Геније из Смиљана у трећој палатализацији

Прејудицирајући могућност понављања лапсуса, као оног o првом и другом Косовском боју, власти су (п)оставиле бившег директора Музеја Николе Тесле за помоћника Ивоне Јефтић, ваљда да је муне испод стола пре него што изговори нешто слично

Свакога дана, од јутра до мрака, пред Музејом Николе Тесле, запажа се исти призор: гужва на улазу, гужва у Улици Крунској, све се ори од чаврљања на енглеском, немачком, словеначком, италијанском... Групе се смењују на сат времена, али сви долазе раније да не одоцне на вођење кроз поставку. Касније не могу тек тако да се разиђу, морају да сваре и размене утиске.

Понедељком, који је званично нерадни дан Музеја, заказују се појединачне ВР туре, што значи да гост добије кацигу и неку врсту даљинског управљача уз помоћ којих пролази кроз Теслин свет, који му тумачи „лично“велики научник. Анимација је изузетно уверљива, од одела, преко нарације, гестикулирања, до сценографије и протока времена, односно старења генија из Смиљана.

Упирући контролор на виртуелну икону, посетилац улази у разне етапе Теслиног живота и стварања у лабораторијама на Лонг Ајланду и у Колораду. Прагматични амерички ум помогао је да се један српски, лички, генијалан, оваплоти, али чак ни он није био довољно зрео да прихвати све Теслине замисли и патенте. За будуће нараштаје остављено је да конструишу летећу машину налик свемирском

броду, као и читач мисли који детектује и преводи покрете у оку.

Све чиме се Тесла бавио, намењено је људској слободи и доступности човеку укроћених сила природе, од наизменичне струје, до теледиригованих пловила, са нагласком на „бесплатно“, или „што јефтиније“. Тесла је био и филозоф, па се додиром на један екран, појављују његове изреке на разне теме. На другом уређају могуће је пратити Теслино детињство кроз холограмске цртеже, што је све идеја аутора нове сталне поставке, др Бранимира Јовановића, и директора Музеја у два наврата, и донедавно.

Током другог мандата Јовановића (2014-2018), установљене су и ВР туре, као врхунац домаћег приступа музеологији. Јовановић је дао да се спроведе у дело апликација за мобилне уређаје са сличним, али прилагођеним садржајем, што значи да су Теслини лик и дело још доступнији широкој јавности.

Музеј је из године у годину незванични шампион по броју посета, неретко је отворен и у касним вечерњим сатима, јер има „много пословних људи са препуним агендама, и јединим ноћним слободним терминима“, како објашњавају у овој установи. Кроз поставку воде студенти техничких факултета са врсним знањем енглеског језика. Све је овде на нивоу крајње нетипичном за Србију, што може да се тумачи и као наслеђе (над)човека коме је Музеј посвећен, али и оних који су га водили.

У периоду од оснивања до данас у Музеју је извршено много значајних активности, кажу даље запослени, не желећи да иком од директора (Вељко Кораћ, Александар Маринчић, Марија Шешић, Владимир Јеленковић и Бранимир Јовановић, два пута), придају посебан значај, јер сви су били посебни, значајни и веома посвећени. Прво је, веле, целокупна архива Николе Тесле микрофилмована, потом је и дигитализована, укупно160.000 докумената – личних и финансијских, сва Теслина кореспонденција, чекови, његове белешке, истраживачки и научни радови, цртежи и, наравно, сви његови патенти. Дигитализована је и хемеротека, 56 свезака са новинским исечцима које је Тесла скупљао током живота. Осавремењена је стална поставка, док је Музеј све време био отворен. Обрађене су и публиковане многе теме из живота научника, презентоване као сталне или гостујуће изложбе. Објављен је велики број књига, у којима су Теслин рад и истраживачка открића приближена публици. Унеско је целокупну архиву овог истраживача уврстио у листу „Памћење света“почетком 2000-их, уписујући је на листу светске културне баштине.

И сама зграда Музеја је споменик културе, дело познатог архитекте Драгише Брашована. Лепа је, али мала за све што нам је Тесла оставио, па се међу посетиоцима развија интеракција гуркањем. Али, када се уђе у последњу одају, сву у мраку, где у ниши стоји позлаћена урна са Теслиним посмртним остацима, завлада потпуна тишина. Сви би да одају почаст овом вансеријском уму, макар ћутањем.

Међутим, у делу јавности, оном који ретко или никад не залази у Музеј, већ се одавно галами да је Теслиној урни место у крипти Храма Светог Саве. Иницијативу је покренула СПЦ 2006, и обнављала је поводом разних јубилеја, годишњица од рођења изумитеља, његовог јединог боравка у Београду… док се у последње време у идеју унело и нешто науке. Тако Владан Вукосављевић о овогодишњем Васкрсу каже да су чак и Исак Њутн и Чарлс Дарвин, данас под окриљем Вестминстерске опатије у Лондону, иако су својим теоријама „највише уздрмали темеље цркве и са њом били у непријатељским односима“. Шта су за њих учиниле њихове земље, то наш министар културе не каже, док се Теслом поткусурује у име „националног јединства“. И занемарујући жељу његових наследника.

„Урна Николе Тесле је на изричиту молбу породице, тј. Милице Трбојевић, наследнице Саве Косановића, 1957. године пренета из Њујорка у Београд, у музеј, где је 1962. саграђен меморијални део у коме се она и данас налази“, кажу у музеју. До запослених никада није дошао званични правни акт у вези са измештањем урне. Али јесте један други, о намештењу Ивоне Јевтић на место директорке. Додуше, као вршиоца дужности ове функције, дакле, не дуже од годину, а после ће јој се нешто ново и боље већ смислити, ако буде добра и подобна.

Подобност је Јевтићева већ доказала, као в. д. директорке Културног центра Београда, цензуришући изложбу фото-колектива Камерадес. Због уклањања дела радова из поставке „Дрти сизон – Нецензурисано“у галерији Артгет КЦБ-а, Камерадеси су превремено затворили изложбу и покренули иницијативу да се она смени са руководеће позиције.

Ијесте смењена, али да би у септембру 2016. постала градска секретарка за културу у Београду. Одлазећи, Јевтићева је рекла медијима да место напушта „у зениту каријере“, након „успешног вођења манифестација попут Бемуса и Октобарског салона, и 30 институција“, међу којима и је Теслин музеј, „за који већ има планове и пројекте“.

Само да јој се не деси да опет нешто побрка, као што је у једној ТВ емисији подсетила Србе на јунаштво у „првом и другом Косовском боју“. Џаба јој што се после правдала да је мислила на другу Косовску битку, јер се та борба водила између Мађара и Турака (1448). Прејудицирајући могућност понављања лапсуса, власти су (п)оставиле Јовановића за њеног помоћника, ваљда да је муне испод стола пре него што изговори нешто слично. На нама је да се надамо да овај истраживач и научник неће користити софистицираније методе у комуникацији, ближе свом пољу деловања, а изван тренутног политичког начина споразумевања.

Јер, Јовановић је докторирао 1995. на Машинском факултету у Београду на тему „Теслин допринос методологији истраживања у машинству“, а магистрирао 1987. на Филозофском факултету у Загребу из области историје и филозофије наука на Теслиним механичким осцилаторима. Будући да је дипломирао на тему „Теслин допринос развоју ваздухопловства“, треба се надати и да Јевтићева неће морати да га некад представи, до таквих ситних детаља. Јер, могло би и њој да се омакне оно чувено „ваздупохлов...“, па да се, као дипломирана србисткиња, вади на трећу палатализацију.

У делу јавности, оном који ретко или никад не залази у Музеј, већ се одавно галами да је Теслиној урни место у крипти Храма Светог Саве, занемарујући жељу наследника