ИМАМО ИЗБОР: ПОВУЋИ СЕ ИЛИ СЕ БОРИТИ
Друштво Жељко Хубач
Тешко је водити разговор с човеком чије аргументе да не говори потпуно отворено прилично разумете. „Непријатно ми је да вам одговорим на питање како реагујем на своју смену. Како одговорити а не испасти нарцисоидни егоцентрик? Није на мени да то коментаришем. Разумете?“- каже ми на почетку интервјуа Жељко Хубач, бивши в. д. директора Драме Народног позоришта, смењен из непознатих разлога, а на основу законских овлашћења управника. Два сата касније, на моје питање зашто и даље штеди неке људе, одбија да им изговори имена и презимена и моли ме да не објављујем детаље о притисцима којима сам случајно била сведок, опет одговара на начин који не могу да не поштујем:
„Па, живимо у земљи у којој човек коме је стало до ансамбла, до продуцената, организатора, инспицијената, суфлера, свих оних који се метафорично и буквално ломе да се те представе изведу, не изговара имена. Не из страха за себе, него због одговорности према другима“. Надам се да текст који је пред вама неће коштати никог више од 300 динара на киоску.
Како се може разумети одлука управника Народног позоришта да искористи своја статутарна овлашћења и да вас смени 48 сати пошто је у Политици (13. октобар) освануо интервју у којем говорите о нелогичним одлукама управе Народног позоришта?
Јуна месеца Управни одбор је, на предлог управника и без икакве консултације са мном као в. д. директора Драме, одлучио да пренамени средства за представу „Нечиста крв“, чија је премијера била предвиђена за јесен ове године, за програме који је требало да буду финансирани из буџета међународне сарадње, чиме је била угрожена реализација комплетног репертоара Драме за јубиларну 150. сезону. (Требало је, поред „Нечисте крви“, да радимо „Травничку хронику“, „Покојника“, нове текстове Милене Марковић и Федора Шилија.)
Да апсурд буде већи, о том потезу управника и УО нисам добио информацију службеним путем, већ сам то сазнао сасвим случајно и када се испоставило да је тачна, питао сам их најпре усмено: људи, да ли ви знате да то значи да ми нећемо имати премијеру од 1. октобра па до
ко зна када? Немојте то да дозволите, ја као директор Драме не могу то да дозволим, јубиларна је сезона, побогу... Када је реакција изостала, упутио сам почетком јуна званични допис управнику и Управном одбору, указујући на све штетне последице такве одлуке по репертоар Драме у јубиларној сезони.
Пошто ни тада није било службене реакције, почетком јула сам ово питање изместио из институције у медије и током лета сам у разговорима за Политику и Радио Београд питао да ли је могуће да никог живог не интересује што у јубиларној сезони имамо продукцијску паузу од седам месеци, али и то што годину јубилеја дочекујемо са лошим светлосним парком, изузетно лошом видео и аудио опремом, дотрајалим димерским собама, столицама које се клате, питао сам и зашто три године нико није платио чланарину за ЕТЦ (Европска театарска конвенција) организацију у коју је Драма ушла први пут у историји НП-а? Јавно сам поставио питања која нас у Народном позоришту тиште. Ни тада није било никакве реакције. Али, када сам то исто поновио пре десет дана, уследило је решење о смени.
Шта сте овог пута изговорили што је доживљено драматичније него до сада?
И тада и пре тога питао сам „Ди су наши новци, ко их је потрошио!?“Само сада је била другачија медијска позорност... Појавио се тај скандал са пи-аром усред којег сам поновио питање које сам постављао читаво лето, и сада сам смењен. Министарство културе тврди да никада више новца није дало за Народно позориште него у овој сезони и то документује цифрама, а ми у Драми смо у ситуацији да имамо никада мањи буџет за продукцију!? Где су те паре нестале? Не пратим токове новца, али закључујем логично - ако немамо пара да урадимо ниједну представу до пролећа следеће године, онда или министарство није дало довољно новца, или су паре потрошене за неке друге ствари. Притом, овде није у питању само Драма, него су и Балет и Опера у продукцијским проблемима с обзиром на то да, колико ми је познато, ни та два сектора до марта наредне године неће имати премијеру!?
Министарство културе тврди да никада више новца није дало за Народно позориште него у овој сезони, а ми у Драми имамо никада мањи буџет за продукцију!? Где су те паре нестале
Министарство културе каже да је дало више новца него икада - не пита „ди су наши новци“- не смењује Савића - нема ништа против да он смени вас што се о томе распитујете? Мало је неприродно?
Јесте. Али није на мени да одговарам на то питање, морате га поставити Министарству културе. До сада је, од стране Министарства, од мене тражено да доставим списак награда Народног позоришта у протекле четири године, а од дела ансамбла информације о иницијативи за смену Дејана Савића. То, али и комплетан извештај о раду Драме у протекле четири године, критике, писма подршке том нашем раду која су послали значајни уметници и представници театарских институција из региона, захтев за смену управника Дејана Савића, све смо то послали у Министарство, а спремамо се да тај материјал пошаљемо и председници Владе. Министар Вукосављевић је јавно рекао да он има механизме да реагује у овој ситуацији и да ће заузети став. Како ће и да ли ће реаговати, не знам...
Да ли вам пада на памет да је неко питао неког у Министарству културе „докле ћемо ми да финансирамо да се тај мали Хубач прави паметан, нису му били довољни `Родољупци`, ево сад и председникових говора у `Балканском шпијуну`, па и онај Кокан се најављује, ...од наших ли пара треба да нас зезају...“?
Унутар куће и званичним путем ни на један начин нисам био цензурисан у креирању репертоара, то ћу поновити хиљаду пута јер је то истина. Да ли су се неком допадале те представе, да ли је кривио нос док их је гледао, да ли је био на свим премијерама, то је његова лична ствар. Не верујем да ме је Дејан Савић сменио са препоруком неког „изнад“. Уметници морају да стварају живо позориште, да, између осталог, и проблематизују одређену врсту актуелног друштвеног стања и колико ја знам, ниједан од актера који се у тим представама помињу, директно или посредно, било да је из претходних или из актуелних власти, није показао неразумевање за ту врсту уметничких слобода.
Да ли вам је пало на памет да је окидач за смену могла да буде представа „Балкански шпијун“Душка Ковачевића, у адаптацији и режији Тање Мандић Ригонат?
Да ли је „Балкански шпијун“била кап у чаши? Не знам. Не верујем. Био бих јако разочаран да јесте. Али, молим вас, употребимо логику: ако сам ја смењен због „Балканског шпијуна“, како је онда могуће да је Душко Ковачевић још увек директор „Звездара театра“!? Душко Ковачевић је дошао на генералну пробу „Балканског шпијуна“и рекао да би сваку реч потписао. Уверен сам да је највећи проблем то што сам поставио питање „ди су наши новци“? Прогутаће полтрони свих власти сваку политичку критику, али ово питање неће.
Како објашњавате да нико из актуелне власти није дошао на премијеру „Балканског шпијуна“?
Када је својевремено било најављено да ће тадашњи премијер Вучић бити присутан на изведби представе „Родољупци“на Позорју, у Новом Саду, добар део политичког естаблишмента је дошао те вечери у позориште, али се председник Владе није појавио. Затечени у позоришту, част изузецима, многи од њих су сутрадан имали потребу да јавно кажу да им се представа није допала. У овој земљи је изузетно развијена аутоцензура. Не желим да верујем да се цензуром баве људи који су на врху власти. Проблем је у систему у којем људи антиципирају шта ће да каже неко ко је изнад њих поводом нечега, па предострожности ради посегну за аутоцензуром. Ако то што је изговорено прође неопажено, и ако нико не реагује, онда и они ћуте. Али ако не прође, ако се дигне прашина, они ће имати доказ да су били против. Систем аутоцензуре је гори него деведесетих.
Како се то десило?
Зато што су ти људи који брину да нешто не погреше у међувремену променили толико странака да тешко могу ујутру када се пробуде да се сете у којој су сада партији и шта данас треба да мисле. Потребно је неколико умивања.
Да ли подржавате захтев уметника из вашег ансамбла, али и из других позоришта за смену Дејана Савића?
Неки људи су ме питали да ли бих се вратио на место директора Драме, а мој одговор је: после образложења за моју смену где јасно пише да Драма не ради добро, после свега што је у медијима тај човек изговорио о свима нама, својим колегама, не бих више могао да будем директор Драме у позоришту у којем је Дејан Савић управник. Зашто овако пажљиво одговарам? Зато што сам свестан клизавог терена где лако
Ако сам смењен због тога што нисам потписник писма подршке Вучићу, онда бих само могао да кажем – срам било онога који ме је зато казнио
може да се протумачи како је „Жељко Хубач љут што су га сменили и сада хоће да смени Дејана Савића“. Мислим да је захтев за смену оправдан, али као неко кога је Савић и поставио и сменио, ма како то постављење и смењивање изгледало, немам морално право да кажем ништа више од тога. Знате ли како сам ја постао в. д. директора? Добио сам обавештење да ме управник премешта са места драматурга на место в. д. директора Драме и уколико не одговорим на ту понуду сматраће се да сам одговорио негативно, а последица тога је прекид радног односа. Вас је Дејан Савић именовао?
Тако је. Било је протеклих година различитих натезања, полемика, притисака, али успевао сам да изгурам репертоар какав желим. Имао сам неколико врло јасних принципа – редитељ који направи добру представу би требало у наредне две сезоне да добије шансу да ради поново. Редитељи имају право на комплетну уметничку слободу, што подразумева и избор сарадника. Не додељује улоге директор Драме већ редитељ, али са пуном свешћу да ради у Драми Народног позоришта. Не волим да говорим о статистикама, али и тамо се могу наћи потврде да је ансамбл у протекле четири године био запосленији него раније. Једна озбиљна глумица ми је својевремено рекла: „Нисам се наиграла у твом репертоару, али ово је одлично.“Почели смо да функционишемо као трупа, почели смо да путујемо,... добијајући те дивне критике, домаће и међународне награде, честитања обичне публике, почели смо да верујемо у себе.
Ко би могао да има интерес да заустави ситуацију какву описујете?
Ово су времена у којима су аргументи постали глина. Невештим грнчарима је пружена прилика да од ње обликују посуде. И зато нам се много тога просипа... Пред сваким од нас стоји избор да ли ће да се повуче пред тим вајарима бесмисла и каже: „О. К, нећу више да радим свој посао, отићи ћу одавде“, или ћемо рећи: „Ово је наш дом, хоћемо да направимо неки бољитак, хоћемо да дамо смисао нашим животима.“
Шта се променило, ко се променио у међувремену? Савић или ви?
Народно позориште је огледало нашег друштва које не функционише на принципима и систему него на пречицама. Ја се нисам суштински променио, али сам постао мало грлатији зато што сам преузео одговорност. Због те одговорности сам имао моралну обавезу да поставим системско питање: да ли премијерку, министра културе, на крају крајева и председника, да ли њих интересује зашто најстарија театарска институција у Београду у 150. јубиларној сезони неће имати ниједну премијеру следећих седам месеци?
Уколико се одмакнемо од личног реваншизма, да ли верујете да би смена Савића била у интересу куће?
Мислим да после свега Народно позориште треба да промени челног човека куће. Али заиста мислим да и за место директора Драме треба тражити неког још упорнијег и млађег човека од мене.
Како сте разумели одлуку Југа Радивојевића да поднесе оставку?
Као моралан чин човека који осећа театар и гибања у њему, поштује колеге. Једино што му замерам у целој овој причи је то што је и он у својој оставци поменуо реч „политизација“, али верујте да имам разумевања и за то, будући да је засигурно и њему, на различитим нивоима, тешко због свега овога што се догађа у Народном позоришту.
Ако Дејан Савић остане на челу куће, да ли ћете ви остати на месту драматурга?
Да, хоћу. Народно позориште је моја друга куће. Све ово што радим, чиним зато што верујем да му својим чињењем помажем, а да би му нечињењем одмагао. И мислим да сви сарадници Драме Народног позоришта, уколико буду позвани, треба да наставе да раде. Дубоко верујем да наша посвећеност и љубав према Народном позоришту не би смели да се сломе пред било којим персоналним решењем.
Систем аутоцензуре је гори него деведесетих. Зато што су ти људи који брину да нешто не погреше у међувремену променили толико странака да тешко могу ујутру када се пробуде да се сете у којој су сада партији. Потребно је неколико умивања
Да ли се још неко сећа да је све о чему данас разговарамо почело отварањем таблоидне афере „зечица ангажована за пи-ар НП“?!
Феномен лудила у којем живимо је чињеница да смо ми дошли у ситуацију да коначно причамо о озбиљном проблему захваљујући Мирели! Да није било скандала са том женом, вероватно би и данас јавност остала неузнемирена чињеницом да Драма у години јубилеја нема буџет да избаци ниједну премијеру у наредних седам месеци.
Да ли је за вас указивање на утисак да је услов за руководеће место у Народном позоришту потпис подршке за Александра Вучића сувишна политизација?
Ако сам смењен због тога што нисам потписник тог писма подршке онда бих само могао да кажем – срам било онога који ме је зато казнио. Али ја заиста не верујем да је то разлог.
Ако би било отворено речено да је тај потпис услов за директора Драме, али и гаранција да ћете бити остављени на миру да остварујете са ансамблом своју „визуру репертоара“без „сече“буџета, да ли бисте прихватили?
Никад. Сад већ причамо о Жељку Хубачу, не о директору Драме. Ја веома волим ансамбл Драме Народног позоришта, али много више волим своју децу. Дакле, ја не могу да будем родитељ уколико се не понашам по моралним начелима које имам и којим их учим.
Од када сам постао свестан себе као човека у друштву у којем постоји политички плурализам, на начин на који постоји и који се не мења већ дуже време, схватио сам да би чланство у било којој политичкој партији од мене направило лошијег човека.
Да ли осим личне аверзије према политици имате неки други разлог да одбијате разговор о евентуалној политичкој позадини смене?
Ја знам да је све у животу политика, али не желим да увођењем овог догађаја у било коју политичку сферу пружим аргумент онима који траже начин да оправдају овај свој поступак. Чуо сам да је један опозициони посланик поставио питање моје смене у Скупштини Србије, тог човека у животу нисам видео, али су то неки људи одмах искористили да релативизују проблем сврставајући ме у неку политичку групацију. Ми смо направили друштво у којем медијски спин мајстори не губе време да сваку принципијелну ствар дигну на разину - ко је за Трампа, ко је за Путина, ко је за Вучића, ко је за Ђиласа,... Пустите ме да будем за кога ја хоћу, овде нико не смењује ни Трампа ни Вучића, ни Путина, не замагљујте суштину.
Шта је за вас суштина?
Понављам и понављаћу до изнемоглости, суштина је да Народно позориште у јубиларној 150. сезони неће имати премијеру скоро седам месеци, а да је неко уместо да реши проблем једноставно уклонио оног ко на проблем указује. Али тај проблем ће остати и сваком другом. Рупе на броду су ту, па су ту. Ја сам годинама чинио све да зауставим потонуће крпећи три рупе са два чепа и за све то време сам апеловао на управу Позоришта: „Дајте ми трећи чеп“! А они су се трудили да ми узму још један чеп, па да останем на том једном. На нивоу метафора, кажњен сам што сам тражио трећи чеп.
Поменути сте неколико пута Предрага Ејдуса, да ли би се ово десило да није отишао?
Сигуран сам да се ово не би догодило да је Пеца Ејдус жив. Знате, да није било Пеце никада се не би догодили „Родољупци“Андраша Урбана у Народном позоришту, не би се реализовали, не би дошло до премијере. Тамо где је он могао да удари ногом, моји ножни прсти би се увелико сломили. Пеца је био управник ове куће, за њим су плакали људи који су га директно сменили и који су му радили страшне ствари док је био управник. Али до последњег часа није престао да верује да је Народно позориште простор у којем може да се створи велика и значајна уметност. Иако је често изговарао: „Доћи ће време да ћемо се ми истомишљеници сусретати по катакомбама.“
Феномен лудила у којем живимо је чињеница да смо ми дошли у ситуацију да коначно причамо о озбиљном проблему захваљујући афери са Мирелом
Хоће ли?
Ово су јако, јако, јако тешка времена. Погледајте којом брзином нас напуштају наши највећи уметници и неспорни ауторитети, а колико се намножило вајара бесмисла... Али, ја не бих могао да живим да не верујем у бољитак.