СКРИВЕНА ПОТРАГА ЗА МЛАДОЖЕЊОМ
Приватизација државних банака
Да је намерила да у транспарентном поступку прода свој удео у Комерцијалној банци, држава би јавности најпре објаснила због чега је пре неколико дана расписала позив за избор новог приватизационог саветника, ако се не зна шта је било са старим, као и зашто учестало мења чланове управног и извршног одбора. А да је намерила и да то буде јавно, не би, за разлику од претходног пута, остављала и могућност да се банка прода стратешком инвеститору, дакле без претходно расписаног тендера. Поготово што би такав процес додатно елиминисао готово пропалу Београдску берзу, коју све српске транзиционе власти свих ових година развијају само на речима, а заправо на све начине покушавају да заобиђу.
Овако, сем штуре најаве министра финансија Синише Малог да држава кани да до краја године прода свој
удео у Јумбес банци, наредне године и у Комерцијалној, као и да се припрема стратегија за Српску банку, све остало је практично непознаница. Опет се, иза леђа јавности, и упркос лошем искуству из недавне прошлости, када је пропаст и санација државних банака пореске обвезнике коштало око милијарду евра, одвијају чудни, и у најмању руку загонетни процеси. Почев од, сада већ пречестих, смена у редовима управног и извршног одбора највеће од ове три банке, Комерцијалне, преко нејасног плана за Српску банку коју је држава већ докапитализацијом спасавала од пропасти, до нагађања шта ће се десити са Јумбес банком, односно ко би могао да је купи.
Консултујући стручњаке, НИН је претходних дана истраживао да ли ове банке, а на првом месту Комерцијалну, као једну од највећих на домаћем тржишту, треба продати. Да ли је ово
право време за продају? Шта се крије иза штурих информација о најновијој банкарској стратегији државе и шта су мане, а шта предности даљег смањења удела државних банака на тржишту?
За почетак, сумњу да држава уопште намерава да прода Комерцијалну банку изазивају пречесте смене на њеном врху. Иако она одавно није у већинском власништву Србије, али има појединачно највећи удео од 41,7 одсто, док ЕБРД и ИФЦ (огранак Светске банке) поседују готово 35 одсто акција, стручњаци подозревају да владајуће структуре заправо сменама на челу банке покушавају да успоставе што чвршћу контролу, што се не поклапа са стратегијом приватизације. Зато аналитичар банкарског тржишта сматра да се иза ове најаве приватизације заправо крије куповина времена, како због обећања датог ММФ-у приликом склапања саветодавног аранжмана да
ће банка бити продата половином следеће године, али пре свега због притиска иностраних сувласника који исто то очекују.
Подсетимо, уговором са међународним институцијама које имају акције у Комерцијалној банци предвиђена је њена приватизација, али и такозвана пут опција, односно могућност да, уколико се то не деси, страни сувласници имају право да траже од државе да откупи њихов удео, и то за 252 милиона евра. „Држава не би имала никакву дилему да откупи удео ЕБРД-а и ИФЦ-а у банци, само када би цена била нижа. Овако, страхују од јавности, јер би 35 одсто акција банке платили прескупо, ако се рачуна да цела Комерцијална не би могла да се прода за више од 70 или 80 одсто од њене књиговодствене вредности, а то је око 400 милиона евра. Ако цела банка, у најбољем случају, може да се прода за 400 милиона евра, прескупо би било за 35 одсто њеног удела дати 252 милиона“, каже берзански стручњак.
Наиме, по тренутним ценама на Београдској берзи, на којој се тргује акцијама Комерцијалне банке, њена тржишна капитализација, односно вредност банке је око 280 милиона евра, што је тек нешто више од половине њене књиговодствене вредности. За Ђорђа Ђукића, професора београдског Економског факултета, стратегија државе у вези са продајом Комерцијалне банке, као највеће и, како каже, системски важне банке за државу, има неколико нејасноћа.
„Најпре, није примерено да берзанска компанија стално мења управу. Даље, несхватљиво ми је да се ангажује још 2015. приватизациони саветник, а онда се ових дана расписује позив за новог, а да притом не знамо шта је било са старим, ни да ли ће његови налази и предлози бити прихваћени. Развлачење процеса продаје банке иде на штету државе као највећег власника и то не би смело да се дешава“, каже Ђукић, уз упозорење да му је ипак најспорније што се сада уводи могућност да банка буде продата стратешком инвеститору, без јавног тендера и прикупљања понуда. „Таква врста продаје и то по берзанској цени акција, а то се предвиђа Уредбом која регулише начин и поступак продаје акција банака у државном власништву је недопустива. Берзанска цена не може бити репер за продају акција, у ситуацији када је тржиште акција плитко и подложно мешетарењу и обарању цене“, јасан је овај саговорник НИН-а.
Стручњаци се слажу и у оцени да се велики пакет акција, а у овом случају би то било више од 40 одсто, никада не продаје по берзанској цени, те да би такав начин продаје значио заправо намеру да се банка испод сваке цене прода унапред договореном купцу.
Ђукић, са друге стране, сматра да држава не би требало да продаје Комерцијалну банку, већ би чак и за тих 252 милиона евра требало да откупи удео ЕБРД-а и ИФЦ-а, али уз услов да се банком након тога руководи професионално. Своју тврдњу аргументује чињеницом да су финансијску кризу далеко лакше прегурале земље које су имале монетарни суверенитет, али и јак домаћи банкарски сектор, јер доминантно страни капитал значи у време кризе спасавање матичних банака и матичних земаља, не марећи за остала тржишта на којима послују. „Удео државних, па и домаћих банака на нашем тржишту је мали, али ипак захваљујући Комерцијалној банци, у мрежи експозитура њихово учешће је веће од 20 одсто. То је системски важна банка и одлука да ли је треба приватизовати или не, не сме да буде донета на основу обећања ММФ-у или неком другом, већ на основу државних интереса.
Најспорнија је могућност продаје стратешком инвеститору, без јавног тендера, јер берзанска цена не може бити репер зато што је тржиште акција плитко и подложно мешетарењу Ђорђе Ђукић
А интерес државе је да има јаку банку у свом власништву, уз наравно услов да та банка послује транспарентно и јавно, као и да има професионалну управу, плаћену по европским мерама и награђену у зависности од постигнутих резултата. Зато ова власт, ако жели да покаже да је нешто научено из претходних грешака, има могућност да на примеру Комерцијалне банке то и докаже“, каже Ђукић, чврсто уверен да се у овој ситуацији банка не може продати изнад 50 одсто њене књиговодствене вредности, те да сада „продаје само онај ко мора“. Притом, не свиђа му се ни чињеница да је унапред одређен рок да то буде половина наредне године, јер све то говори да нема интереса да се сагледа и анализира шта је најбоље за државу и њене грађане.
Заговорници продаје банке, пак, рећи ће како је веровање да се њоме може управљати професионално, изван партијских пипака и мешетарења, заблуда и подсећају на цех који је из буџета плаћен због лошег управљања државним банкама. Уверени су да биланси Комерцијалне банке ни сада нису транспарентно приказани, те би, и поред прилично очишћених биланса и решених ненаплативих кредита, разлог за ниску цену могли бити и урачунати губици новог власника због лоших ранијих пласмана који и сада оптерећују билансе ове банке, сматра наш неименовани аналитичар.
„Аргументи у прилог постојања државних банака заснивају се на томе да приватне банке не доносе одлуке које су оптималне са становишта друштва у случају кризе или постојања позитивних екстерних ефеката. Међутим, чак и ако државне банке имају предности у таквим ситуацијама, оне су изложене другим ризицима, попут политичке манипулације, слабије контроле рада менаџмента, корупције и слично. Ризици државних банака су посебно високи у друштвима која немају јаке институције и компетентну администрацију, а имају висок степен корупције. Наше искуство показује да су у стечај ишле углавном државне или домаће приватне банке са слабим управљањем. Зато је моја оцена да је у случају Србије за сада довољно да се задржи Поштанска штедионица у државном власништву, а да се државни ресурси усмере на стварање што бољег оквира и квалитетнијег надзора банака. Такав приступ би временом
Државне банке су изложене додатним ризицима, који су посебно високи у друштвима која немају јаке институције и компетентну администрацију Милојко Арсић
омогућио да се на тржишту појави неколико јаких, домаћих приватних банака“, каже за НИН Милојко Арсић, такође професор Економског факултета у Београду.
За разлику од Ђукића, Арсић верује да ово јесте добар тренутак за продају државних банака, јер, како каже, не верује да ће се у будућности појавити повољније околности. „Бољи тренутак је био пре економске кризе, можда би било боље да смо банку продавали прошле или ове године, али рачунајући на то да су светске и европске привреде у експанзији, да се банкарски сектор опоравља и да је наша привреда исто на том путу, солидна је тражња на тржишту за куповином банака“, каже Арсић који се са Ђукићем, ипак, слаже да је за приватизацију Комерцијалне банке изузетно важно да поступак буде транспарентан. „Потребно је обезбедити конкурентску процедуру да би се привукло што више потенцијалних купаца. Због чињенице да се у овој банци налази велики износ девизне штедње грађана, за коју гарантује држава, приватизација је оправдана само ако се као купац појави снажна финансијска институција са високим кредитним рејтингом. Зато је важно да се у тендерској процедури поред цене вреднује и квалитет потенцијалног купца“.
Арсић додаје да су међународне финансијске институције као сувласници банке одговорне за њене перформансе, колико и држава Србија, те би њихов захтев за откуп удела био оправдан само ако би држава грубо нарушила тендерску процедуру и инсистирала да се Комерцијална банка прода одабраном купцу.
Тек у сенци најављене приватизације Комерцијалне банке, као једне од највећих и најзначајнијих на тржишту, подједнако важне и партијама на власти зато што је идеална „банкарска златна кока“, али и штедишама, јер њој изгледа највише верују, остаје и накана надлежног Министарства финансија да до краја ове године, односно у преостала два месеца, изађе из власништва у Јумбес банци, у којој има тек нешто више од 20 одсто, али и да пронађе решење за Српску банку, у којој је заједно са државним СДПР-ом једини власник. Није јасно да ли ће Српска банка, такође, бити понуђена на продају, а још мање ко би могао бити купац, с обзиром на то да се ради о малој банци коју је држава у намери да спречи њену пропаст докапитализовала, а онда и усмерила искључиво на послове са наменском индустријом и извозом те индустрије. С друге стране, спекулације да је Мирољуб Алексић, власник Алко групе, највиђенији купац Јумбес банке и даље не престају, иако је он то неколико пута демантовао. Можда због чињенице да се не види нико други коме би било у интересу да купи тако малу и безначајну банку, са тржишним учешћем на нивоу статистичке грешке, а Алексић се већ опробао у банкарским водама (био је власник Алко, данашње Теленор банке), а његов Алфа Плам је међу прва четири акционара управо Јумбес банке.
Или ће бити да је најављена стратегија повлачења државе из банака, заправо, само додатно замагљивање реалности у којој је једино Комерцијална важна. Бацање прашине у очи јавности која би подједнако негодовала и у случају скривене приватизације и у случају откупа акција од ЕБРД-а и ИФЦ-а, јер правог решења, по свему судећи, нема. Не за сада и не у овој земљи.