ВУЧИЋ ЈЕ ХИТЛЕР У ЊИХОВИМ ГЛАВАМА

Предраг Кораксић

Унедељу ујутру (11. новембар) деловало је да нема никог ко се већ није изјаснио и ко је ризиковао да га председник запамти као оног појединца или организацију који се нису огласили оштром осудом карикатура Предрага Кораксића Коракса. На дан кад текст одлази у штампу стигла је вест да је неко мудар у Лазаревцу донео одлуку да забрани заједничку изложбу карикатура Коракса и Душка Петричића! Тешко је предвидети шта би још коме могло да сине до дана кад се овај интервју нађе пред вама. Али шта год да се деси Кораксићев одговор на прво питање неће изгубити на тачности и снази.

Како сте?

Мој покојни пријатељ Саша Ненадовић је на то питање увек одговарао: „Адекватно“. Од када сам преузео тај одговор никад нисам погрешио. Заиста сам адекватно.

Да ли имате бојазан да сте својим последњим карикатурама пружили властима „аргумент“за тврдње о неупитној слободи медија?

Било би им много паметније да су ћутали и да су се „покрили ушима“. Ниво на који су подигли целу ствар је по мом мишљењу контрапродуктиван. Захваљујући њиховим реакцијама за те цртеже данас знају и они који до прошле недеље нису чули ни да Данас постоји. Моје карикатуре су добиле третман прве пресуде против ове власти коју су без одлуке суда добровољно објавили и целом народу предочили као истину о природи овог режима коју је више немогуће сакрити.

Да пробамо да реконструишемо како је почело?

Гледао сам пренос Скупштине када је посланик Мартиновић говорио да лист Данас води харангу против СНС-а „незабележену од времена Гебелса и Хитлера“. Одмах ми је пало на памет да обрнем на другу страну и да посланике који се служе тим методама нацртам као бебе идеологије коју приписују другима. А онда је Александар Мартиновић у Хитлеру препознао Вучића?! Како и зашто ја то не разумем. Ја нисам нацртао Вучића!

Мартиновић у том „читању“није остао усамљен?!

То се у психологији зове „фројдовска омашка“. То је оно што се десило свима који су препознали Вучића тамо где га нема. Мартиновић, Орлић, Вучевић и сви остали који се ових дана оглашавају мени приписују оно што је заправо у њиховим главама.

Није први пут да у карикатуре убацујете нацистичке симболе? Да ли се сећате овако бурних одјека и реаговања?

Радио сам за Дугу када се у аустријској штампи појавила скандалозна фотографија која је открила да је Курт Валдхајм, у то време генерални секретар Уједињених нација, у младости био официр СС трупа. Нацртао сам његов портрет са фластером на устима у облику „свастике“. Када је цензор то видео, 50.000 примерака Дуге је уништено исте ноћи. То је било у време Тита! Протеклих година сам имао много карикатура са сличним порукама, али није било реакција. Нико се није потресао ни када сам поводом рушења у Савамали нацртао „фантоме“како трче у формацији „свастике“?!

Шта бисте рекли уколико би се испоставило да је реакција стигла кад је властима најпотребније да добију аргумент да у Србији има слободе медија скоро до злоупотребе?

Мрзело би ме да понављам да се Слободан Милошевић пре Вучића досетио да маше мојом карикатуром као доказним материјалом да постоји слобода медија. Као што је Холбрук знао да то нема везе, тако знају и ови којима Вучић покушава да подметне ту демагошку причу.

Како нема везе? Цртате, објављујете, нисте у затвору...?

После свега што сам проживео и свих страхова које сам претрпео као дете, ја сам се изборио за личну слободу да багателишем све могуће претње. Али ничији приватни каприц не може да буде мера за оцену стања слободе медија у једном друштву.

Да ли сте размишљали да би ове карикатуре могле да се доживе као вређање жртава фашизма?

Мени то може да пришива само неко ко не зна ништа о мом животу или ко се намерно прави глуп. Од како знам за себе моја породица је бежала од фашиста, запамтио сам све могуће облике фашизма... Веома сам осетљив

Ја сам се изборио за личну слободу да багателишем све могуће претње. Али ничији приватни каприц не може да буде мера за оцену стања слободе медија у једном друштву

да га препознам и последњи сам коме може да се упути критика да „вређа жртве фашизма“.

Али сте онда и позвани да објасните какав је то фашизам о коме причамо и који критикујемо живи и неухапшени?

Ненормалан и шизофрен, као и све друго у чему живимо. Не умем то да објасним као што нико нормалан не разуме како је могуће да у некој европској земљи постоје „слободни“избори под пуним надзором „црноџипаша“. Ми на челу државе имамо двојну личност. Све што нам се дешава је последица тога. Трагедија је што уместо лекара о томе говоре сатиричари. Ово што говорим није никакво вређање него указивање на проблем који захтева лечење.

Крајем 2017. године сте изјавили да од 2018. очекујете да скине Вучића с вашег радног стола? Да ли сте у то веровали макар онолико секунди колико је трајало изговарање тих речи?

Искрено сам мислио да тај балон лажи, који се непрекидно надувава, у једном тренутку мора да пукне. Сваки нормалан балон би до сада сигурно пукао. Али код нас апсолутно више ништа није нормално.

После пада Милошевића сте се одазвали позиву Милана Милутиновића да попијете кафу. Да ли можете да замислите да ће доћи дан када ће вас Вучић из улоге експредседника позвати на кафу с истом молбом као Милутиновић - да му поклоните његове карикатуре, пошто их толико обожава да би волео да их поклони сину?!

То не могу да замислим. А не бих отишао чак и да ме позове. Не бих отишао ни да ме је Милошевић звао на кафу. Милутиновић је био ипак нешто друго од Милошевића, заиста је био фикус како сам га и цртао.

Да ли можете да замислите неког „фикуса милутиновића“из актуелне власти чијем би се позиву у неком будућем времену одазвали?

Не знам с ким бих из ове екипе могао да попијем кафу? Мислим да нема ни једног.

Да ли сте уопште у стању да замислите неко будуће време у коме ће све бити другачије?

Овде се стално дешава једно те исто, карикатуре које сам објавио прошле и претпрошле и сваке године уназад могу поново да се објаве и да ништа не изгубе на актуелности. Ништа се не мења, ништа се ново не дешава што већ није било и што већ нисам нацртао. Ја у ствари сада измишљам нове могућности да цртам то једно исто у којем смо се сви заједно заглавили. Ми данас највише личимо на оне људе што као трче по покретним тракама и уопште им не смета што у ствари стоје у месту.

Има ли нешто за шта бисте могли да кажете после свих ових година и свих режима које сте преживели да до сада нисте видели?

Оволико лудило о коме струка ћути.

Ниво на који су подигли целу ствар је по мом мишљењу контрапродуктиван. Захваљујући њиховим реакцијама, за те цртеже данас знају и они који до прошле недеље нису чули ни да Данас постоји

Да ли некад помислите „претерао сам“?

Дешава се да претерам, али у овом конкретном случају не претерујем.

Карикатуристи очекују толеранцију својих „јунака“, али, како стојите са својом толеранцијом? Где су ваше границе праштања и разумевања другачијег мишљења?

Сад сте ме подсетили на нешто што има везе са вама. Звали сте ме још давно да дођем у вашу емисију и ја сам одбио, знате ли зашто?

Знам да сте одбили, али не и зашто?

Зато што је у тој емисији требало да буде и Брана Црнчевић. Ми смо много година били нераздвојни пријатељи, почели смо да се дружимо пре него што је он постао писац. Три пута недељно смо играли шах „на устајање“, Душко Радовић, он и ја, код мене или код Бране у стану, а наше супруге су до јутра празниле пепељаре и растеривале дим да се увере да смо још увек ту. Играли смо даноноћно, а Брана и ја смо се паралелно свађали због политике. Он је наступао са националистичких позиција детета које је одрасло у неком четничком дому за сирочиће, а ја као дете из мешовитог брака – моја мајка је Хрватица, а отац Србијанац, један деда је прешао Албанију, а други је био шеф Пореске управе града Београда. Али смо ми могли да будемо пријатељи.

Шта се десило да више нисте хтели с њим да седите у телевизијском студију?

Године 1990. сам му на некој прослави у редакцији Дуге пред свим људима изговорио: „Ти си се продао!“Он је поцрвенео, хтео да се бије,... Никада више с њим нисам проговорио ни реч нити сам хтео да га сретнем. Због тога сам одбио ваш позив.

Шта је највиша цена коју сте платили за своју слободу и тврдоглавост?

То је оно што је парадоксално – све оно што ми се десило као најгоре, испало је да је најбоље. Као да су ми правили услуге... Када сам добио отказ у Вечерњим новостима, запослио сам се у Времену. И сваки пут кад ми се десило да одем или будем избачен с неког места, стизале су ми неке нове прилике за другачију и још експлозивнију афирмацију .

Ако нема цене по коју бисте одустали да објавите оно што сте наумили, има ли цене за коју бисте нацртали оно што не мислите?

Не, не, не, не бих могао да пристанем ни на шта слично. А није да сам имао мало таквих понуда.

Од људи из ове власти?

Не од политичара, него од извесних „привредника“и „бизнисмена“. Нудили су ми новац да направим карикатуре које би могле да се читају као моја подршка неким њиховим пословним аранжманима. Да ли је таквих предлога било и у време претходних власти?

У претходном периоду сам имао понуду да примим „Карићеву награду“, одбио сам јер сам мислио да би ме тај новац обавезао да изненада почнем да цртам Богољубову салату с благонаклоношћу. Неки моји пријатељи су своје одлуке да без обзира на све што мисле о дародавцу приме његову награду образлагали реченицом „то су и онако наше паре“. Мени тај аргумент није био довољан.

Да ли вам је падало на памет да одустанете од цртања Вучића?

Јесте, али једино из етичких разлога. Нисам више сигуран да ли је у реду да цртам нешто за шта је све очигледније да је прерасло у дијагнозу. У том смислу сам у великој дилеми да ли треба да одустанем или да наставим да цртам све док се не појаве неки лекари који ће имати храбрости да констатују о чему се ради. То је заиста озбиљно етичко питање с којим се у досадашњој каријери нисам сусретао.

Да сте млађи...

Ја бих пут под ноге!

Бисте ли стварно?

Бих сигурно. Да сам млађи одмах бих отишао. Био сам млади карикатуриста на почетку каријере када је у Београд дошао Хенк Кечам, човек који је измислио и нацртао Дениса, јунака стрипа уз који сте одрасли. Он ме је позвао на неки пријем, цртали смо једни друге, направио сам неколико портрета америчких фаца, добио сам отворен позив да идем у Америку и одбио сам. Будала.

Говорили сте ко је желео да има ваше карикатуре, а чију бисте ви волели да имате?

У младости сам волео да цртам портрете пријатеља. Једном приликом сам позвао Жику Лазића, Божидара Тимотијевића Пилета и песника Бранка Миљковића да ми позирају. Волео бих да дођем до Бранковог портрета који сам тада нацртао. Знам да је висио на зиду у његовој соби, не знам да ли је сачуван. Тражим га већ годинама. За млађе читаоце који не знају то је онај песник који је написао чувени стих „уби ме прејака реч“. Заиста бих волео да га поново видим. Макар на папиру.

Карикатуре које сам објавио раније могу поново да се објаве и да не изгубе на актуелности. Ми данас личимо на људе што као трче по покретним тракама и уопште им не смета што у ствари стоје у месту