ТРАМПОВ ШАПТАЧ
У председниковом окружењу има много уврнутих ликова, али мало је чудака - или мрачњака попут његовог вишег политичког саветника
Има много уврнутих ликова у окружењу америчког председника Доналда Трампа, али мало је таквих чудака - или таквих мрачњака - какав је Стивен Милер (33), Трампов виши политички саветник. Милер подсећа на типове с крајње деснице какви су много уобичајенији у Европи него у Сједињеним Државама: млад, дискретан, елегантан, помало чак и денди. Вешт је у распаљивању маса: његова запаљива реторика усмерена против имиграната и избеглица - „Подићи ћемо тај зид (на граници с Мексиком, прим.) високо, и направићемо га великим!“- Трампове присталице на митинзима доводи у френетично стање. Једна од његових досетки која наилази на одобравање гомиле јесте и она да ће мигранти Американцима донети грозне болештине.
Милер игра на све Трампове најгоре инстинкте: ратоборни шовинизам, осветнички презир према либералима, те непријатељски однос према
мањинама. Његова пристрасност је екстремна. Његовим речима речено: „За све што данас није у реду с овом земљом, одговорни су они који се противе Доналду Трампу!“Можда чак и стварно верује у то.
Оно што је чудно у вези с Милером, између осталог, јесте оно што изгледа као несклад између његових погледа на имигранте, избеглице и мањине на једној страни, те његовог личног наслеђа на другој. Он је потомак Јевреја који су се у САД доселили бежећи од погрома у Белорусији. Одрастао је у Калифорнији. Родитељи су му били присталице Демократске странке. Али он је већ у средњој школи почео да чита екстремно десничарска штива (попут магазина који се противе увођењу контроле личног наоружања и слично), и отад је непрестано повезан с идеологијама чије ставове је често тешко разликовати од антисемитизма. У Трамповом прошлогодишњем говору поводом обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста, Јевреји уопште нису поменути; неки верују да му је тај говор писао управо Милер.
Милер себе назива патриотом. Нема, наравно, ничег необичног у томе да Јевреји себе сматрају америчким, француским, британским, руским, па и немачким патриотима. Као што нема ни разлога зашто Јевреји не би могли да буду конзервативци. Маргарет Тачер је на високе функције у својој влади именовала неколико Јевреја, што је бившег премијера Харолда Макмилана навело да заједљиво примети како је у њеном кабинету „више Естонаца него етоноваца“. (Чиме се хтело рећи да је у влади више Јевреја источноевропског порекла него аутентичних Британаца који су завршили ексклузивну средњу школу Етон, у којој су се школовали многи будући припадници британске елите, прим.)
Осим Милера, има у Трамповом окружењу и других Јевреја. Герија Кона поставио је за директора Националног економског савета, а Стивена Мнучина за министра финансија. Ниједан од њих двојице није нативиста. Кон је оставку замало поднео прошле године након што је Трамп стао у одбрану насилне руље белих супрематиста у Шарлотсвилу, у Вирџинији. Оставку јесте дао ове године, али у знак протеста против увођења царина на увоз челика. Као и Мнучин, и Кон верује у ниске пореске стопе и неспутано
слободно предузетништво. (Џареда Кушнера би требало изоставити из ове дискусије, будући да је једини разлог његовог присуства у Белој кући то што је ожењен Трамповом ћерком Иванком.)
Оно што је необично јесте истовремено бити и Јеврејин и нативиста (или је барем необично изван Израела). Франкфуртер алгемајне цајтунг недавно је писао о томе да се један број Јевреја прикључио антиимигрантској Алтернативи за Немачку (АфД). Изгледа да су многи од њих руског порекла. Преувеличани страх од муслимана који тобоже само што нису уништили Запад чини се као главни мотив који их наводи да се прикључују крајњој десници. Милера прогањају сличне апокалиптичне визије. А има и других његовог кова: на пример, власник ланца казина и велики Трампов симпатизер, магнат Шелдон Аделсон.
Али постоје јаки разлози зашто Јевреји у дијаспори обично не постају нативисти. Нативистички покрети који инсистирају на специјалним привилегијама произашлим из крви и тла неизоставно су лоши по мањине, посебно по Јевреје, што је водило управо оној врсти насиља које је Милерове претке својевремено и натерало да побегну из земље.
Некима је чудно што су антисемити оптуживали Јевреје да су или архетипски бољшевици или архетипски капиталисти. Историјски посматрано, већина Јевреја, будући да су живели у сиромашним селима, нису били ни једно ни друго. А Волтер, који свакако није био велики пријатељ Јевреја, једном је о Лондонској берзи рекао следеће: „Овде Јеврејин, мухамеданац и хришћанин послују један с другим као да су исте вере, а реч неверник користе смо за оне који банкротирају...“Капитализам, као што знамо, превазилази границе.
Емиграција, ни у ком случају увек добровољна, јеврејска је судбина још од осмог столећа пре нове ере. Отворена друштва, верска толеранција и слобода кретања су били благослови у којима се ретко уживало. Отуд традиционална привлачност места попут Амстердама, или, кад смо већ код тога, Сједињених Држава. Ово објашњава зашто амерички Јевреји настављају да највећим делом гласају за Демократску странку, чак и кад постану имућнији. Норман Подхорец, амерички интелектуалац конзервативне оријентације, написао је књигу Зашто су Јевреји либерални? Њега је збуњивало то што - као што је један други конзервативац, Милтон Химелфарб, својевремено приметио „Јевреји зарађују као епископијанци а гласају као Порториканци“.
Али нема ту ничег збуњујућег. Зазор према нативизму резултат је дугог и крвавог искуства. А тај зазор сада долази до изражаја кроз растуће дистанцирање многих америчких Јевреја од Израела. Нативизам, који потенцира да Јевреји своја права остварују на рачун Арапа, у порасту је и у Светој земљи. Иако израелски премијер Бенјамин Нетанијаху призива Холокауст кад год му то одговара, он је идеолошки ближи евангелистичким хришћанским зилотима и десничарским нативистима, попут мађарског премијера Виктора Орбана, него америчким Јеврејима.
Ово је разлог и због кога ће, упркос томе што се много говори о моћним јеврејским лобијима у Вашингтону, већина Јевреја и даље гласати против Трампа, иако је он готово ропски одан израелској влади, а отворено непријатељски настројен према Палестинцима. То је разлог и зашто је Милер толики чудак. Обележавајући израелску Нову годину, Рош Хашану, Милеров некадашњи рабин, Нил Комес-Данијелс, осудио је Милерову политику као „потпуну антитезу свему што зна о јудаизму“. Нисам сигуран да јеврејска теологија подржава овако вехементну процену, али јасно је како рабин види ствари.
Када је Вилијам Кристол, неоконзервативни коментатор који је својевремено флертовао с крајњом десницом, изразио своју згроженост Трампом, Дејвид Хоровиц, један од Милерових ментора, Кристола је назвао „одметнутим Јеврејином“. Сигмунд Фројд би ово назвао „пројекцијом“. Заправо, овај концепт је стар најмање колико и вавилонски Талмуд, у коме се упозорава: „Не ругај се свом суседу због мане коју сам имаш“.
Милер је јеврејског порекла, али је од тинејџерских дана повезан с идеологијама чије је ставове тешко разликовати од антисемитизма