Смечовање планете

ШАМПИОНСКИ ГЕН ОДБОЈКАШИЦА СРБИЈЕ

Када неко у само годину дана обједини европску и светску титулу, а управо то су урадиле српске одбојкашице, јасно је да се ради о достигнућу каквих је уопште мало у свету спорта. Заправо, овај подвиг у читавој одбојкашкој историји извеле су својевремено још само одбојкашице Совјетског Савеза.

У Јапан су испраћене тихо, након што су њихове мушке колеге освојиле четврто место на планетарном шампионату и скоро је извесно да су само селектор Зоран Терзић и девојке смели у пола гласа да разговарају о највишим дометима. Седам везаних максималних победа на старту бацили су, међутим, светла рефлектора на Терзићеве изабранице, а апетити су нарасли бар до освајања неке од медаља. А када су Тијана Бошковић, Бранкица Михајловић и екипа додале „рецку“у види тријумфа над моћним Бразилом (где одбојка уз фудбал има статус националног спорта) свима је постало кристално јасно да се спрема нешто велико. Два тријумфа над Италијанкама од којих се онај у финалу, у пет сетова, комотно може назвати епским, одбојкашице Србије одвела су у историју.

Кључ успеха не лежи у томе што је Тијана Бошковић најбоља одбојкашица света, а остатак тима игра у најјачим европским клубовима, јер то смо знали и раније, већ у чињеници да их Зоран Терзић познаје од када су „проходале“и њиховој безрезервној вери да Терза зна куда и како и кад не иде.

И шта сад? Селектор ће, како је најавио, покушати да одржи овај тим на окупу до Олимпијаде у Токију 2020. и учини нешто што никада никоме није успело. Освоје ли злато у Токију, девојке комотно могу да батале одбојку.

А држава ће бити дужна да им обезбеди статус спортских икона и подигне бар један споменик. Што, кад могу Илхаму Алијеву, председнику Азербејџана, одбојкашице су то свакако вишеструко заслужиле. З. Прерадовић