Добили смо златне рогове
КИЧ ЗА СВЕ ПАРЕ
Естетске одлуке увек откривају профил оних који их доносе и нуде безброј метафора за стање у земљи. Како би рекао Милан Кундера – кич је потпуно порицање срања. Што је више потребе да се ово друго сакрије и порекне, то је више кича
Неки француски колекционар уметнина купио је пре неколико месеци на париској аукцији одлично очуван скелет диносауруса за два милиона евра. Јесте монструм био скуп, али био је и девет метара дуг, и по свој прилици припада непознатој врсти тих рептила. Приде је стар барем 66 милиона година. Београд је, пак, отприлике у време париске аукције, за два милиона евра купио вештачког ирваса. Добро, купио је и капију и тунел и лавиринт, и штошта још од новогодишњих украса, но и француски колекционар и београдска власт купили су шта су купили, кажу, да би тиме разонодили грађане.
Не може се порећи да Београђане забавља композиција шљаштећег и малчице хипертрофираног ирваса окруженог истим таквим фотељама. Људи се сликају серијски; групица
тинејџера, па мама и тата са дететом, па две госпође. Шта ћемо, већини је то једина животна прилика да седе на трону, није свако имао срећу да се роди у краљевској или гастарбајтерској породици; и да га чува ирвас, а не лавови, што извесно симболише мирољубивост наше политике. Тронови су удобни, закључујемо емпиријом. Е сад, то што су и они и ирвас-чувар у бојама злата и бакра, комбинацији која се није баш прославила у историји естетике, и што су поврх тога на њима израсле стотине ситних сијалица – све је то, ваља признати, револуционарни напредак у хуманизацији електричних столица – можда не би било страшно да та композиција није постављена на Цветном тргу. Јер Цветни трг је тренутно бетонска ледина, са три празна и прљава локала, четвртим у коме нема прљавштине, али нема ни живе душе,
и пет жардињера чије је растиње тек почело борбу за опстанак. У тој сивој пустоши црни постамент са златним натписом Merry christmas, на коме ирвас лежи, асоцијативно постаје надгробни споменик – „Свом омиљеном ирвасу – његов Деда Мраз“– а онај ко у фотељу седне, постаје краљ пустиње. А бити краљем јесте кич, па је и бронзани Борислав Пекић морао свему томе да окрене леђа.
„И у другим градовима њихови грађани ових дана морају да преживе сличну кичасту декорацију, али тамо се види да иза тога стоји нека концепција. Погледајте, на пример, Загреб у време Адвента – то је комерцијални ужас, али се види да је изведен плански и ‘за све паре‘. У Београду, пошто о овоме одлучује уски круг незналица – који хоће што јефтиније да прођу, а да то представе као много скупље, како би на таквим
операцијама профитирали – све делује трећеразредно, без икаквог плана, без икакве идеје. У есеју Авангарда и кич Клемент Гринберг је пре скоро сто година закључио да се кич понаша као да од потрошача не тражи ништа осим њиховог новца. То је и овде једина концепција – што више кича са што мање улагања да би град нешто зарадио, али од тога његови грађани неће имати никакве користи“, сматра историчар уметности Бранислав Димитријевић.
Може се, међутим, и горе; то се увек може. Две монтажне златне тријумфалне капије на улазу у Кнез Михаилову улицу, две златне кајле око врата кнеза Михаила, биле би много умесније у некој хали на Сајму, на новогодишњем вашару, где би се деца играла у имагинарном граду, али – као што је и Димитријевић рекао – новогодишњи празници имају веома широко поље допуштеног поигравања са укусом. Одмах иза капија су џиновски пакет, џиновска кугла за јелку и кочије, све црвено и златно, све дречеће и кичасто, али све у реду, без обзира на то што
Држава ти се распада, а ти то решаваш тако што је увијаш у златан целофан, и приде одајеш чему стремиш. Нема диктатуре која не машта да је монархија, и нема их без лажног националног сјаја
деца која уђу у тај пакет изгледају као да су у затвору или кавезу због његове решеткасте конструкције. И то је чак у реду, јер се од новогодишњих украса не очекује да буду уметнине, већ забавнине. Проблем направиш тек када на златну тријумфалну капију туриш грб Београда, грб Србије, и приде круну. Е то је прави треш. Држава ти се распада, а ти то решаваш тако што је увијаш у златан целофан, и приде одајеш чему стремиш, јер та круна у држави која није краљевина, може да буде само ауторитарна жудња за легитимизацијом. Нема диктатуре која не машта да је монархија, и нема их без лажног националног сјаја. А како стојимо са правим? Ево, насумице – гроб Фрање Шоштарића, голмана Партизана и југословенске репрезентације која је освојила сребрну медаљу на Олимпијским играма 1948, раскопан је јер дуго није плаћен. Шоштарић је још у гробу, али су преко њега остаци другог човека. Град који подиже златне капије, преврће гроб свог сребрног олимпијца, а како треш, рекосмо, умногоме почива на одступању од стварности, јасно је да је овде на максимуму.
„То је озбиљна деградација државних симбола, који би требало да имају некакве норме за излагање. Естетске одлуке, међутим, увек откривају профил оних који их доносе и нуде безброј метафора за стање у земљи. Како би рекао Милан Кундера у роману Неподношљива лакоћа постојања – ‘Кич је потпуно порицање срања‘. Што је више потребе да се ово друго сакрије и порекне, то је више кича“, додаје Бранислав Димитријевић. Метафора је, дакако, и оближњи тунел. Да је то само новогодишњи украс, макар и златан, био би само уобичајено неукусан. Овакав, у бојама државне заставе, нужно постаје представа те
Одмах иза капија су џиновски пакет, џиновска кугла за јелку и кочије, све црвено и златно, све дречеће и кичасто, али све у реду, без обзира на то што деца која уђу у тај пакет изгледају као да су у затвору