време се мери данима првих киша. У Светој ноћи, јунакиња, одгајана у тајности као дечак, због очеве срамоте што нема мушког наследника, начује део реченице: „...укус времена олизаног чопором паса“. Кроз прозу протутњи епидемија тифуса.
Путовања уносе у причу реч баобаб. Јунаци посећују мудраце да траже савет. Један од њих живи у старом,
Скоро сви моји романи смештени су у Мароко или говоре о њему, каже Тахар Бен Желун. „Мој однос према тој земљи је снажан, фундаменталан. Даје ми надахнуће, храни ме и чини моју опсесију"
одавно осушеном баобабу. Ископао је удубљење и борави у самоћи. Помало подсећа на живот књижевника?
„Дрво је симбол укорењености, идентитета. Тај женски лик поверава се дрвету пре него пође са својим господаром Мароканцем. Сâм писац исто осећа потребу да оствари однос са родном грудом, својом земљом, историјом и плодовима маште. Не постоји писац без корена, без физичких или психолошких репера. На сопствени начин, сваки писац нам приповеда о својој земљи, чак и кад измишља догађаје који су потпуно нереалистични и фантастични. Сервантес нам прича о оновременој Шпанији. Гарсија Маркес нам прича о својој Колумбији, Албер Ками о предратном Алжиру.“
У Браку из задовољства (превод: Љиљана Мирковић) промичу градови. Маракеш, Казабланка; путници чекају да аутобуси крену у Тазу и Ујду. Желуново родно место Фес гледано из даљине личи им на велику белу чинију која покрива друге чиније. Пише да би град потчинио оне који га први пут открију. „Кровови и терасе беху повезани, па су испреплетани оцртавали арабеску која је посетиоце из најудаљенијих крајева вукла у сањарење. Град је имао себи својствен мирис, сопствени дах, неодредив сплин који је у себи носио сећање на све парфеме изручене на његово тле од 808. године када га је основао мула Идрис I, директни потомак пророка Мухамеда.“
Историја Марока и савремени политички догађаји битно одређују животе ликова. Фикција није повест, али читалац је, на свој начин, проживљава у уверљиво измаштаном свету. Радња почиње у тренутку кад је та земља већ четири деценије под француским протекторатом, „а стара господа у Фесу која су држала град чувала су свој ауторитет са изванредним миром и спокојством“. Није их занимало, пише, шта се збива изван медине; за њих је свет престајао у тим уличицама.
Снажно је дочарана кратка сцена о окупацији дела Марока од стране Шпаније под Франком. Кратки профили домаћих улизица уз Французе у управи. Но, унутар породице, постоји и рођак Хафид, бунтовник и анархиста, убеђен да изгнанство краљевске породице треба искористити да се оконча ера монархије и успостави демократски систем налик шведском.
Чим је француска управа донела декрет за Бербере, усвајајући законе различите од оних важећих за Арапе, јунак Амир с оцем иде на митинг и узвикује паролу: „Сви смо муслимани, сви смо Мароканци“.
Уочи стицања независности, примећује „упадљив пример готово несвесног расизма који није вређао никог осим своје жртве!“Забележени су и пропали покушаји државног удара, ванредно стање проглашено шездесетих година.
У Желуновој прози важан је месец, поготово у епизоди из новембра 1955. Градом се проширила парола: „Мухамед V је на Месецу.“Сви Мароканци позвани су да са тераса, брда, дрвећа и кровова погледају како се на лицу пуног месеца појављује лик њиховог краља. Француска га је раније, заједно с породицом, прогнала на Мадагаскар. Тврдили да се оцртани профил смеје, да је смирен и сигуран у себе.
„Скоро сви моји романи смештени су у Мароко или говоре о њему“, закључује Тахар Бен Желун. „Мој однос према тој земљи је снажан, фундаменталан. Даје ми надахнуће, храни ме и чини моју опсесију. Мароко и његови становници нуде изванредан имагинарни потенцијал, што писцу пружа прилику да се сроди са земљом. Мој однос је критички. Писац не може да буде пропагандиста; ако воли своју земљу, треба да је критикује, да будно пази и означи све што му изгледа као неправда.“
Не постоји писац без корена, без физичких или психолошких репера. На сопствени начин, сваки писац нам приповеда о својој земљи, чак и кад измишља догађаје који су потпуно нереалистични и фантастични