ОПОЗИЦИЈО, ПАЗИ, БОМБА!
Да ли је опет време за изборе
Већ у марту следеће године улазимо у изборну годину и онда је све могуће, обавестио нас је председник Србије - да имамо чиме да се забављамо док он доноси важне одлуке или да се заиста спремамо за гласање
Док траје нови круг игрице „биће избора - неће бити избора“, ево још једне теме за размишљање: не би ли, са становишта интереса власти, идеалан датум за ново гласање био - 24. март 2019, двадесета годишњица НАТО бомбардовања Србије?
Јесте да би такву одлуку цинични део јавности протумачио као „друго бомбардовање Србије“, али шта је то у односу на могућности које би се отвориле у кампањи? Има ли бољег начина да се, уз максималну (зло) употребу емоција, изврши контрола штете изазване противљењем Цркве и неких других значајних чинилаца нејасној идеји о „разграничењу“са Албанцима, тиме што би се максимално развила тема о великом вођи мале Србије који се храбро (као лав?) бори против моћних непријатеља?
Оставимо по страни датум, право питање је да ли ће избора заиста бити, или је само у току дисциплиновање напредњака?
Игроказ је већ виђен: председник Александар Вучић најпре нас је, без разлога, обавештавао да ће парламентарни избори бити 2020. године. Онда је наступио део о спремности да се изађе у сусрет онима који траже изборе: „Ако притисак буде велики и ако људи буду желели изборе, пошто их народ много воли, а питање легитимитета је кључно“, набрајао је Вучић пре него што је, у прошли четвртак, рекао да „не може сасвим да искључи могућност ванредних избора“. Потом су нас медији обавестили да су Вучићу одани Небојша Стефановић и Милош Вучевић, „од Вучића захтевали хитне изборе“. О председниковој реакцији на захтев сарадника нисмо обавештени, али нам је пренесено његово
објашњење да „већ у марту следеће године улазимо у изборну годину и онда је све могуће“.
Није међутим, све тако једноставно, јер у рачуницу на основу које се доноси одлука о потенцијалном расписивању ванредних избора, ипак не улазе само фактори из области пропаганде. Много је тога у игри – од калкулације која укључује друге предстојеће потезе, преко става спољних фактора о још једној куповини времена које би се могло искористити за извршавање преузетих обавеза, до чињенице да је, после дужег времена, опозиција у Србији почела да даје знаке живота. А не зна се баш где би то, кад се сабере са заглушујућом тишином у друштву, могло водити у периоду који долази.
И док не сазнамо шта је одлучио онај „један човек“који једини, како је приметио Зоран Лутовац, председник ДС, заиста зна да ли ћемо ускоро поново слушати тужну причу о бугарским возовима и осталим изборним прикљученијима, може се размишљати о аргументима који иду у прилог или против одлуке о расписивању превремених избора.
Из чињенице да су, одмеравајући аргументе „за“и „против“расписивања избора, двојица наших саговорника дошли до супротних процена, лепо се види колико је тежак посао нашег председника и колико смо, заправо, незахвални човеку који тако тешко бреме носи уместо свих нас.
Да видимо, прво, шта су неки од аргумената у корист одлуке о распуштању Скупштине, упркос чињеници да је онако темељно обесмишљена и готово потпуно затворена за иступе посланика опозиције. А није да таквих разлога нема, при чему није реч само о потреби за континуираним ванредним стањем, у коме се актуелна власт најбоље сналази.
Тако, рецимо, Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, указује да би, из угла режима, идеално било расписивање избора „пре него што Александар Вучић разјасни шта подразумева његов план за Косово и како би могао да трампи југ Србије за север Косова“. Јер, објашњава овај саговорник, тај план би, и без кампање Савеза за Србију, за трећину смањио подршку коју сада има, из простог разлога што је његовим досадашњим гласачима Косово важније од Европске уније. Миливојевић мисли и да би, у датим околностима, чак и да делимично демократизује изборне услове, у смислу извесног отварања медија и одржавања гласања без крађе, актуелна власт добила изборе пре откривања „косовске карте“.
„Вучић је озбиљан политичар који као неку врсту свог тотема види његово височанство рејтинг, свестан је да је најјачи, али да се сада појавио потенцијално озбиљан ривал. А најјачи је управо зато што се није изјаснио о Косову и баш тако и тиме, на дугој узици, држи део својих хипнотисаних бирача који и даље верују да ће, на крају, Вучић `превеслати` и НАТО, и Америку и ЕУ“, каже Миливојевић.
„Сам је поставио циљ да је за њега сваки резултат испод 30 посто подршке пораз, и зато има смисла да покуша да изборе распише што пре – свестан је своје снаге, али и чињенице да је та снага зависна од постојања, односно непостојања опозиције“, верује овај саговорник НИН-а.
А Бобан Стојановић са Факултета политичких наука уочава да има показатеља да се припремају избори, попут одласка на Газиместан и реакција на возикање косовског председника Хашима Тачија по Газиводама. „Све то делује као да Вучић има у виду изборе, на којима би тражио подршку за политику, односно мандат за доношење одлука“, каже Стојановић.
Опозиција не би пристала да учествује на октроисаним изборима, а Вучић је свестан да такви избори не би имали смисла, процењује Цвијетин Миливојевић
С друге стране, додаје он, стварањем Савеза за Србију стиче се утисак да се коначно нешто дешава на опозиционој сцени, па би логично било да Вучић покуша да их „сасече у настајању“, док су још неспремни. „Ако би освојили мање од онога што очекују, врло је могуће да би се распали“, каже Стојановић и додаје да до редовног термина за изборе, 2020, опозициони Савез има шансе да се озбиљније позиционира, реши проблем финансија, анимира активисте, што је све у овом тренутку готово немогуће. Због тога, као и због друге потенцијалне користи – куповине времена, односно одлагања изласка у сусрет захтевима ЕУ, овај саговорник верује да би избори могли бити расписани врло брзо, за два-три месеца, евентуално пола године.
Управо у настајању СЗС, међутим, Миливојевић види разлог против скорог расписивања избора. „Колико могу да видим, у овом тренутку у СЗС постоји већински став да се избори у недемократским условима бојкотују, односно да нема учешћа на изборима док се, макар, две најгледаније телевизије апсолутно не отворе или, због кршења закона, привремено затворе, тј. забрани емитовање појединих њихових програма“, каже Миливојевић, који верује да Вучић не би могао да игнорише бојкот СЗС.
Све и да се чланице СЗС, па можда чак и ојачане преосталим учесницима прошлонедељног опозиционог састанка посвећеног борби за фер изборне услове, одлуче за бојкот, јасно је да би се на изборима појавили други учесници са опозиционом улогом. Миливојевић, додуше, примећује да је Вучић паметније обезбеђивао такозвану конструктивну опозицију од Слободана Милошевића, тако да у том сектору има и екстремно шовинистичку и екстремно грађанистичку опцију.
Ипак, уверен је он, с обзиром на чињеницу да и истраживања јавног мњења која наручује власт показују да је СЗС друга снага по јачини, избори које би та коалиција бојкотовала, не би имали смисла. И Вучић је, каже овај саговорник, тога свестан: „Оно што би он желео је да СЗС учествује на изборима и проведе се као бос по трњу, тако да се угаси идеја озбиљног опозиционог обједињавања, која, заправо, не постоји од 5. октобра“, каже Миливојевић, који је, због процене да опозиција не би пристала да учествује на „октроисаним изборима“, склонији прогнози да превременог гласања неће бити.
Стојановић, међутим, није превише уверен у могућност изборног бојкота. Иако се слаже да би то било легитимна опција, али и метод за мобилисање бирача, овај саговорник поставља незгодно питање: шта ће да ради већина тих партија без прихода из буџета? У току је, каже, вагање између политичког преживљавања и мобилизације бирача, где чињеница да опозиционе партије немају изворе финансирања ни најмање не олакшава спровођење идеје о бојкоту.
Вучић, с друге стране, мора да одвага још нешто – а то је како да усклади неке будуће датуме (председнички избори долазе на ред 2022) тако да се не деси да локални избори буду одржани самостално, што, верује Стојановић, никако неће бити дозвољено.
И зато, чак и да нема других фактора који улазе у калкулацију – а има их, и сви су познати само Вучићу – доношење одлуке о распореду будућих гласања није нимало лако. Не би ли требало да се стидимо што тако мало емпатије имамо према човеку који се са свим тим бори само зарад нашег добра?
Стварањем Савеза за Србију коначно се нешто дешава на опозиционој сцени, па би логично било да Вучић покуша да их „сасече у настајању“, верује Бобан Стојановић