РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ ПОНОВО ХЕРОЈИ
Од фалсификовања историје, слављења злочинаца као хероја и оживљавања политике која је пружала идеолошку, моралну и практичну подршку злочинима, опаснији су потпуна стагнација поступака за ратне злочине и заустављање истрага. Бивше апологете рата сада предњаче у негирању ратних злочина
Уместо суочавања са злочинима из прошлости последњих година на делу је фалсификовање историје под окриљем власти. Лажирање историје прати нешто још опасније - потпуна стагнација поступака за ратне злочине, нарочито оних за које постоји сумња да је за њих одговоран врх тадашње власти. За хероје и победнике проглашавају се они који су у последњој деценији 20. века тако успешно бранили српска огњишта да су Срби завршавали у збегу. То је била судбина Срба којима су ти „хероји и победници“, а у стварности осуђени
ратни злочинци и губитници, пружали заштиту.
Садашњи председник Александар Вучић, са подршком коју је уживао једино још Слободан Милошевић, углавном се вербално ограђује од тог периода, али суштински његови најближи сарадници и поданички медији лажирају блиску историју. Од тих покушаја фалсификовања чињеница и прања биографија опасније је заустављање истрага за злочине, о чему сведочи за НИН Владимир Вукчевић, некадашњи тужилац за ратне злочине.
„Моје мишљење је, на основу истраге и доказа, да убиство албанских затвореника у Дубрави није могло да прође без тадашњег самог врха власти. Покушали су да лажно прикажу да су сви изгинули у НАТО бомбардовању, али је вештачењем утврђено да су убијени стрељачким оружјем. Колико знам, та истрага коју сам покренуо 2011, сада се уопште више не спроводи. Слично је са убиством тројице браће Битићи. Дошло се до информације да је наредбу за убиство издао тадашњи министар полиције Влајко Стојиљковић (убио се 2002),
али колико је мени познато та истрага сада такође стоји“, каже некадашњи тужилац Вукчевић.
За убиство више од сто албанских затвореника у затвору Дубрава маја 1999. истрага је обухватила тадашњег министра правде Драгољуба Јанковића, његове сараднике, високе функционере МУП-а, и Николу Шаиновића, тада потпредседника савезне владе, који је осуђен због других злочина на Косову. Злочин у Дубрави био је некад део хашког поступка против Милошевића, али је изузет да би суђење било брже завршено. Милошевић је умро, а поступак је могла да преузме Србија. Шпански тим за судску медицину је још 13. августа 1999. почео ексхумацију гробова у Ракошу где је пронађено 97 тела затвореника из Дубраве. Велика већина је убијена стрељачким оружјем. Сумња се да су тадашње српске власти искористиле НАТО бомбардовање затвора у Дубрави, 19. и 20. маја 1999, за масакр затвореника наредних дана. Масакр су, како се сумња, извеле три групе: одред затвореника који је за ту намену пребачен из других затвора у Србији, а који су након тога пуштени, затим део затворских чувара, и припадници специјалних јединица МУП-а. Убијање затвореника прво је започето калашњиковима и бомбама, па су позвани страни новинари да „сведоче о НАТО злочину“. Међутим, они су изразили сумње у верзију српске власти, јер су на пример у једној просторији затвора која није погођена бомбом видели 25 тела која су имала прострелне ране. И после ових сумњи у званичну верзију покољ је настављен, али су у затвор дошли специјалисти за „зоље“и експлозив. Осим бројних страних новинара који су о овоме извештавали протеклих деценија у најугледнијим светским медијима, забележени су и бројни искази преживелих Албанаца, али и сведочења појединих службеника тадашње Владе Србије, који указују да је покољ договорио тадашњи врх власти.
Разрешење злочина за који се такође сумња да је у њега умешан Милошевићев режим - убиства америчких држављана браће Илија, Мехмета и Агрона Битићија - више пута је најављивао председник Вучић, још у својству потпредседника и председника Владе. Тако је 7. августа 2015. рекао да је расветљавање тог злочина „питање нашег кредибилитета и поузданости као партнера, да ли смо у стању да истражимо и казнимо одговорне за злочин“. Рекао је и да је у питању монструозно убиство.
„Чак су и једног Србина покушали да изведу са Косова у централну Србију. Ухваћени су и ухапшени само зато што нису имали визу. После 14 дана у притвору у Прокупљу одведени су и хладнокрвно убијени без било каквог разлога“, рекао је тада Вучић. Жива браћа Битићи, Фатиос и Илир, и њихов адвокат су прошле године јавно изнели тврдње да им је Вучић 2015. на састанку са њима и тадашњим америчким амбасадором у Србији, рекао да је за убиство њихова три брата одговоран Горан Радосављевић Гури, командант Жандармерије из времена сукоба, а данас члан Главног одбора СНС-а.
„Председник Вучић нам је рекао да кад би се то десило њему, он би урадио све што би могао да пронађе убице свог брата. Рекао нам је да он верује да је Гури одговоран. Сада се понаша као да му је Гури брат и ради све како би га заштитио“, рекао је Илир Би-
тићи тада за БИРН. Четворица америчких републиканских конгресмена су јула 2017. писала потпредседнику САД Мајку Пенсу обавештавајући га: „Председник Вучић је наставио да одржава блиске односе са главним осумњиченим у овом случају, Гораном Гуријем Радосављевићем... Све ово се догодило упркос уверавањима председника Вучића да је Радосављевић одговоран за наведене злочине. Закључак је да председник Вучић не држи своја обећања и не поштује одлучност америчке владе да тражи правду у случају Битићи“.
Иван Ђурић, из Иницијативе младих за људска права, каже за НИН да у Србији данас ретко кога занимају информације о сукобима 90-их и злочинима.
„Постојање масовних гробница у Батајници, на ободу Београда, претешко је за размишљање. Волео бих да грешим, али тиха већина је превише тиха, а ратнохушкачка мањина је упорна“, истиче Ђурић.
Он указује да држава Србија систематски не поштује или апсолутно негира пресуде Трибунала у Хагу, а тиме и међународно право.
„У пракси то значи да осуђени ратни злочинци могу бити народни посланици, иако наш Закон о избору народних посланика јасно каже да мандат престаје након осуђујуће пресуде. Такође и припадници Војске задржавају своје чинове, иако наш закон јасно каже да се чин губи након затворске казне. Државни званичници их представљају као хероје. Након пресуде Војиславу Шешељу, којом је први пут утврђено да су злочини почињени на територији Србије, држава није предузела ништа да обештети жртве, или на неки други начин покаже одређену одговорност“, каже Ђурић. Омиљеном опозиционару и политичком оцу данашњих властодржаца не само да је омогућено да седи у Скупштини, него му је дозвољено да у Хртковцима, због чега је и осуђен, поново организује дивљање. Истовремено заборављена је кривична пријава која је теретила Шешеља за умешаност у убиство премијера Зорана Ђинђића.
Ђурић упозорава да су сви они који указују на политику која је била генератор ратних злочина етикетирани као издајници, страни плаћеници, аутошовинисти и оптужени да проглашавају српски народ за злочиначки и геноцидан.
„Време је да се тај парадокс, односно највећа замена теза у нашем јавном простору коначно разјасни. Нису мировни активисти који одају почаст жртвама ратних злочина, а које су починили припадници српских снага, ти који именују српски народ као злочиначки. Српски народ тако покушавају, и ускоро ће успети уколико их не спречимо, да обележе они представници власти и националистичких струја који злочинце славе као хероје, и оживљавају политику која је пружала идеолошку, моралну и практичну подршку злочинима“, напомиње Ђурић и истиче да у Србији само невладин сектор инсистира на индивидуалној одговорности за злочине, коју утврђују судови, чиме жели да се покаже да лице злочинаца није лице целе Србије.
С друге стране бројни су примери како представници власти Србије сада и непосредно глорификују осуђене ратне злочинце и фалсификују историју. Последњи пример је, можда и најупадљивији, када је новцем свих пореских обавезника Војска Србије штампала и промовисала на Сајму књига штиво Небојше Павковића, који служи казну за ратне злочине и кога чека и поступак у Србији јер је био оптужен за атентат на Милошевићеве политичке противнике. Павковић се предао добровољно суду Уједињених нација у Хагу 2005. и правоснажно је 2014. осуђен на 22 године затвора као командант армије на Косову за присилно премештање, депортације, убиства и прогон албанског становништва. По истим тачкама као део заједничког злочиначког подухвата осуђени су Никола Шаиновић, потпредседник владе СРЈ, на 18 година, Владимир Лазаревић, командант приштинског корпуса, на 14 година, и Сретен Лукић, начелник Штаба МУП Србије на КиМ на 20 година. Павковић је био ухапшен у време „Сабље“под сумњом да је пружио помоћ при атентату на Вука Драшковића у Будви 15. јуна 2000, када је био начелник Генералштаба. Име му је било и на оптужници, али му није суђено, јер је отишао у Хаг. У правоснажној пресуди за убиство Ивана Стамболића и атентат на Драшковића у Будви, којом је утврђено да је Милошевић наручилац ликвидација политичких противника, описује се и улога Павковића. По наређењу Павковића, непосредни атентатори на Драшковића у Будви превезени су војним хеликоптером и добили су војно возило, униформе и легитимације. Износећи одбрану у истрази, Павковић није негирао да му је Милошевић тражио да се пребаце припадници ДБ, али је рекао да није знао да је у питању атентат на Драшковића и да није видео ништа сумњиво. Ово суђење би морало да га чека после одслужења казне за ратне злочине са које најраније може да изађе јануара 2020. Не би било изненађење да му садашња власт приреди свечани дочек као што је
Скоро све државне штампарије издају такозване мемоаре ратних злочинаца. Лазаревић је већ предавач на Војној академији
то учинила када је Лазаревић, његов колега у истом злочину, пуштен 3. децембра 2015.
„Од представника власти ми данас не чујемо ону паролу - Трибунал је антисрпски суд који никада нећемо признати, али чујемо све остале аспекте тог наратива – да су злочинци хероји, да су кроз суђење и служење казне пропатили за рачун Србије. Међутим, пошто су власт, они и делају у складу са тиме. Тако су тадашњи министри одбране Братислав Гашић и правде Никола Селаковић својевремено путовали авионом Владе Србије да Лазаревића сачекају при изласку из затвора и да му праве друштво на путу за Србију где му је приређен свечани дочек“, каже Ђурић.
Он подсећа да је Селаковић, који је сада генерални секретар председника Вучића, изјавио да је Лазаревић узор младима.
„Од тог шамара здравом разуму и демократским вредностима се нисмо опоравили изгледа још увек, јер су у међувремену скоро све државне штампарије кренуле да издају такозване мемоаре ратних злочинаца – и Новости, и Службени гласник, сада и Министарство одбране. Следећи и последњи корак је Завод за уџбенике и наставна средства. Лазаревић је већ предавач на Војној академији“, наводи Ђурић.
Да постоје дела која поткрепљују фалсификовање историје показује и осуђујућа пресуда од 30. октобра за осморо активиста Иницијативе младих за људска права, која је донета експресно за разлику од дуготрајних поступака за ратне злочине. Осуђени су правоснажно на плаћање по 50.000 динара због наводног кршења Закона о јавном реду и миру, јер су 17. јануара 2017. звиждуцима и транспарентом дочекали говор хашког осуђеника Веселина Шљиванчанина на трибини СНС-а у Бешкој. Шљиванчанин је осуђен на 10 година за помагање и подржавање мучења хрватских заробљеника из Вуковара и из притвора је пуштен 2011. после две трећине казне. Он је ухапшен јуна 2003. у Београду, после скоро две године скривања и десетосатних насилних демонстрација у којима је, према званичним подацима, повређено 46 полицајаца и уништено девет полицијских возила, као и десетине приватних аутомобила. Међу демонстрантима, од којих су најагресивнији били навијачи београдских клубова, били су и садашњи председник Вучић и министар одбране Александар Вулин. А ових дана, Сретен Живановић, одборник скупштине Шапца и некадашњи мајор Војске Србије, дао је писану изјаву како је Шљиванчанин покушао да га врбује да пређе у СНС.
Иван Ђурић из Иницијативе младих напомиње да је српско друштво и даље талац Милошевићевог наслеђа.
„Све док наше друштво у целини, али и ми као појединци, не превазиђемо Милошевићеву ратну политику, то лажно србовање које нам је његова пропаганда продала као изговор за све трагедије које смо нанели и које смо доживели, за нас нема напретка. Лустрације у Србији никада није било, ни у војсци, полицији, службама, у правосуђу, нигде - а најмање у политици и у медијима. Зато је могуће да Илустрована политика у 2018. изгледа као да се ништа није променило 20 година, и да су ратни злочинци хероји“, каже Ђурић.
Он истиче да будућност зависи од тога како се односимо према Милошевићу и његовој политици која симболизује сушту супротност демократији и миру за које се након њега сви декларативно залажу.
„То није довољно, то је и он радио – декларативно. Никада не сме бити подигнут споменик Милошевићу у Београду, где је то у процедури, нити у било ком месту у Србији, и то је одговорност пре свега председника Вучића и премијерке Ане Брнабић, који морају послати јасну политичку поруку, уверљиву и убедљиву, да то није могуће у европској Србији. Злочинци нису хероји, него су врло једноставно – злочинци, њих се стидимо и одричемо, да не би цело друштво било одговорно за њихове поступке“, каже Ђурић.
Мало је вероватно да ће се другачије понашати садашња власт која се не одређује ни према старијим злочинима, а све не би ли била прихватљива за све гласаче. Са једне стране заустављају рад државне комисије за комунистичке злочине и разматрају иницијативу за подизање споменика шефу Озне Александру Ранковићу, а са друге стране подижу споменик чувеном српском писцу и противнику комунистичког тоталитаризма Бориславу Пекићу. Зато је невероватно да ће се суштински исти људи из деведесетих одрећи сопствене прошлости апологета рата и негирања ратних злочина.
Сви они који указују на политику која је била генератор ратних злочина етикетирани су као издајници, страни плаћеници и аутошовинисти