Портрет уметника у младости
Уколико прихватимо премису да је Боемска рапсодија музички филм, онда је он међу најбољим филмовима новијег доба. Уколико пођемо од тога да је ово биографски филм, и тада му морамо признати да је у самом врху.
Филм Брајана Сингера био је не само поклоницима његових филмова занимљив још у најави, будући да је посвећен животу и стваралаштву Фредија Меркјурија и групи Квин. Колико је то синонимно и неодвојиво, види се управо из овог филма.
Боемској рапсодији се може приступати на разне начине, али ма од чега пошли, неизоставно све води ка глумачкој појави и глуми Рамија Малека. Он отеловљује Фредија Меркјурија на тако фасцинантан начин, који је готово без преседана у рецентном светском филму. Рами Малек као Фреди Меркјури налази се дословно у сваком кадру Сингеровог филма и, зачудо, то присуство никада није наметљиво, не иритира и, што је најбитније, никада није дисфункционално. Целокупни Меркјуријев имиџ, мимика, гестика пренесени су тако верно и тако сугестивно, да се Сингерово портретисање у већем делу филма чини као фина калиграфија.
Боемска рапсодија је филм који даје генезу настанка и рада групе Квин и њеног удруживања са Фредијем Меркјуријем. Филм прати Меркјурија од тренутка када он у Лондону ради мануелне послове на аеродрому и од почетака заједничког музичког рада. Поштујући фактичност у највећој могућој мери, Сингер нам даје и Фредијев породични оквир (са Занзибара протерана породица индијских Парса), самоспознају о бисексуалности, крах партнерских веза, метеорски музички успон, наговештај болести…
Али Брајан Сингер је превише интелигентан редитељ да би дозволио да структура његовог филма буде тек један жанровски стереотип. Боемска рапсодија је тек исечак из живота Фредија Меркјурија и покрива раздобље од 1970. до 1985. до Меркјуријевог наступа на Вемблију, на легендарном рок концерту Лајвеид, када с групом Квин бриљира и фасцинира сто хиљада људи. Имајмо у виду да је Фреди Меркјури од последица сиде умро 1991. Брајен Сингер се у свом филму потпуно интенционално „одриче“даљих шест година Меркјуријевог живота. Његов филм прати рок звезду и завршава њеним врхунцем. Фасцинантни завршни кадрови Боемске рапсодије показују једну од најбољих употреба оксиморона у светском филму. Уметник који фактички умире не само што пружа енергетски максимум него је тај разорни енергетски набој у функцији савршене музичке изведбе. У филму који иначе обилује крупним плановима, постоји онај деликатни, узнемирујући крупни план Меркјуријевих очију. На џиновском платну биоскопа, видимо само те магичне, делиричне очи, после чега мора бити јасно да ће и сам тај наступ бити делиричан. Брајан Сингер генијално одустаје од идеје да свог јунака покаже у фази немоћи, руинираног, клонулог и разореног болешћу. На године славе не сме пасти никаква сенка. Лепота и креативни врхунци не смеју бити наружени телесним пропадањем и менталном ерозијом.
Сликајући портрет уметника у младости (Меркјури је имао само 45 година када је умро!), Брајан Сингер је свог јунака контекстуализовао историјом. Боемска рапсодија на волшебан начин, осим што прати пут једног уметника, више с полетом него с носталгијом, показује и подсећа да су осамдесете године последње раздобље светског оптимизма.
Сингер генијално одустаје од идеје да свог јунака покаже у фази немоћи, клонулог и разореног болешћу. Креативни врхунци не смеју бити наружени телесним пропадањем и менталном ерозијом