На ред су дошли карикатуристи
Весна Малишић
Када Александар Мартиновић и Владимир Орлић, посланици СНС, у Скупштини назову новинаре дневног листа Данас срамотом за српско новинарство а њихов рад упореде са кампањом незабележеном „још из времена Хитлера и Гебелса“, то је за ову власт политички фолклор. А кад Коракс у својој карикатури ова два посланика стави у наручје поменутих архитеката политичке пропаганде, дискредитације и тоталне контроле медија, онда скоче најгорљивији бранитељи председника да га бране иако га на цртежу, у ствари, и нема. И то је сасвим очекивано, јер оно што је дозвољено власти није другима. Изненађење је, међутим, што се, из своје мишје рупе свеопште ненадлежности, саопштењем прво огласило Министарство културе и информисања - које увек ћути. Њима је рецимо маца појела језик када је високи функционер БИА на трибини десно оријентисане организације Национална авангарда, уз присуство државног врха, као највећу претњу по уставни поредак и безбедност Србије означио утицај спољног фактора и на поједине медије. Нису имали шта да кажу када је најомиљенији председников таблоид објавио да ће у емисији Пресинг на „Шолаковој ЦИА ТВ Н1“Вучић бити оптужен за убиство Славка Ћурувије, ни кад су на председниковој најомиљенијој телевизији приказани матични бројеви чланова породице Драгана Шолака. Нису реаговали ни кад је, пре тога, након председниковог етикетирања те телевизије као америчке, Никола Радишић, новинар Н1, хулигански нападнут на улици као „издајник“.
Није Министарство културе и информисања надлежно за нападе на новинаре, рече недавно његов државни секретар Александар Гајовић. И шта сад он има да реагује на монтажу ТВ Пинк која представља новинарку недељника Време Тамару Скрозу као непријатеља председника Вучића. Или да коментарише претње смрћу председнику Независног друштва новинара Војводине Недиму Сејдиновићу. Њега, каже, увек интересује друга страна, шта имају да кажу нападачи. Који, наравно, никада неће бити ухваћени.
Није државном секретару у опису посла да јавно осуђује претње, хушкање на насиље и ућуткивање критичког мишљења. Формализам ингеренција спречава га да се огласи кад се јавно прети смрћу посланици Мариники Тепић, кад се непријатељем проглашава Родољуб Шабић или када гостујући у ријалити програму једне телевизије, Шешељ води идеолошке ратове и објашњава издајничке и лоповске намере петооктобарске власти. Сасвим је нем и кад се у медијима објављују подаци из медицинских досијеа, резултати полиграфских испитивања осумњичених, комплетни садржаји исказа притворених сведока, транскрипти прислушкиваних разговора који не могу бити прибављени редовним путем и што се ових дана убиство српског премијера Зорана Ђинђића нашло на депонији прљавштине избачене из тајних служби и политичких кухиња директно на ударне странице таблоида.
Министарство нема обичај и није му у надлежности коментарисање било чијих ауторских текстова и „не може се арбитражно ставити ни на чију страну, јер би тиме погазило Устав“, пожурио је да се изговори државни секретар због одсуства коментара на насловну страну Илустроване политике на којој фотографије недељника Време, НИН-а и дневног листа Данас илуструју наслов „Пси су пуштени, зашто ћуте Политика и РТС“. А када је чуо да се председник државе јавно није сложио са насловницом, заборавио је Устав и законе и изјавио како он то никад не би тако урадио.
И ако се Министарство културе и информисања увек држи на сигурној дистанци од коментарисања гажења слободе медија и угрожавања безбедности новинара, баш се сад нашло позвано да улови скривено значење Кораксове карикатуре и у њој пронађе председника државе.
Није у овој причи важан Александар Гајовић. Он је само типичан представник кадровске политике владајуће партије. Суштина је карактер власти која у маниру агитпропа јуриша на сваку критичку мисао чак и кад је протерана у занемарљиве оазе слободе. И сада је на ред дошао обрачун са карикатуристима. Па добро. После Тита и Милошевића ето и ова власт је себи приуштила ексклузивитет да нападне карикатуре Предрага Кораксића Коракса.
Није у овој причи важан Александар Гајовић. Он је само типичан представник кадровске политике владајуће партије. Суштина је карактер власти која у маниру агитпропа јуриша на сваку критичку мисао чак и кад је протерана у занемарљиве оазе слободе