И ВУЧИЋ СИТ, И ОВЦЕ НА БРОЈУ
Драган Великић
Недавно сам дао интервју недељнику Експрес. Речено ми је да цензуре нема, и да ће све што кажем бити пренесено у целини. Кад тамо из вилице текста цензори повадили очњаке, и још понеки зуб. Најважнија места избачена.
Наравно, неко се може питати шта сам тражио у Експресу? Зна се чије су то новине. Испао сам наиван, дао алиби режимском медију, да су и они, ето, отворени за другачије мишљење. Залуд моја намера да говорим тамо где се слуша широм затворених очију. Резерват слободног мишљења у Србији је скучени простор који чине три-четири недељника, два дневна листа, Н1, Ал Џазира и Кесић. Али, кренимо редом.
На прво питање у којем се цитира реченица Карла Билта да Срби никада не пропусте прилику да пропусте прилику, рекао сам „да би требало одвојити појмове ’Срби’ и ’српско друштво’, јер тек на ово друго може да се односи Билтово уопштавање. Већина Срба сасвим лепо уме да искористи прилику коју им пружи уређено друштво Немачке, Швајцарске, Аустрије... Нису наши проблеми од јуче; све их можете наћи врло јасно дефинисане код старијих домаћих писаца – Стерије, Нушића, Домановића, Лазе Лазаревића... Чудно, али између два светска рата та политичка оштрица као да је отупела, вероватно због диктатуре краља Александра. У том контексту за сада се добро држимо, неки писци још увек без страха остављају траг у књижевности,
Ако је један Александар успео да запуши уста мислећима у Србији, ко гарантује да то и другом неће успети
нарочито драмској, о овом (не)времену. А докле ће – не знамо.“
А онда, рука цензора избацује реченицу: „Ако је један Александар успео да запуши уста мислећима у Србији, ко гарантује да то и другом неће успети“.
Затим следе избацивања читавих пасуса, па тако на констатацију новинара да доста песимистички гледам на стварност - јер сам недавно дао савет младима да иду из Србије, или, уколико остају да се боре до краја - одговарам да је то реалистичко, а не песимистичко виђење.
„Дајте ми један разлог за младу, паметну и образовану особу да остане у овом ботовско-буразерско-мафијашком муљу. Не видим да ово убрзање урушавања свих основних друштвених вредности може да траје тако, унедоглед. Поготово што са урушавањем паралелно иде осиромашење.“
За читаоце Експреса толико. Избачен је следећи пасус: „Је ли могуће да се већински део становништва сведе на прекопавање по контејнерима и да пристаје на то унедоглед, и је ли могуће да онај мали део довољном количином отпадака напуни контејнере, и успе својим отпацима да нахрани већинско становништво? Ја у то не верујем. Али, све је могуће. Како ће се ова катастрофа Србије завршити видећемо. И без ичијих савета, они способни и нормални свакодневно напуштају ову земљу, из месеца у месец у све већем броју. Не знам хоће ли на крају остати довољно руку и за прављење сендвича гласачима тзв. Напредне странке.“
Следи питање шта бих ја урадио да имам чаробни штапић. Мој одговор (курзивом су означени делови који су цензурисани): „Зна се редослед – школа, болница, па суд. Лустрација – не могу ратни профитери, а нарочито злочинци, у скупштине, министарства, владу... Прочешљати власништво над медијима, преиспитати услове за националне фреквенције, па кренути на лоше приватизације, уништене фабрике, срушене савамале... Испитати и процесуирати све који доносе лоше одлуке по ову земљу, ко нас је и колико и зашто задужио, ко гради потпорне зидове који се руше, ко је донео одлуку о Железничкој и Аутобуској станици у Београду, ко је уништио ПКБ и коме је стварно продат, ко заташкава политичка убиства, ко поставља незналице и штеточине на чело културних институција, здравствених установа... Много посла.”
На крају следи питање зашто су грађани дозволили да нас медији са националном фреквенцијом толико заглупљују. „Нико нас ништа није питао, па нисмо ни били у позицији да нешто дозволимо или не дозволимо. Национални сервис је у служби владајуће странке и владајуће политике – као увек, с тим да још једино на том РТС-у има озбиљних садржаја везаних за културу. Спрега криминала и политике руководи осталим медијима... Стварно не знам шта бих ново имао да кажем на ту тему, јер свима је све јасно – и зашто постоји Пинк, и Информер, и остале сличне дружине, и томе служе, и зашто служе, и чиме се – у ту сврху – служе. Лично још једино гледам Ал Џазиру, Н1 и Кесића!“
И пишем за НИН.