Први пут с оцем на Дедиње
ВИЛА У УЖИЧКОЈ 23
Одлука Владе Србије, којом се председничка резиденција уступа Националном савету за сарадњу са Кином и Русијом, вид је политичке трговине бившег и новог председника Србије, а цех плаћају порески обвезници
Када је Томислав Николић у априлу 2012. обелоданио да започиње штрајк глађу, добар број његових присталица је желео да се солидарише са њим. Николић им је, са говорнице, поручио да не крећу његовим путем и позвао их је да се разиђу са платоа испред Скупштине Србије. Напредњаци су гласно одговорили: „Нећемо, нећемо... Хоћемо на Дедиње... Хоћемо на Дедиње...“
Николић је тада остао да гладује на стиропору, није повео демонстранте на Дедиње у обрачун са „корумпираном политичком елитом“, а после шест година парадигма се променила: политички отац СНС-а скрасио се на Дедињу, одлуком напредњачке владе, у вилу од 800 квадрата, са базеном, у Ужичкој 23, док њихове присталице нису тако гласне у борби против привилегија које елити доноси новац свих грађана Србије. Глад и стиропор више не спомињу.
Елем, прошле недеље је Влада Србије озаконила Николићев боравак на Дедињу. Он се, додуше, тамо населио још кад је постао председник Србије, 2012. Функцију је напустио 2017, али вилу није. Од тада је, годину и по дана, кућу колоквијалног назива „Чича Томина колиба“користио нелегално, све док на прошлонедељној седници Влада није донела „Уредбу о изменама и допунама Уредбе о непокретностима за репрезентативне потребе Републике Србије“. У том документу се наводи да се „зграда у Ужичкој улици 23 одређује за боравак и репрезентативне потребе председника Националног савета за координацију сарадње са Руском Федерацијом и Народном Републиком Кином“.
Доделу виле Николићу образложила је премијерка Ана Брнабић. „Имамо доста честе посете из Кине и Русије, тако да смо из тог разлога одлучили да то буде објекат за ту намену“, рекла је и додала да је најбоље да се у тој резиденцији одржавају састанци.
Можда не би постојало ништа спорно да по један репрезентативни објекат на Дедињу добију и остали председници националних савета у Србији, али то овде није случај. Нико никад није чуо да су, рецимо, председник Националног савета за високо образовање или његов колега из Националног савета за културу, добили вилу на најексклузивнијој локацији у Србији, иако су та владина тела у истој равни са овим које води Николић. Уосталом, и ти савети имају састанке, зар не?
У београдским политичким круговима јасно је да образложење Брнабићеве нема никакве везе са реалношћу. Легализовање Николићевог „станарског права“на Дедињу се заправо тумачи као још један вид његове политичке трговине са председником Александром Вучићем, који је већ неколико пута успешно применио. А та трговина изгледа отприлике овако - Николић пусти глас да је незадовољан и да ће се осветити Вучићу због политичке издаје, а онда заузврат Вучић одреши, наравно, државну кесу. Тако је
400.000 динара месечно кошта редовно одржавање виле у којој ће и убудуће живети
Томислав и Драгица Николић
било кад је Николић најавио могућу кандидатуру на председничким изборима 2017, без подршке Вучића и СНС-а. Прво је прошао таблоидног „топлог зеца“, током којег му је прећено истрагом рада Фондације Драгице Николић, рушењем нелегалне куће на Савском насипу, али и откривањем веза са појединим старлетама, запосленим у Министарству спољних послова, да би на крају пао договор и Николић добио на руковођење новоосновани Национални савет за сарадњу са Кином и Русијом. Ту је удомио све оне који су му остали лојални.
Данас то тело кошта грађане Србије 50 милиона динара годишње. Толико се, наиме, издваја из буџета за њихове плате, дажбине и путовања. Иако се многи питају чему тај савет служи, јер Николића нигде нема кад се Вучић састаје са Си Ђинпингом или Владимиром Путином или кад српске делегације путују у ове две земље, фер је рећи да је бивши председник имао запажену улогу у проналажењу стратешког партнера за РТБ Бор. Први је успоставио контакт и посетио фирму Зиђин мајнинг почетком ове године. Била је то иницијална каписла за даље разговоре и њихово преузимање посрнулог рударског гиганта. Вучић је Николића, касније, као и у свему осталом, склонио у страну из посла.
Зашто се, дакле, и ова додела виле сматра истом врстом трговине Николића са Вучићем? Пре отприлике два месеца београдском чаршијом прострујала је вест да Николић планира да се политички реактивира. Наводно је толико био љут због Вучићевих поступака да је одлучио да формира нову странку и окупи немали број напредњака, незадовољних привилегијама које су у актуелном режиму задржали политички прелетачи из разних фракција ДС-а. Прича је ишла толи-
ко далеко да је наводно нову странку планирао да прави са Зораном Михајловић, Велимиром Илићем и да у њу укључи чак и Војислава Коштуницу, Матију Бећковића и многе друге српске интелектуалце. Цела та прича деловала је крајње климаво и нереално сваком иоле упућеном појединцу. Али је, изгледа, озбиљно схваћена на оном месту којем је била и упућена - на Андрићевом венцу. Немали број сведока је излазио из те зграде и причао, уистину верујући у то, да се „Тома одметнуо и да забија нож у леђа Вучићу“. Кренуо је нови круг трговине чије финале је било на прослави 10. рођендана СНС, када је Николић имао запажено обраћање „детету које је порасло“, па је сада ваљда постало „лав међу хијенама“. Или обрнуто, ко ће га знати. Уредба Владе о додели виле је само печат на цео посао - нова Томина странка остаће, до даљег, празна прича.
Оваква врста трговине грађане Србије ће додатно коштати 400.000 динара месечно. У те трошкове спадају редовно одржавање објекта, споља и изнутра, генерално чишћење комплетне зграде два пута годишње, комунални трошкови, као што су вода, струја и телефон, као и грејање на лож-уље. Паре за чишћење базена ће се накнадно одобрити, баш као што је то учињено 2015, када је за те намене издвојено два милиона динара.
Али, упркос томе што је Влада Србије сада увела у законске оквире боравак Николића на Дедињу, остаје проблем власништва те виле, пре свега због поступка враћања куће наследницима првобитних власника. Наиме, власник виле у Ужичкој 23 био је угледни краљевски лекар Моачанин, који је са породицом напустио кућу 1941. Четири године касније у њу се уселио Едвард Кардељ, један од најближих сарадника Јосипа Броза, али се у њој није дуго задржао. Др Моачанин и његова супруга одселили су се у Америку 1946, након чега су врло брзо обоје умрли, а син им се тамо оженио. Његови наследници, унуци Јован и Радмила, боре се за своју имовину, а захтев за враћање виле им је у мају 2015. као неоснован одбило Министарство финансија. На то решење наследници су уложиле жалбу, па се предмет тренутно налази у Управном суду. Сличан је случај био и са резиденцијом Бориса Тадића у Лацковићевој 10. И ту вилу су потраживали наследници, али им суд није признавао право све док се власт није променила. Како ствари стоје, и у случају Николићеве резиденције, наследници ће морати да чекају на независно и непристрасно правосуђе тек кад се власт промени.
Уредба Владе о додели виле је само печат на цео посао - нова Томина странка остаће, до даљег, празна прича