Крв се скида новцем
ПОСЛЕ ПРИЗНАЊА РИЈАДА
Реформе које принц Мухамед бин Салман обећава своде се на изналажење нових начина да Саудијска Арабија и они који с њом склапају дилове на њима профитирају. Смрт Џамала Кашогија ту неће много променити
Није нужно да се историја понови како би, у складу с чувеним диктумом Карла Маркса из Осамнаестог бримера Луја Бонапарте, из трагедије прешла у фарсу; да би се од прве стигло до друге, неретко је довољан и један корак. Као, рецимо, у случају убиства новинара Џамала Кашогија у конзулату Саудијске Арабије у Истанбулу.
Ријад је најпре скоро три седмице тврдио да је Кашоги из конзулата изашао жив и здрав, те да нема ништа с његовим нестанком. Потом да је његова смрт наступила случајно, у тучи која се отела контроли. Да би коначно признао да Кашоги јесте убијен, али да државни врх нема ништа с тим, него су га починили наводно одметнути припадници саудијских безбедносних служби... Једно за другим, све бесловеснија објашњења којима је заједничко било и то да нису пропраћена макар трунчицом исказаног жаљења или кајања због таквог исхода. Лични изрази саучешћа које су Кашогијевом сину упутили занемоћали краљ Салман и његов син, принц престолонаследник Мухамед бин Салман - или скраћено МбС, како воли да га зову - до тога тешко да добацују.
Оно што је целом свету било јасно чим су почели да цуре први налази из истраге коју су турске власти покренуле након што је Кашоги, од прошле године амерички резидент и стални сарадник Вашингтон поста, мистериозно нестао почетком октобра - да га је у просторијама конзулата убио и распарчао 15-члани специјални тим саудијских безбедњака који су с тим задатком у истом дану допутовали у Истанбул и отпутовали из њега - саудијске власти признале су тако (а и то само делимично) тек под великим међународним притиском. Заправо, тек кад су тај притисак појачали с једне стране Американци, као најважнији партнери и, кад год затреба, адвокати Саудијске Арабије; а са друге Турска, чији председник Реџеп Тајип Ердоган, наоружан доказима који су у међувремену прибавиле тамошње обавештајне службе, настоји да политички максимално капитализује насталу ситуацију.
Неспособним или неспремним да понуде сувисло објашњење за оно што се збило (а како би и могли: шта да се одговори на питање зашто је, ако није постојала намера да се Кашоги ликвидира, у саставу специјалног тима био и форензички експерт опремљен тестером за сечење костију?), Саудијцима је остало да се фокусирају на за њих сада важнији део санирања штете изазване овим крвавим скандалом: скидање сваке одговорности са моћног крунског принца, с обзиром на очеву физичку и менталну крхкост већ сада фактичког владара Саудијске Арабије. Ни то им, међутим, упркос помоћи коју им у том смислу обезбеђује администрација председника Доналда Трампа, не полази за руком. Јер, МбС (да га практичности ради и ми тако зовемо) поред свега осталог што контролише у земљи, надзире и рад обавештајних служби. Стога је тешко замисливо да је логистички крајње компликована ликвидација спроведена у иностранству - све са употребом Кашогијевог двојника не би ли се свету продала лаж како је несрећни новинар напустио конзулат и кренуо у обилазак Истанбула - могла да буде организована и спроведена а да МбС о томе ништа није знао.
Никог није импресионирала објава Ријада да су због онога што се догодило петорица званичника (укључујући и принчевог утицајног саветника Сауда ал Кахтанија) смењена, а осамнаесторица (међу којима и тројица службеника конзулата) ухапшена. Ако ишта, напори који се улажу да се МбС заштити од потпуне дискредитације само отварају простор спекулацијама да, уколико би се неким чудом и испоставило да нема ништа с организацијом Кашогијевог убиства, то значи да он нема такву контролу над државним апаратом какву мисли да има; и да самим тим није једини адут на кога страни фактори који имају посла с Ријадом треба или могу да играју. За неког ко жели апсолутну контролу и захтева апсолутну послушност оваква могућност би била скоро подједнако лоша.
Најгоре по Ријад могло је да уследи овог уторка за када је, пошто су његови сарадници и турски провладини медији претходно припремили терен најављујући обелодањивање доказа који недвосмислено потврђују да иза убиства стоји саудијска држава, било најављено да ће Ердоган коначно изаћи у јавност с „голом истином“о овом злочину. Налази из истраге до тог тренутка су, из тактичко-политичких разлога, дозирано пласирани у јавност, и креирана је атмосфера у којој се очекивало да турски председник предочи експлицитне доказе о умешаности саудијских власти у ликвидацију Кашогија, те околностима самог убиства.
Но, то се није догодило. Ердоган јесте рекао да нема никакве дилеме како је убиство Кашогија било планирано, и потврдио да је било брутално. Али - изузимајући детаљну хронологију кретања саудијског специјалног тима - није изнео ништа конкретно о томе како је оно изведено, још мање о индицијама да је МбС био на вези с убицама; аудио-записе о којима се толико причало, а који наводно откривају шта се тачно у просторијама конзулата дешавало, није ни поменуо.
Оно што Ердоган није изрекао индикативно је, ипак, и више од оног што јесте. Казао је тако да верује краљу Салману кад негира умешаност државног врха, али је пропустио да у истом том контексту помене и крунског принца: јасна потврда да њему не верује. То није новост - Ердоган никад није имао нимало симпатија за МбС; а ако Турци заиста располажу записом његовог телефонског разговора с убицама, као што се говорка, то би значило да би турски председник заиста могао да га политички сахрани. Чињеница да то, засад, није учинио у наизглед идеалној прилици која му се за то указала, сугерише да је Саудијцима спреман да пружи прилику да то сами реше тако што ће МбС бити ражалован а за престолонаследника одређен неко други (принчева им барем не мањка); али и да ће, уколико ствари не крену за њега жељеним током, бити спреман да открије и оно што је овом приликом прећутао - па нека у Ријаду виде шта ће онда.
Укратко, Ердоган је решио да до даљег задржи све опције отвореним - па и могућност за политичку трговину са Саудијцима. Две земље повезују неки заједнички непријатељи, те заинтересованост Анкаре за масовна саудијска улагања у ситуацији кад је турска економија у великим проблемима; али је онога што их раздваја много више; Ердоган зато очито намерава да из свега извуче неку корист какву иначе не би могао. А то што је у исти мах и „предложио“и „захтева“
Турски председник вероватно може да политички укопа саудијског престолонаследника, али је одлучио да засад то не чини
да се оној осамнаесторици ухапшених (мада се прича да је један од њих у Саудијској Арабији већ страдао под сумњивим околностима) суди у Турској само је мала представа за домаћу публику: јасно је да Саудијци на то неће пристати, као што не би ни други на њиховом месту. Јер, место злочина је технички саудијска територија.
Посматрано у ширем међународном контексту, пак, мало је вероватно да ће се у односу према Саудијској Арабији ишта битно променити. Западни политичари те челници великих корпорација ће, бојећи се лошег публицитета, неко време сигурно избегавати да се пред камерама појављују у друштву саудијских званичника, али их ужасна Кашогијева судбина свакако неће одвратити од тога да са њима склапају дилове. Као што је, упитан намерава ли да присуствује великом инвестиционом форуму (тзв. „Давосу у пустињи“) који је Бин Салман ове седмице организовао у Ријаду, то огољено формулисао Јозеф „Џо“Кесер, генерални директор немачког Сименса: „Ако бисмо избегавали да комуницирамо са земљама где људи нестају, онда бих једино могао да седим код куће“, констатовао је он.
Друге је још мање брига. Да ли је ових дана и недеља неко поводом случаја Кашоги можда чуо макар изразе забринутости, ако већ не осуде, из Израела, Русије или Кине?
Чак и кад би се некако оставило по страни мрачно наслеђе ригидног и бруталног, али захваљујући нафти пребогатог и зато међународно привилегованог саудијског режима акумулирано пре него што је МбС 2015. доласком на место министра одбране ступио на велику сцену - за престолонаследника је именован лане - његов лични учинак у ове три године, а посебно откако је постао крунски принц, катастрофалан је којим год критеријумима да се мери. Посебно за неког ко свету покушава да се представи као наводни реформатор.
Ево кратког прегледа. Илегални, катастрофални рат у Јемену који је ту ионако екстремно сиромашну земљу претворио у пустош, уз пратећу хуманитарну катастрофу. Приморавање либанског премијера Саада Харирија, фактички отетог током боравка у Саудијској Арабији, на оставку (по ослобађању и повратку у земљу повучену). Увођење копнене и поморске блокаде Катара - у координацији с Уједињеним Арапским Емиратима, Египтом и Бахреином - која умало није прерасла и у војну инвазију на ту заливску земљу. Стављање у кућни притвор - у хотелу Риц-Карлтон, додуше - пар стотина богатих и утицајних Саудијаца, наводно у склопу кампање борбе против корупције. Растући број извршених смртних казни и случајева прогона сваког ко се усуди да се огласи макар и најблаже формулисаном критиком државне политике. Хапшење активисткиња које су се залагале за право жена да возе - упркос најављеној, а у међувремену и реализованој одлуци којом им се то право даје. Бизарни дипломатски спор с Канадом - изазван једним твитом канадске министарке спољних послова који крунском принцу није био по вољи - те чарка с Немачком, и једно и друго због изречених примедаба на стање људских права у Саудијској Арабији... И онда, после свега тога и још понечега, шокантно Кашогијево убиство, и то у земљи која је, без обзира на све своје проблеме, довољно велика и моћна да може да узврати ударац. Закључак се намеће сам од себе: МбС, најблаже речено, није дорастао задатку - какав год тај задатак био.
За разлику од других припадника саудијске елите, МбС се није школовао на Западу. Био је, кажу, одличан студент - дипломирао је право - и важи за радохолика који уме и по 18 сати дневно да проведе на послу; али зна се и да има кратак фитиљ и да је неспособан да призна да је у нечему погрешио. Његова интелигенција се не доводи у питање; али ни његова бруталност, као ни поменута потреба за апсолутном влашћу. У случају убиства Џамала Кашогија, међутим, МбС више није тај који ствари држи под контролом - и то би могло да буде увод у његов пад.
Мухамед бин Салман, најблаже речено, није дорастао задатку - какав год тај задатак био