ШЕТАЈУЋА МЕТА
Власт и медији
Без устручавања, Вучић је изјавио да Пинку или Хепију нико не може да забрани љубав коју упућују њему и мржњу коју упућују свима који не деле исте емоције. Наравно да може – закон по ком је фреквенција јавно добро, али у Србији није остао нико ко сме да примени закон
Делује невероватно, али европски парламентарци су први пут у сусрету са председником Вучићем остали ускраћени за скеч „ја, жртва“, иако га је домаћа јавност интензивно гледала последњих дана. „Он је до сада сваки пут бацао новине на сто и говорио како га сви нападају… Овај пут то није учинио“, изјавила је посланица ЕП Тања Фајон.
Можда и можемо да разумемо што им се није пожалио да га нико од коалиционих партнера није бранио и што су му министри подвалили назадовањем на Дуинг бизнис листи - ипак се ради само о малој свађи међу пријатељима. Али да пропусти прилику да се пожали на медије, и то у тренутку када га ти исти парламентарци оптужују за рапидно опадање људских права и медијских слобода?! Њега, човека чије емотивно стање не поштује чак ни Прва телевизија на коју је добровољно дошао и чијим водитељима је морао да се вајка: „Нисте ме питали ни данас да ли ме је узнемирило то што поједини политичари, случајно
моји политички противници, забрањују новинарима да буду новинари, и то најтиражнијим новинарима, зато што другачије мисле.“
Можда му је, али само можда, било непријатно да пред европским званичницима, као напад на себе представи недостатак новинарске емпатије за туженог уредника таблоида који је за шест месеци 1.016 пута прекршио новинарски кодекс, али пре ће бити да је до сада невиђена суздржаност последица насловне стране Илустроване политике. За неупућене, часописа који је таргетирао све штампане медије којима прва помисао није: „Што ми волимо Вучића, толико га волимо да нећемо радити свој посао, већ ћемо му се удварати за све паре које примамо.“Уз паролу „Пси су пуштени“и фотографију бесног пса који симболично оличава Данас, Време и НИН и још неколико пута – Данас, Време и НИН (нису могли да намакну ниједан штампани медији преко тога који није већ удављен или га нека од патриотских државних инспекција управо не дави), издајници су побројани. А како Вучић да стане испред европских парламентараца и тресне о сто троје новине? Тешко да би то био баш велики прасак.
А тешко да је велики прасак и сама насловница Илустроване, уз чињеницу да је само делимично добро одрадила свој прљави посао. У оном едукативном делу у ком је прозвала Политику и РТС (шта ви радите док звери нападају) баш и није успела да их „напујда“да узврате: Политика се оградила и од насловнице и од понуђеног задатка, а РТС је закључио како је некад омиљена Бујошевићева парола „није српски ћутати“прецењена и да је боља она „ћутање је злато“. У указивању на правог непријатеља у овом друштву већ је била успешнија - на друштвеним мрежама појавила се изнуђена и очекивана формулација: „Њих је четири одсто у овом друштву, зар не можемо да их сатремо за дан?“Могу, а вероватно у догледно време и хоће, бар некога од нас. Проблем је што та врста сатирања обично произведе нових четири посто, а онда је потребно и њих сатрти, а то већ постане превише видљиво а често и веома неуредно. И то Вучић и те како добро зна - има искуство како је изгледало поспремање иза његовог Закона о информисању.
Ипак, само наивни могу да се надају да сe Вучић оградио од позива на линч који је преко Илустроване политике упутио Ђорђе Мартић, исти човек који је био уредник Политике експрес у време објављивања текста „Ћурувија дочекао бомбе“, зато што се забринуо да судбина слична Ћурувиној не задеси неког од прозваних новинара. Пре се забринуо за своју судбину у присуству европских парламентараца, па је часопис минорног утицаја без проблема осудио. Али Пинк и Хепи су већ нешто друго, њих је принуђена да гледа цела Србија због националне фреквенце коју имају, за разлику од Н1 и осталих кабловских. Са парламентарцима или без њих, без икаквог устручавања је изјавио да тим телевизијама нико не може да забрани љубав коју упућују њему и мржњу коју упућују свима који не деле исте емоције.
Наравно да неко може – закон по ком је фреквенција јавно добро. Штета само што у Србији није остао нико ко сме да примени закон који се не свиђа Вучићу.
Само наивни могу да се надају да сe Вучић оградио од позива на линч који је преко Илустроване политике упутио Ђорђе Мартић. Пре се забринуо за своју судбину у присуству европских парламентараца, па је часопис минорног утицаја без проблема осудио