Позориште гори а управник се чешља
ДРАМА У НАЦИОНАЛНОМ ТЕАТРУ
У години јубилеја ове позоришне институције од највећег значаја, запослени траже смену првог човека ове куће, која је изнутра заправо у далеко горем стању него што то споља изгледа
У години јубилеја ове позоришне институције од највећег значаја, запослени траже смену првог човека ове куће, која је изнутра заправо у далеко горем стању него што то споља изгледа
Да је Бранислав Нушић жив, оно што се дешава у Кући којом је руководио две бурне године (19001902) дало би му обиље материјала за можда и најбољу сатиричну драму у каријери. Социолошка анализа, њему својствена, покрила би појаве карактеристичне за оно што је већ писао – политичку борбу где је све дозвољено, каријеризам, непотизам, бесловесну протекцију послушника, неодговорност до бахатости…, само би актери били мало промењени.
Па би чувени Нуша говорио о „господину“министру, председници Владе, управнику и члановима Управног одбора Народног позоришта у Београду... као носиоцима карактеристика вредних посебне врсте смеха што извире из горчине, немоћног беса, разочарања... јер „ликови“не реагују у складу са позицијама, већ личним интересима. Било би то нешто у стилу „Село гори, а баба се чешља“, бар што се тиче наслова.
Повод за ово могуће дело излази из оквира Нушићеве свакодневице: недавно је у фоајеу мале сцене „Раша Плаовић“Националног театра организован једночасовни штрајк упозорења, са неколико захтева који би могли стати у један – хитну смену првог човека, Дејана Савића. Због непримерених иступа у медијима, несавесног пословања, необраћања пажње на лоше услове рада, мобинга и других видова злостављања, злоупотребе положаја, како је стајало у летку који су публици делили припадници синдиката Синглус, сачињеног од већине чланова Драме и дела техничког особља.
Вероватно је исти проглас добио и министар културе Владан Вукосављевић, пре но што се обратио новинарима у ситуацији побуне глумаца, рекавши да не би да исхитри са сменом, већ да ће са премијерком све добро да извага, пре но што донесе било какву одлуку. И да је све то, наравно, у „најбољем интересу једне од три-четири најважније институције културе у Србији“. Притом, изгледа, није окренуо другу страну летка, где се наводи између редова да у тоалетима Позоришта нема основних средстава за хигијену, док гледаоци седе на офуцаним седиштима и након недавног реновирања. Или му је било испод части да се осврне на те „тривијалности“.
За „најбољи интерес“установе залаже се и Савић, сам по себи „институција“како себе доживљава и представља, одбијајући да да оставку јер „ништа лоше, ни погрешно није учинио“. Влада га је инаугурисала, каже он у наставку, па она једина може и да га макне из (Нушићеве) фотеље. Расплет ове ријалити драме је на видику и може да се прочита из исказа Ане Брнабић: „Не може се рећи ’Влада ме је поставила, Влада нек ме смени’, већ ако неко прихвати управљачку функцију, мора да прихвати и одговорност“.
Премда је Брнабићкин гест на нивоу „прања руку“Понтија Пилата од чина Христове егзекуције, из њега се да закључити да није све до активног делања, већ и до избегавања да се било шта предузме. Због чега нема ни папира, ни сапуна у тоалетима Позоришта, а због истог мањка и других услова, представљених на фејсбук-страници Није уметнички ћутати (како се звао и штрајк), а неким и прећутаним, да се јавност сасвим не саблазни поентирањем катастрофалне ситуације у најелитнијој позоришној установи.
Тако, кров театра од националног значаја прокишњава, због чега на последњем спрату стоји кофа и прикупља падавине, док од актуелног чишћења фасаде млазевима воде, нема одбране. Утичнице са све каблом вире из пода, па се запослени саплићу и озбиљно повређују. Шминкернице су запуштене, фундуси натрулели, из славина тече жута вода, просторија за фарбање костима је без вентилације, а каду са истом сврхом је немогуће опрати.
Веш-машине су дебело начете корозијом, костими стоје по претрпаним, неусловним просторијама, по ходницима у сандуцима и на гомилама, понегде се проналазе и мртви пацови..., што све Савић није могао да не зна. Већ му се „чешљало“за основне потребе и предуслове настанка представа, како слободно интерпретирамо наводе побуњених.
Међутим, све је то мање важно, и прави само метафоричну слику рада Националног театра, каже за НИН костимографкиња Марина Вукасовић Меденица. Јер, шта је са небригом о неопходним, позоришним радним местима и занимањима? Шта са свега четири мушка гардеробера који покривају Драму, Оперу и Балет? Шта са декоратерима, реквизитерима, маскерима којих је недовољно да покрију потребе Куће, као и младим талентованим новим људима који се због срамотних хонорарних уговора не задржавају у НП, те нема смене генерација?
Даље, шта ће обувати глумци, певачи... Националног театра ако више нема моделара обуће? Ко ће надоместити стручност и знање моделара костима кад напусте Позориште где су ово стекли, а због небриге управе и понижавајућих доходака? Да ли војска оних, непознатих струка и незаинте-
ресованих за било какав рад, што су последњих неколико година добили стално запослење у Позоришту, или ће места уметничких заната бити упражњена? Да ли је срећа што правила трошења новца за опрему представе не дозвољавају куповину преко огласа и на бувљацима, па Кућа не може баш дотле да се сроза?
Логично је и питање – зашто су уметници (и техничко особље) до сада ћутали, пуштајући да све оде у суноврат? То је као у лошем браку, трпиш и чекаш да се нешто промени, дајеш све од себе да се то догоди, а онда на привидну ситницу, као чир експлодираш, објашњава Вукасовић Меденица. А тада покуља сав гној из рана, избије сав јад и чемер, скупљани годинама. Смена Жељка Хубача са места директора Драме, била је тако тек окидач да се бунт оваплоти. „Ћутањем ти више ниси само сведок, већ саучесник у пропадању, у багателисању нечијег труда, стручности, умећа, а на крају, и на почетку – и уложеног новца“, додаје Вукасовић Меденица.
Новац, закинут од премијера Драме у јубиларној позоришној години, и преусмерен на међународну сарадњу, био је тај који је и довео до експлозивног набоја, и због чега је Хубач јавно проговорио, и био смењен, по оправданим сумњама, о чему је НИН већ писао. Спорне паре су се односиле на копродукцију Народног позоришта са чувеним Националним театром из Атине, а поводом премијере представе Плуто на светски познатом фестивалу у Епидаурусу, и одлазак ансамбла Балета НП на „неки фестивалчић“у Италији.
За гостовање музичара у оквиру премијере Плутоа у режији Никите Миливојевића у Атини, није било средстава и поред скретања курса новца, али се овде поред Савића, појавила и напрасно популарна Мирела Крајиновић, екстерна пи-арка Националног театра, уговорно обавезана да популарише Позориште, а не „институцију“Дејана Савића. Ипак у Глобу, Крајиновићкином тромесечнику и средству афирмације, није било ни речи о томе да је Епидаурус позвао нашу Драму да реализује представу, док су пуне четири стране биле посвећене интервјуу са управником Савићем, потврђујући га као „институцију“. С друге стране, ниво италијанског фестивала где је отишао Балет, крајње је упитан, напомиње Вукасовић Меденица, илуструјући начин управљања позоришним ресурсима.
За глумца Слободана Бештића, првака Драме, актуелни догађаји су врста „репризе оног што се дешавало током Савићевог првог управљачког мандата 2006. године“. Тада је Савић (диригент по вокацији, да подсетимо) зауставио пробе комада Час у коме нисмо знали ништа једни о другима у режији Младена Матарића, сматрајући да представа није довољно квалитетна. Ансамбл се и тада побунио, тензија је трајала недељама, у ишчекивању да Министарство културе преломи. Агонија је прекинута тако што је Савић заштићен, а Министарство платило Театру Делави и другим француским копродуцентима одштету од 103.000 евра, на име раскида уговора, да би случај потом био заташкан.
О томе шта се дешава иза сцене, Бештић нерадо прича, јер су претње, уцене, злостављање, лажне оптужбе... између четири зида собе управника, тешко доказиве, и за публику невидљиве. Али су део колективног искуства многих запослених, и један од повода незадовољства што је наизглед изненада покуљало, иако се годинама „системски градило“немаром и другим, проактивнијим потезима. И биће потребно бар толико времена, да се Позориште поново дигне на здравим темељима.
Шта треба да се сложи да се ово догоди? Онај ко буде дошао на Савићево место, мора да буде врстан познавалац функционисања позоришта, али и да окупи компетентан тим сарадника, са капацитетом да испрати уметничка и сва друга дешавања у Кући, што није случај са садашњим управником, ни члановима Управног одбора. Потребне су системске, квалитативне, али и болне промене, изричита је Вукасовић Меденица.
А, како се радило и шта је све на Савићевој души, можда ће открити документација о броју и именима запослених, начинима ангажовања спољних сарадника, разним улагањима и расходима, путним трошковима и дневницама, коју су штрајкачи тражили на увид од још увек актуелног управника. „Јасно је да ће он морати да оде, али је кључно оно шта ће да се деси после, и ко ће да га замени“, поручују побуњени. Они имају своје кандидате, али не би да их откривају, због евентуалних притисака, уцена, покушаја подмићивања...
Сада, у години јубилеја, 150-годишњици од оснивања, и уочи Дана позоришта, 22. новембра, све су очи упрте у Национални театар, што ће можда осујетити идеју да се ситуација поново заташка, а кривцу опет прогледа кроз прсте. Неће бити могуће ни да атмосферу прославе праве народњачко/ напредњачки певачи који су на сцени НП снимали спотове и правили концерте пар година уназад. У напола рестаурирану дворану неће ући ни кнез Михаило на коњу, како је требало по сценарију Југа Радивојевића, једног од селектованих од власти за место управника, који је и режију и место одбио. Нешто ће морати да се прочешља, очешља, умије.., да се све не распадне, уз тектонске потресе и покренуту лавину.
Побуњени најављују генерални штрајк као најдрастичнију меру борбе за своју Кућу, уколико статус кво остане. Али моле небеса да за тим неће бити потребе, на корист публике, њих самих и уметности.