Иван Клајн
Поуке из Новог Сада
Поштар ми је донео најновији број „Језика данас“, гласила Матице српске за културу усмене и писане речи, чији сам некад био уредник. Године 1997. нас неколико лингвиста састали смо се с председништвом Матице српске и договорили се да то буде лист намењен свим образованим људима којима је стало до матерњег језика, лист који ће се продавати на киосцима. Ово друго никада нисмо постигли, али часопис је и данас задржао своју физиономију, писан на строго научним основама, али истовремено приступачан и разумљив сваком школованом читаоцу. Зато се и у последњем броју могу наћи поуке и одговори на питања каква се често постављају у рубрикама као што је ова, или „Српски на српском“и „Пут у речи“на Радио Београду.
Ево само неколико примера. Од презимена на -ски не изводе се присвојни придеви, него само генитив: Улица Чернишевског, романи Достојевског, никако „Чернишевскијева“или „Достојевскијеви“. Није добро ословљавање са „Поштовани“, чак ни у званичним текстовима који се шаљу на хиљаде адреса, него треба додати неку именицу (Поштовани суграђани, Поштовани корисници), а најбоље би било да уведемо у праксу „Поштована господо“(даме и господо)“. Оба ова савета су у радовима уреднице др Раде Стијовић.
О подели речи на крају реда, за коју Правопис даје прецизна правила, рад су написале Владица Стоканић и Милица Божић Синчук. Прегледајући „Политику“и два њена часописа, успеле су да забележе тако невероватне грешке у положају цртице као што су зб-рисали, год-ина, необ-ична, београ-дска, непог-решиви, па чак и бр-ој и см-рт (мада се једносложне речи никада не деле).
Није добро оделење, обзиром да, за очекивати је да..., него само одељење, с обзиром да, може се (треба) очекивати да... (рад Драгане Савин). Из рубрике „Мали савети“: протестовати, никако протествовати. Устаљени склопови у којима непроменљива именица иде испред имена пишу се без цртице, макар именица била у падежу или у облику присвојног придева: Иди до кума Живке, тетка Стани, газда Николи, Хајдук Вељкова улица. Презиме турског председника треба писати Ердоган, не Ердоан, као што пишемо и презиме другог турског политичара, Давутоглу: у оба имамо такозвано „мукло г“, које нама чудно звучи, али се ипак изговара, па га треба и писати.